Da li igra može/treba da bude centralna aktivnost u vrtiću
Igra je podsticaj koja deca koriste za prikazivanje svojih ideja.Rad sa predškolskom decom u funkciji
vaspitanja i obrazovanja moguće je ostvariti skoro isključivo igrom.Igrovne aktivnosti nezaobilazno
imaju cilj i sadržaj usmeren na sticanje saznanja i iskustava,navika,ali moraju biti
interesantne ,zabavne,kako bi deca u njima učestvovala.Kroz igru deca podstiču
kreativnost,maštovitost,nauče nove pojmove i reči,razvija spretnost ruku i proširuju znanja o
zanimanjima ljudi a pre svega dete uči da koristi maštu i da na pravi način izražava svoja osećanja,za
sve ovo je potrebna dobra i odgovarajuća igra koja pokreće detetovu maštu.
Pijaže navodi tri vrste igara,koje odgovaraju trima stadijumima,odnosno trima sukcesivnim oblicima
inteligencije(senzomotornom,reprezentacionom i refleksivnom).To su praktične igre,simboličke igre i
igre sa pravilima.Pominju se i konstruktivne igre ,ali one su izdvojene,jer ne predstavljaju određen
stadijum kao druge,već zauzimaju na drugom,a posebno na trećem stadijumu položaj na pola puta
između igre inteligentnog rada,ili između igre i imitacije,čineći,prema tome,prelaz od igre kao
deformišuće asimilacije stvarnosti ka prilagođenom ponašanju.
Praktične igre se pojavljaju u toku prvog meseca života deteta,sa svakim novim postignućem,i
nestaju sa zasićenošću njime.One dostižu vrhunac u prvoj godini ,a zatim sa uzrastom,kako
postignuća postaju sve malobrojnija,gube na značaju (apsolutnom i relativnom).
Simboličke igre se javljaju tokom druge godine života,sa pojavom simboličkih šema,i
predstavljaju ,,ekstremni pol asimilaacije egu“.One počinju da opadaju posle četvrte godine.
Igre s pravilima
se javljaju u periodu između 4. i 7. godine i razvijaju se tokom čitavog života. Ovo su
igre sa senzomotornim kombinacijama (loptanje, trke…), ili intelektualnim kombinacijama (karte,
šah…). U ovim igrama se takmiče pojedinci, jer samo tada pravila imaju svoj smisao. Pravila su
preuzeta od prethodnih
generacija
ili privremenim sporazumom.
Igra predstavlja slobodnu, spontanu i najvažniju aktivnost u odrastanju svakog deteta. Ona je sama
sebi cilj, a osnovni razlog zbog kog dete pokreće igru je zadovoljstvo koje oseća tokom nje. Kroz igru
ono istražuje, razvija maštu, gradi odnose, komunicira. U igri dete prerađuje i proživljava ono što ga
štiti, muči, raduje… te mi kroz ponašanje tokom igre mnogo toga možemo saznati o njegovom
emocionalnom i intelektualnom razvoju. Kada govorimo o dečijoj igri, to je aktivnost koja je u isto
vreme i igra i rad, jer igra utiče na sve aspekte razvoja deteta – senzomotorni, kognitivni (opažanje,
učenje, pamćenje, mišljenje, inteligencija), emocionalni, moralni, socijalni, kao i na razvoj govora.
U obrazovanju se sve više ističe da se znanje ne može naučiti strahom od autoriteta ili kazne,i da je
za uspeh potrebno probuditi interes i entuzijazam koje obezbeđuje igre.Smatra se da kod dece
postoji snažna želja i sposobnost da shvataju i da uče,ali da ih guši teret tradicionalne nastave koja
ih uči da,,odvajaju učenje od igre i znanje od života“.Zato je sve veći broj autora koji smatraju da je
igra,naročito u ranim uzrastima,kapitalni metod učenja i razvoja ličnosti.
Igra proističe iz specifičnog susreta motivacije deteta i njegovih kognitivnih mogućnosti,i predstavlja
aktivnost koja ima najviše izgleda da angažuje dete jer ju je samo izabralo.
Igra ima dva osnovna struktura obeležja:iluzorni plan i pravila.
Iluzorni plan- prvo što možemo da tvrdimo o igri jeste da igra nije stvarna.Ovom odlikom igre bavili
su se svi istraživači,ali se pokazalo da je zapravo najteži posao razumeti nestvarni karakter igre.Kao
što smo videli,već mlade životinje prenose u igru obrasce ponašanja,odnosno izdvajaju ih iz realnog
konteksta.Izgleda da je odvojenost igre od stvarnosti veoma značajno.Deca to čine i verbalno,a
iskaz :,,ja se igram“ jeste bilo poziv za učešće,bilo prilika za ponašanje,koje bi moglo pogrešno da se
shvati i da zato dovede do neželjenih posledica.Ali Bateston je isto tako tvrdio da je već sam iskaz ,,ja
se igram“ preduslov za izuzetna zbivanja koje se odigravaju u igri.
Pravila –za igru se često pogrešno tvrdi da je primer apsolutne slobode,igra je primer za zarobljenu
slobodu.Jer dok iluzorni plan omogućava detetu da u najvećoj meri zanemari pravila i zahteve
stvarnosti,dotle pravila igre strogo regulišu igračko panašanje.To je toliko bitna crta igre da ako se
naruše pravila to znači da će se prekinuti igra.
Mnogi teoretičari vaspitanja smatrali su igru pojavom koja može da se koristi u vaspitne svrhe.To se
odnosi naročito na one koje su se bavili predškolskim vaspitanjem.Tome se ,naravno,ne treba čuditi
ako se ima u vidu da je igra glavna aktivnost deteta u ranom detinjstvu.Činjenica da igra toliko
zaokuplja dete i da dete u njoj otkriva svoje osobine,vodi uverenju da je preko igre lakše uticati na
dete.Zbog toga osnovu svakog sistema predškolskog vaspitanja čini shvatanje o igri.Ma koji sistem
predškolskog vaspitanja analizirali bio to predašnji ili sadašnji otkrićemo u njemu teoriju igre koja ga
integriše i iz koje izviru smisao i jedinstvo njegovih metoda,sadržaja i sredstava vaspitanja.Na koji
način se zamišljalo da treba uticati na igru da bi se postigli vaspitni ciljevi?Ne baveći se ovom prilikom
predškolskim vaspitanjem,poslužićemo se ipak ,,slučajem igre“ u programima za vaspitanje
predškolske dece,kao primerom za dosadašnji način kultivisanja igre.
Najupadljivije je da je igra uvek tretirana sa namerom da se preko nje postignu razvojne
posledice,koje ne stoje neposrednoj vezi sa prirodom igre i onim psihičkim svojstvima čiji je ona
glavni izraz.Sistemi predškolskog vaspitanja,nadahnuti psihoanalizom i mentalnom higijenom,žele da
koriste igru kao preventivno sredstvo u odnosu na duševno zdravlje deteta ili terapeutski postupak.U
većem broju najnovijih programa za predškolsko vaspitanje nastoji da se igra stavi u službu
kognitivnog učenja i razvoja saznajnih funkcija.
U izvesnom broju programa za predškolsko vaspitanja igra se želi staviti u službu razvoja stvaralačkog
kapaciteta u deci,pa se smatra da je ovo jedino moguće ako se neguje spontana igra i što manje u nju
zahvata.Prema tome,možemo govoriti o dva postupka koji dominiraju u nastojanjima da se igra
upotrebi u vaspitanju dece :a) manje ili veće usmeravanje igre već prema opštoj koncepciji
vaspitanja; b) ostavljanje igre u tako reći ,,prirodnom stanju“.
Razmotrimo vrednost i posledice svakog od ovih rešenja.U prvom je očigledno da se igra podvrgava
na čelima drugih aktivnosti.Ona se stavlja u službu bilo razvoja inteligencije,bilo moralnog
vaspitanja.Pri tome se,u većem ili manjem stepenu,zanemaruje činjenica da je igra prvenstveno
vezana za kapacitet fleksibilnosti.
Ako se igra tretira i upotrebljava u vaspitne svrhe,već iz iskustva znamo da u takvim okolnostima igra
gubi onaj smisao koji inače ima za dete :ona se iz dobrovoljne,nedovoljivo privlačne i radosne
aktivnosti,izrođava u ozbiljan,ponekad dosadan, a često mukotrpan radni zadatak.Setimo se da je još
Tolstoj posetivši frebelijanske dečje vrtiće,rekao da se u njima,,deca igraju plačući“.Ali,kada se tako
postupa sa igrom,izostaje željeni vaspitni efekat.Na osnovu današnjih saznanja o prirodi i funkciji
igre,ovakve posledice zahvatanja u igru nije teško razumeti i objasniti.Videli smo da igra stoji u tesnoj
vezi sa učenjem,ali na jedinstven način.Ona doprinosi učenju baš kao igra,jer predstavlja priliku za
obradu iskustva ,a koknstrukcija ponašanja i znanja je glavna odlika u čoveka i jedina istinska
mogućnost adaptacije.
Jedan broj savremenih naučnih studija istražuje okolnosti koje deformišu igru i posledice ove
deformacije .Rezultati ovih istraživanja su posebno zanimljivi.Glavni rezultat ovih istraživanja ukazuje
