1
DANILO KIŠ
Rani jadi
Sadržaj:
S jeseni, kada počnu vetrovi
Ulica divljih kestenova
Igra
Priča koja se crveni
Serenada za Anu
Livada, u jesen
Verenici
Zamak osvetljen suncem
Livada
Dok mu bistu kosu
Priča o pečurkama
Mačke
Kruške
Konji
Čovek koji je dolazio izdaleka
Iz baršunastog albuma
Dečak i pas
Eolska harfa
S jeseni, kada počnu vetrovi
S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s
peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju.
A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju
zvezde - vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne raña se kao ptica iz
jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura, iznutra
beličastoplava, a iz nje iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza,
kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih
ljudi mogli razlikovati: jedan ima na čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle,
uvek moći da ga prepozna - po zvezdi na čelu.
2
Dečak kupi divlje kestenove koji su se sakrili u rupe na travnjaku i stavlja
ih pod obraze. Usta su mu puna neke lepljive gorčine. Dečak se smeška.
Trebalo bi se popeti na granu, izabrati jedan grozd i čekati. Ne dati anñelu sna
da te prevari. Trebalo bi bar tri dana i tri noći, bez jela i pića, bez sna i
počinka, gledati plod. Kao kada se gleda mala kazaljka na satu. Bodlje su se
stvrdle i pri vrhu malo potamnele. Ako ih dirneš nevešto, na prstu će ti
napraviti rupicu, pa će da poteče tvoja lepa, crvena krv. Moraćeš onda da
sišeš svoj prljavi prst kojim si malopre pravio grudve od blata i fuškije. A može
da nastupi i trovanje krvi. Kada se to dogodi, onda deca umiru. Stave ih u
male pozlaćene sanduke i nose ih na groblje, meñu ruže. Na čelu povorke
nose krst, a za sandukom idu dečakova mama i tata i, naravno, njegova
sestra, ako je imao sestru. Majka je sva u crnini, ne vidi joj se lice. Samo tamo
gde su oči, crna je svila vlažna od suza.
Jedna beloputna gospoñica u crnoj kecelji gimnazijalke sedi u nekoj
kristalnoj svetlosti što dolazi kroz poluspuštene žaluzine. Sunce crta na
ljubičastim bocama s kolonjskom vodom zvezdice od zlata.
E, pa, evo tajne mirisa ljubičica: gospoñica koja prodaje sličice leptirova i
divljih zveri, kao i parfeme, od svih mirisa najviše voli miris ljubičica, i stavlja
ga svuda štedro: na dlanove, na bujnu riñu kosu (mada bi riñoj kosi, po, svoj
prilici, bolje pristajao neki drugi miris)
Trebalo bi komponovati fugu za orkestar i jorgovan. Iznositi na podijum u
mračnoj sali ljubičaste bočice oplemenjenih mirisa.
One koji bi tiho, bez krika, izgubili svest, iznosili bi u drugu salu, gde bi
lebdeo detinjasti, lekoviti miris lipe i kamilice.
Ulica divljih kestenova
Gospodine, da li biste znali da mi kažete gde se nalazi Ulica divljih
kestenova? Ne sećate se? A mora da je negde ovde, imena se više i ne
sećam. Ali znam pouzdano da je negde ovde. Šta kažete, nema ovde nigde
ulice s drvoredom kestenova? A ja znam, gospodine, da ona tu mora da
4
mi se čini da je to nemoguće, možda ste vi pogrešili, mora da se neka druga
ulica zvala Bemova, ova mi se čini premala. Uostalom, hvala vam, proveriću.
Zakucaću na neka vrata i pitaću: Da li se ova ulica pre rata zvala Bemova
ulica, jer sve mi je to vrlo sumnjivo, gospodine, ne verujem da bi tolika
kestenova stabla nestala, makar bi jedno ostalo, drveće, valjda, ima duži vek,
kestenovi, gospodine, ne umiru tek tako.
Eto, ne verujem, gospodo, svojim očima. Niko nije u stanju da mi objasni
gde su nestali ti kestenovi, i da nije vas, ja bih posumnjao da sam sve to
izmislio ili sanjao. Jer, znate, tako je to sa uspomenama, čovek nikad nije
siguran. Veliko vam hvala, gospoño, idem da potražim kuću u kojoj sam
živeo. Ne, hvala vam, više bih voleo da budem sam.
Onda on priñe jednim vratima, mada to nisu bila ona vrata, i pritisnu
zvonce. Izvinite, reče sasvim običnim glasom, da li tu stanuje Andreas Sam?
Ne, ne, reče žena, zar ne umete da čitate? Ovde stanuje profesor Smerdel.
Da li ste sigurni, ponovi on, da ovde ne stanuje Andreas Sam? Pre rata
je stanovao ovde, znam pouzdano. Možda se sećate njegovog oca? Eduard
Sam, s naočarima. Ili se, možda, sećate njegove majke. Marija Sam, visoka,
lepa, vrlo tiha. Ili njegove sestre, Ana Sam, uvek s masnicom u kosi. Eto,
vidite, onde gde je ona leja s lukom, tamo je bio njihov krevet. Vidite,
gospoño, ja se sasvim dobro sećam. Tu je stajala šivaća mašina njegove
majke, Marije Sam. Bila je to singer mašina, s nožnom pedalom.
O, ništa ne brinite, gospoño, samo evociram uspomene, znate, posle
toliko godina sve nestaje. Eto, vidite, na mom je uzglavlju izrasla jabuka, a
singerica se pretvorila u bokor ruža. Od kestenova pak, gospoño, vidite, nema
ni traga. To je zato, gospoño, što kestenovi nemaju svoje uspomene.
Čuli ste, kuće nema. Na mom je uzglavlju izrasla jabuka. Jedno kvrgavo,
povijeno stablo bez ploda. Soba mog detinjstva pretvorila se u leju s lukom, a
na mestu gde je stajala singerica moje majke - bokor ruža. Pored bašte se
uzdiže nova trospratnica, u njoj stanuje profesor Smerdel. Kestenove su
posekali, rat, ljudi ili prosto - vreme.
A evo šta se tu zbilo, u Bemovoj dvadeset sedam. Pre dvadesetak
godina, koje sam hteo da preskočim jednim lirskim skokom unapred. Ulazi
5
moj otac, dva-tri meseca po našem odlasku, u kuću broj 27 u Bemovoj i iznosi
naše stvari: dva ormara, dva kreveta, singericu moje majke. Kad su izneli i
poslednji deo nameštaja, a to je bio onaj otoman u kojem pevaju federi, evo -
gospoño Smerdel, ja još uvek s vama govorim - šta se zbilo: "Kada smo izneli
i poslednji deo nameštaja, draga moja Olga, a to je bio onaj otoman u kojem
pevaju federi, kuća se srušila kao kula od karata. Ne znam ni sam kakvim
sam čudom uspeo..." (Iz pisma Eduarda Sama, moga oca, svojoj sestri Olgi
Sam-Urfi).
Sada je tu posañen luk, lepi zeleni praziluk, gospoño...
Igra
Čovek proviri kroz ključaonicu i pomisli
To nije on; nije Andrea
s. Dugo je
još stajao tako povijen, misleći
To nije Andreas
. Stajao je uporno, nepomično,
još i onda kada je osetio bol u krstima. Bio je visok, a brava mu je bila skoro u
visini nogu. No nije se micao. Nije se pomerio ni onda kada su mu oči stale da
suze pod staklom naočara, od čega mu se zamaglio vid. Iz sobe je strujala
hladna promaja kao kroz hodnik. No on se nije pomerio. Samo mu je jednom
staklo naočara dodirnulo bravu, i on tada pomeri glavu malo unazad.
Ovo
moram da pokažem Mariji
, mislio je nekako zlurado, a da nije bio svestan ni
toga da to misli, ni toga da ima u tome zluradosti. Moram pokazati Mariji
Maksa Ahašveroša, trgovca guščijim perjem. Nije znao zašto, ali je imao
potrebu da je vreña. A ovo će je uvrediti, mislio je zadovoljno. Treba da joj
pokažem kako teku ponornice krvi. Kako Andreas nije zapravo njen Plavi
Dečko (kako ona misli), nego njegova krv, unuk Maksa Lutajućeg. A to će je
zaboleti. Već je unapred likovao i uživao u njenoj skrivenoj patnji i nemoći da
se bar u sebi i ćutke suprotstavi snazi njegovih dokaza, kada bude ugledala
(kad joj on pokaže) kako njen Plavi Dečko, njen Andreas, nudi mušterije i ide
od slike do slike, kao da luta kroz vekove. A to će je zaboleti. Zato mu se nije
dalo da se odmakne od ključaonice, zato je odlagao taj trenutak zadovoljstva
koji mu je, eto, nadohvat ruke. Ali nije hteo, nije mogao da pruži ruku i dohvati
7
posao i nije za mene. Ovoj bih ženi dao svu robu za lepe oči, za osmeh, i
moja bi radnja propala. Ipak, neka propadne, misli on, dok mu oči blago
blistaju. Neka, sve ću joj dati, neka spava u mekoj postelji. Zatim naglo, glasno:
"Gospodo Mona-Lizo, evo za vas od jednog mladog trgovčića na dar za vašu
postelju... Platili ste svojim osmehom, gospoño." Klanja se i crveni izistinski,
mada zna da je sve to igra i obmana, ali se stidi svog nedoraslog kavaljerstva i
izdajstva prema sebi, jer kad se već neko igra trgovca, treba da gleda da robu
što bolje proda, a ne da bankrotira zbog jednog osmeha.
Čovek proviri kroz ključaonicu. I vide svog pokojnog oca, Maksa
Ahašveroša. To nije bio duh. To je bio glavom Maks Ahašveroš, trgovac
guščijim perjem. Dolazio je odnekud iz daljine. Čovek je ćutao. Osećao je
kako mu se muti vid. Kroz ključaonicu je kao kroz hodnik strujala oštra
promaja. Maks je naišao na musteriju: »Frau, wünschen Sie feiner
gansgefeder?«, reče Maks uz šeretski poklon i skinu džak sa ramena.
Čovek je ćutao.
"Gospodo Mona-Lizo", reče Maks, "ovo je najlepše perje u ovom kraju.
To je perje s Ledinog labuda. Želite li čistog labudovog perja?" -
Zatim,
videći
na licu mušterije osmeh, jedva osetan osmeh koji je i prezir i milošta, ali koji
ipak malo obećava, on uze svoj džak na rame i reče uz poklon: "Adios, senorita,
pokajaćete se." - Tada se čovek trže. Njegove ruke, što su sve dotle mirovale
prekrštene straga, počeše odjednom da govore nešto što žena nije mogla da
vidi jer je bila okrenuta leñima. Eduard pak nije mogao da odvoji oko od
ključaonice. No odjednom on se uspravi i obrisa oči maramicom, ne skidajuci
naočari. "Marija", reče on u poluglasu, "pogodi ko je u sobi? Proviri! Samo
pažljivo." Žena se okrenu ne ispuštajući iz ruke džezvu po
kojoj je lizao
ljubičasti plamen špiritusne lampe. "Ko, Eduarde? Ko?" Videla je kako se
njegove zenice napinju pod staklom naočara. "Ko? Ko? Pogledaj! " viknu on
razjareno. "Moj pokojni otac. Maks Ahašver!" Onda se umorno svali na jednu
stolicu i pripali tigaretu. Ona skloni džezvu sa plamena. Videlo se da i njene
ruke drhte.
Vrata zaplakaše i dečak se trže. Žena ga zateče s jastukom u naručju.
Osim njega nikog nije bilo u sobi. "Andi", reče ona, no nije mogla da prikrije
