Dažbine su bespovratna obavezna davanja koja država ustanovljava zakonom, uvodi i
naplaćuje na osnovu fiskalnog suvereniteta radi formiranja opšte mase sredstva s ciljem
zadovoljavanja javnih potreba.

Dažbine su prinudna davanja koje država prikuplja iz privrednih aktivnosti fizičkih i pravnih
lica podvrgnutih njenom fiskalnom suverenitetu, tj njenom pravu da ustanovljava i primenjuje
dažbine.

Javno-pravni subjekti ih stiču iz izvora (dohodak, dobit, prihod i ređe imovina) kojima
primarno raspolažu vandržavni entiteti pa imaju karakter fiskalnih prihoda.

Opšte karakteristike dažbina su sledeće:



Obavezna (prinudna) davanja.



Utvrđuje ih država na osnovu fiskalnog suvereniteta.



Zakonom se ustanovljavaju.



To materijalne obaveze u novčanom obliku koje se moraju izvršavati pod pretnjom
prinude i sankcija.



Kod dažbina se zasniva javno-pravni odnos.



Bespovratna su davanja u korist države bez neposrednje kontračinidbe.



Nisu kreditni oblik izdavanja novca.



Putem dažbine vrše se akti finansiranja.



Vrši se plaćanje – izdavanje novca bez akata razmene.



Prihodi od dažbina po pravilu se koncentrišu u budžet.



Ulivaju se u opštu masu sredstava za zadovoljavanje javnih potreba.



Ne vezuju se za naknađivanje pojedinih usluga, zadataka ili funkcija društveno-političkih
zajednica.



Služe za zadovoljavanje opštih društvenih, odnosno javnih ili državnih potreba, a ne za
ostvarivanje pojedinačnih ili ličnih ciljeva i interesa

Postoji cetiri ključnih grupa dažbina, i to su: porezi, carine, takse i doprinosi.

Dažbinski sistem predstavlja skup poreza, carina, taksi, doprinosa i drugih javnih prihoda
dažbinskog karaktera koji su uvedeni u jednoj zemlji.

Po finansijskim efektima porezi su najznačajnija vrsta dažbine, i oni u najvećoj meri
izražavaju njihovu sustinu.

2. Elementi dažbina

Zakonom se propisuje koje će dažbine postojati u državi, šta će im biti izvor, predmet i
osnovnica, ko će biti obveznik i pod kojim uslovima, kakva će biti stopa dažbine i dr. U tekstu
svakog zakona iz fiskalne oblasti nalazi se opis činjeničnog stanja čijim ostvarenjem nastupaju
određene fiskalne posledice. Kada se u stvarnosti desi događaj ili pojavi činjenica koja se
može podvesti pod zakonski opis dažbinskog činjeničnog stanja, u tom trenutku nastaje
dažbinski odnos između države kao poverioca i fizičkog ili pravnog lica kao dužnika. Svaki
oblik dažbina ima u većoj ili manjoj meri složenu strukturu koja se sastoji iz brojnih
elemenata među kojima su najznačajniji:



Subjekti dažbina



Izvor dažbina



Dažbinska sposobnost



Predmet dažbina



Dažbinska osnovica



Stopa dažbine



Dažbinske olakšice

2.1. Subjekti dažbina

Pošto se kao bitan uslov postojanja dažbine javlja fiskalni odnos, nužno je da postoje najmanje
dva subjekta dažbine. Fiskalni (dažbinski) subject može biti aktivan ili pasivan
subjekt.Aktivni subjekt je društveno-politička zajednica (DPZ) i (u izvesnom smislu) fond,
koji, na bazi svojih ustavnih ovlšćenja i zakonskih prerogative (tj finansijskog suvereniteta)
propisuju, uvode ili ukidaju poreze ili u kojima se donose odgovarajuće odluke o zavođenju
doprinosa.

Pasivni dažbinski subjekt je, nasuprot tome, fizičko ili pravno lice koje je dužno

da plati dažbinu. Pasivni dažbinski subjekt je dažbinski obveznik.

2.1.1. Dažbinski obveznik

Dažbinski obveznik je termin koji se koristi da bi označio fizičko ili pravno lice koje je
zakonom u obavezi da plati dažbinu. To znači da sva pravna i fizižka lica nisu dažbinski
obveznici, već samo lica koja su po zakonu obavezna da plate dažbinu.

Dažbinski obveznik je uži pojam od dažbinskog dužnika, iako se često poistovećuju. Naime,
svaki dažbinski obveznik je i dažbinski dužnik, ali dažbinski dužnik ne mora da bude poreski
obveznik.

Pušara K., Ristić Ž.,

Javne finansije – menadžment javnog sektor (

1991), Str. 79.

Radičić M., Raičević B.,

Javne finansije - teorija i praksa

(2011), str 69.