И ТЕОРИЈСКИ ДЕО
УВОД
Веома давно се дошло до сазнања да су даровити и креативни појединци највеће благо сваког
друштва. Још су стари народи (Кинези, Грци, Египћани, Индуси, Јевреји итд.) уочавали њихов
значај за укупан развој и напредак људске заједнице. Посебно снажну подршку оваква сазнања су
добила у 20. веку, а нарочито после Другог светског рата, када и започиње озбиљнији приступ
изучавању и третману даровитости и креативности. Такође, човечанство се већ сада суочава са
чињеницом да су скоро сви природни ресурси, тј. различити извори енергије (угаљ, нафта, водена
енергија итд.) на којима је, углавном, и почивао досадашњи развој цивилизације већ при крају
своје искоришћености и да су још само људске способности једини преостали али "неисцрпни
резервоар" даљег развоја човечанства и цивилизације (Стојаковић, 2000).
Извесно је да су могућности даровитих и креативних појединаца у том погледу и највеће, па би
образовање требало да постане одлучујући фактор њиховог откривања, подстицања и развоја.
Ово тим пре треба имати у виду када се зна да су психолошка истраживања показала још једну
предност интелектуално даровите деце, тј. да ментални развој такве деце траје дуже, него
ментални развој просечне и исподпросечне деце. Психолошка исраживања указују да се, развој
интелигенције код већине људи завршава око 17. године, а код оних исподпросечних и раније.
Међутим, интелектуално даровита деца и појединци не само да се брже развијају у том погледу,
већ и њихов ментални развој траје дуже за годину или две. То је, дакле, двострука предност
интелектуално даровите деце, па је и улагање у њихово образовање и развој вишеструко корисно
(Стојаковић, 2000).
Али, данашњи степен развоја образовања, изузев у малом броју развијених земаља, не може ни
изблиза задовољити напред постављене услове. Не само због тога што и школа по традицији
пружа отпор новинама, већ и због тога што се из године у годину смањују ионако мала средства за
образовање. Исто тако, иако се зна да је досадашњи напредак човечанства постигнут захваљујући,
углавном, даровитим и креативним појединцима, парадоксална је чињеница да се друштво није
могло током читавог једног миленијума навикнути на такве изузетке. Зашто је то тако? - питали су
се многи. Је ли то, можда, и због тога што само изузеци и ретки појединци имају способност да
виде смисао у бесмислицама обичног човека и да успостављају одговарајући ред ствари у
нерешивом нереду за већину? Интересантно је пратити кроз историју како су тако даровити и
креативни појединци били прихваћени од стране просечних али бројнијих чланова друштва у
различитим епохама. Чињенице из биографија великих научника и проналазача нам говоре да је
мало таквих појединаца (Стојаковић, 2000).
Мали је број даровитих појединаца који успевају да преброде све препреке и личне развојне
кризе у односу на оне којима то не полази за руком ако живе у атмосфери неразумевања, страха и
неприхваћености. То је не само лична трагедија таквих појединаца, већ и трагедија људске
заједнице у целини. Јер, колико ли је остало неоткривених изума, непронађених лекова за најтеже
болести, ненаписаних соната и књижевних дела, само зато што су такви појединци у једном
одређеном критичном периоду свог живота остављани сами и завршавали свој живот несхваћени,
неприхваћени и одбачени (Стојаковић, 2000).
Ипак, за данашње доба може се рећи да се под притиском научних сазнања о значају подстицања
даровитости и креативности за развој друштва - прилике у том погледу мењају на боље.
Традиционално схватање да даровити и креативни појединци увек нађу неки начин да реализују
своје потенцијале без обзира на спољашње услове које им средина у којој живе пружа- ненаучно
је и превазиђено. Резултати истраживања у тој области говоре да се даровитост и креативност
могу вежбати, неговати и подстицати, чиме се до оптималног нивоа развијају потенцијали талента
и даровитих појединаца. У том смислу школа и школско учење требало би да постану битан и
развојни фактор подстицања и развијања даровитости и креативности. Међутим, данашњој школи
се све више упућују приговори да више подржава и развија просечност и конформизам у
мишљењу, уместо да негује и развија оригиналност и различитост (Стојаковић, 2000).
ДЕФИНИЦИЈЕ ДАРОВИТОСТИ
На питање «шта је то даровитост» не постоји јединствен одговор. Бројни одговори на то питање
узимају у разматрање време њеног јављања, карактеристике понашања или предвиђање неког
будућег понашања, врсту понашања, итд. (Бумбер, 2003).
Најопштија дефиниција даровитости (према Чудина-Обрадовић, 1990) је да је даровитост
необичност, изнимност понашања која се огледа у квалитетнијем, бољем, значајнијем резултату
или продукту него што га постижу остали појединци са сличним карактеристикама.
У почетку је даровитост сматрана једнодимензионалним феноменом, а у процесу идентификације
се као критеријум најчешће користио коефицијент интелигенције. Касније се даровитост почиње
схватати мултидимезионално, па се јављају и другачије дефиниције даровитости (Бумбер, 2003).
Терман (према Квашчев, 1976) дефинише таленат или надареност детета као високе опште
интелектуалне способности.
Корен (према Квашчев, 1976) даје следећу дефиницију талента: „Надареност је својеврстан склоп
особина које омогућавају појединцу да на продуктиван или репродутиван начин постизе доследно
изразито изнадпросечан учинак у једној или више области људских делатности, а условљена је
високим степеном развитка појединих способности односно њихових композиција и повољном
унутрашњом и спољашњом стимулацијом (Квашчев, 1976, стр. 5).“
Торранце (према Квашчев, 1976) дефинише креативност као „процес којим особа постаје свесна
неког проблема, тешкоће или недостатка у знању, за које не мозе да нађе научено или познато
решење, она трази могућа решења постављајући хипотезе; процењује, проверава и преиначава
своје хипотезе и саопштава резултате (Квашчев, 1976, стр. 5).“
Стенбергова (према Корен, 1991) дефиниција усмерена на когнитивне моделе даровитости каже
да није реч само о квантитативним разликама већ да даровити имају специфичан начин
Појам и дефиниције даровитости су се мењале током историје у циљу бољег разумевања самог
феномена, природе и услова њеног настанка. Даровитост се понекад дефинише као опште
интелектуална способност, општа креативна способност, продуктивно-креативна способност, скуп
специфичних способности или као способност употребе мисаоних процеса. Једна од данас
најприхваћенијих дефиниција даровитости полази од постигнућа. Није довољно поседовање само
високих способности како би говорили о нечијој даровитости, нужно је поседовати и мотивацију
за учење као и слободан и маштовит приступ у примени тог стеченог знања, односно битно је
поседовати и креативност (Чудина-Обрадовић, 1990). Временом су се искристализовале неке
опште спознаје о природи даровитости. Једна од њих је та да, даровитост није резултат једне
карактеристике, већ комбинација особина - способности и личности. Она се може појавити у
различитим подручјима способности или као изразито једна способност. Такође, може се радити
о комбинацији способности које долазе до изражаја у неком подручју људског знања и деловања.
Оне појединце који имају једну или више способности натпросечно развијене називамо
даровитима у тој области. У Великој Британији се за такве појединце употребљава израз
„способнији“ (море абле) (Чудина-Обрадовић, 1990).
Савремене дефиниције су комплексније и у себи садрже квалитативне и квантитативне аспекте,
наравно у различитој пропорцији зависно од теорија или схватања суштине општих
интелектуалних способности. Ако се има у виду разноврсност у погледу схватања способности и
интелектуалног развоја, онда је сасвим разумљиво да нема јединствене или опште прихваћене
дефиниције даровитости (Ђорђевић, 2012).
Проучавање даровитости започело је радом и истраживањем енглеског научника Френсиса
Голтона (према Ђорђевић, 2012). Он је у свом делу "Наследни геније" генеалошким студијама
настојао да докаже своју тезу да се генији рађају. Међутим, прво систематско и темељно
проучавање даровитости започео је Луис Терман (према Ђорђевић, 2012) са сарадницима тзв.
лонгитудиналним студијама, почев од 1921., настављене су и после његове смрти и трајале су
педесетак година. Према Терману, даровит је сваки онај појединац са високим општим
интелектуалним способностима и чији је ИQ 140 и изнад тога (Ђорђевић, 2012).
Да би се потенционална даровитост, коју чини низ наслеђених предиспозиција, развила у
манифестну, потребни су повољни средински услови којима ће дете бити изложено и који ће
обликовати његово спрецифично искуство и његову личност (Чудина-Обрадовић, 1990).
Најстарије и најраспрострањеније схватање даровитости произилази из психометријске
дефиниције, дакле, преко могућности мерења интелигенције. Мера опште интелигенције као
показатеља даровитости се задржала дуго као основа за идентификацију даровитих појединаца
(Чудина-Обрадовић, 1990).
За даровитост нису битни само когнитивни, односно интелектуални чиниоци, већ и социо-
емоционални аспекти развоја. Сама чињеница да су „другачији“, даровити појединци се могу
сусрести са бројним социо-емоционалним проблемима, који могу постати врло озбиљни (Чудина-
Обрадовић, 1990).
Креативност
У литератури постоји мноштво дефиниција креативности. Чудина-Обрадовић (према Милић, 2010)
објашњава да се креативност често употребљава у два значења: креативност као стваралаштво, тј.
стварање нових и оригиналних производа у важним подручјима људске делатности, или
креативност као особина или скуп особина које ће омогућити, подстакнути, изазвати креативан
продукт. Стојаковић (према Милић, 2010) пише да је једна од дефиниција која је у литератури
најчешће помињана Торенсова дефиниција креативности. Он ју је дефинисао као процес којим
особа постаје свесна неког проблема, тешкоће или недостатка у знању, за које не може да нађе
научено, или познато решење. Она тражи могућа решења тако што поставља хипотезе, процењује,
проверава и преиначава своје хипотезе и саопштава резултате (Милић, 2010).
Креативност, с^ра^^о као и интелигенција, једно је од ^јвише цењених људских својстава.
Међутим, досадашња истраживања била су далеко више усмерена на проучавање интелигенције,
а неупоредиво мање ш проучавање стваралаштва. Тек после 50-тих година прошлог века,
креативност је постала садржај психолошких и педагошких истраживања Резултати добијених
истраживања о креативности, у највећем броју су хетерогени, па чак и противуречни. Због тога
што је креативност комплексан феномен његово проучавање је врло сложено и зависи од: обксти
у којој се испитује, врсте инструмената који се примењују и материјала којима се утврђује. Ову
сложеност прати још јед^ тешкоћа која произилази из различитих теоријских полазишта у
приступању проучавања креативности. Док се неке теорије баве интелектуалним аспектима
креативности, друге се баве когнитивним, треће сублимираним или несвесним процесима.
Међутим, оно око чега се сви слажу јесте да је креативно мишљење највиша ментална функција и
врх људског достигнућа. Све што је човек направио резултат је људске имагинације и
креативности засноване на имагинацији и машти.
Креативност је способност да се стварају нове идеје, нова увиђања, новине, нови уметнички
предмети, све оно што има социјалну, духовну, естетску, научну или техничку вредност. Садашња
схватања о креативности иду у правцу нашег поимања овог феномена, па се сматра да
креативност припада скоро свим људима у различитом степену. У вези са креативношћу, велику
пажњу заслужују схватања и радови Лава Виготског (према Ђорђевић, 2008), познатог руског
психолога, који је још тридесетих година прошлог века сматрао да креативност није дар
изабраних, већ да сви људи имају тај дар у већем или мањем степену и да креативна активност
зависи од богатства и разноврсности претходног, индивидуалног искуства и да се јавља у свим
областима културног живота (Ђорђевић, 2008).
О креативности нема јединствене дефиниције. Виготски (према Ђорђевић, 2008) каже да
стваралаштвом називамо сваки човеков рад који ствара нешто ново, без обзира да ли је то ново
створено деловањем спољашњег света или извесним расположењем ума или осећањима која
постоје само у човеку. Основу стваралаштва представља способност да се из елемената створи
конструкција, да се комбинује и унесе старо у нове односе. Кропли (према Ђорђевић, 2008) сматра
да је креативност комплекс многих фактора и да садржи ставове, вредности, циљеве, мотивацију,
продуктивно- креативном дефиницијом даровитости и наглашава присутност нарочито велике
развијености мотивационо- креативног склопа особина (Милић, 2010).
ЛИЧНОСТ И ДАРОВИТИ
Иако још увек постоје разлике у схватањима шта представља суштину даровитости, већина
истраживача у тој области слаже се да би се даровитост могла одредити као асинхрони или
неравномерни развој у коме се јако високе когнитивне способности комбинују са искуством и
мотивацијом у стварању такве унутрашње снаге личности које се разликују од норми или просека
па зато и могу да продукују оригинална или непоновљива дела (Стојаковић, 2000).
Истраживања показују (према, Стојаковић, 2000) да што је когнитивни развој интензивнији, тиме
се повећава и неравномерност развоја међу способностима и особинама личности, та
неравнемерност развоја даровите деце и младих чини их посебно осетљивим и рањивим ако су
услови средине у којој живе (породица, школа, вршњаци) неповољни, тј. ако живе и раде у
атмосфери неприхватања и неразумевања и немају подршку у решавању свакодневних проблема
које им доноси такав асинхрони развој. Из тих разлога они чешће и западају у развојне и
емоционалне кризе у поређењу са вршњацима чији је развој много равномернији и усклађенији.
Нека истраживања (према, Стојаковић, 2000) показују да је даровито дете са развијеним
когнитивиним способностима и богатим унутрашњим и емоционалним животом често несхваћено
и у школи и у породици и зато се често и оцени као неко ко није "нормалан" и не припада нигде.
Зато би се помоћ таквој деци и младима могла састојати и у томе да им се покаже да је сасвим у
реду бити различит на начин на који се они разликују од својих вршњака, да је то у ствари и
предност и богатство њиховог развоја и њихове личности у целини, а не нешто ненормално или
недостатак. Дакле, ако желимо помоћи даровитој деци и младима, требало би да се води рачуна
како о њиховом когнитивном, тако и о богатом унутрашњем и емоционалном развоју.
Асинхроност подразумева неравномеран развој главних димензија личности као што су:
когниција, емоције, физички и социјални развој итд. (Стојаковић, 2000).
Те чињенице о неравномерном развоју главних димензија личности код даровитих откривене су у
већем броју истраживања. Ова истраживања (према, Стојаковић, 2000) су показала да су даровита
деца и млади посебно рањиви у доба пубертета И, уопште, у доба адолесцентног развоја кад се
посебно осећају усамљенима и неприхваћенима, што је највише подстакнуто њиховим сазнањем
да се разликују од других и да са њима није нешто у реду ако се не могу уклопити у доминирајуће
захтеве средине у којој живе. Због тога они, да би били прихваћени, често прикривају и маскирају
даровитост. То може да оде чак дотле да чак пристају да раде оно што не желе и немају разлога
јер су најчешће добри ученици. На пример, пристају да беже са часова са слабим ученицима или
наређају слабе оцене само да би постали "нормални" и да их не би називали штреберима. Та
асинхроност или неравномерност развоја у главним димензијама личности (социјални, физички,
емоционални и когнитивни развој) даровитог детета намеће и одређене промене у породичној и
