Универзитет у Крагујевцу
Учитељски факултет Ужице
Деца са оштећеним видом у систему инклузивног образовања
Ужице, 2015. године.
„Свако дете је непроцењиво вредно. Свако је Божије створење“.
Мајка Тереза
Садржај:
Увод...................................................................................................................................4
1. Појмовно одређење деце са посебним потребама.....................................................6
2
У нашим школама посебну групу ученика чине слабовиде ученици. Њихова
посебност условљена је смањеним визуелним могућностима шта им отежава
упознавање спољашњег света. Познато је да се преко чула вида прима 9/10 утисака
из стварности која нас окружује. Код оштећеног вида редукује се способност
визуелног опажања сразмерно врсти и степену те оштећености. Код смањене
оштрине вида отежано је опажање јасне слике предмета који се посматрају -
њихове контуре и детаљи, а код суженог видног поља спорије и теже се сагледава
предмет као целина, отежана је оријентација у простору као и само читање и учење
уопште.
У нашим школама посебну групу ученика чине слабовиде ученици. Њихова
посебност условљена је смањеним визуелним могућностима шта им отежава
упознавање спољашњег света. Познато је да се преко чула вида прима 9/10 утисака
из стварности која нас окружује. Код оштећеног вида редукује се способност
визуелног опажања сразмерно врсти и степену те оштећености. Код смањене
оштрине вида отежано је опажање јасне слике предмета који се посматрају -
њихове контуре и детаљи, а код суженог видног поља спорије и теже се сагледава
предмет као целина, отежана је оријентација у простору као и само читање и учење
уопште.
У непосредном раду са слабовидом децомпотребно је организовати
различите путеве сазнања и облике диференцијалне наставе и иувођење корективно
– васпитног рада. При томе треба имати у виду когнитивне способности слабовиде
деце и услове компензације и корекције оштећених и неразвијених функција. Зато
је потребно што пре приступити технићкој и тифлодидактичкој адаптацији
уџбеника за ученике оштећеног вида, у складу са концепцијом која одређује
специфичне одлике уџбеника за ученике оштећеног вида и разрађује дидктичко –
методске и ликовне – графичке захтеве.
Слабовидост је комплексан проблем па у литератури сусрећемо различите
њене дефиниције које се међусобно разликују у појединим земљама света. Пре
свега, слабовидост се дефинише квантитативном вредношћу оштрине вида на
бољем оку са корекцијом. Офтамолози истичу велике тешкоће нумеричког
одређивања и нагласавају вазност других карактеристика вида као на пр.: квалитет
вида на близину и на даљину, обим видног поља, акомодацију, стереосккопски вид,
развој оцних обољења, способности разликовања боја, стање електроретинограма...
Неки аутори имају различите ставове о граници између практичне слепоће и
слабовидости.
З. Павишић
дели слабовидост на три степена: први – слабовидост
високог степена са оштрином вида од 0.05 до 0.10 али са добром ширином видног
поља; други – средњег степена са оштрином вида од 0.20 до 0.4; и трећи –
слабовидост ниског степена са оштрином вида од 0.5 до 0.8. опрема овом аутору
вид практично слепе особе не треба да прелази више од 5% вида. Код аутора из
SSSR
постоје следеће групе слабовидости: слабовида деца са оштрином вида у
распону од 0.05 до 0.09 са корекцијом на бољем оку – ова деца имају сложена
оштећења видних функција, сужено видно поље, оштећен просторни вид;
слабовида деца са оштрином вида од 0.1 до 0.4 са корекцијом на бољем оку – ова
4
деца се школују у одговарајућим специјално педагошким условима, визуелно
перцепцирају предмете, појаве и процесе уз коришћење специјалних наставних
метода, техничких средстава и одређених захтева хигијене вида; деца са оштрином
централног вида од 0.4 до 0.5 и више, са корекцијом на бољем оку – ова деца се
образују у редовним школама уз контролу и надзор дефектолога. Према
енглеској
дефиницији
слабовидост се креће ка распону од 0.10 до 0.25 оштрине вида са
корекцијом на бољем оку; у
SAD
од 0.10 до 0.28; у
Немачкој Демократској
републици
од 0.04 до 0.25.
Д. Павишић
сматра да се слабовидом децом сматрају
она деца која имају оштрину вида од 0.10 до 0.33 уз очувану ширину видног поља.
Предлаже да се ова деца школују и стичи образовање у одељењима и специјалним
школама за слабовиду децу из два разлога: први – да би се настава изводила
помоћу специјалних, помоћних средстава и уџбеника прилагођених њиховим
видном способностима; и други – да би им се поштедео видни апарат од штетних
напора како не би наступило веће погоршање вида. Према
Г. Зовку
слабовида деца
су деца која под нормалним условима у редовној школи искључиво због
ограничења вида и његових последица не могу нормално да напредују у усвајању
знања, вештина и навика и да се нормално развијају.
Слепа деца своје спознаје о свету стичу примарно тактилним и аудитивним
путем, а методе у настави и дидактичка средства у раду прилагођена су за тактилно
– аудитивну перцепцију, слабовида деца та сазнања стичу првенствено визуелним
путем. Деца са оштећењем вида се индивидуално разликују према структури и
стању оштећених функција, према степену оштећења вида, према карактеру
примарних и секундарних одступања у развоју, према могућностима компензације
и корекције оштећених функција.
У циљу правилног третмана визуелног хендикепа Светска здравствена
организација је утврдила дефиницију слабовидости и слепоће, која је усвојена у
свету и код нас. Према овој дефиницији слепим се сматра лице које на бољем оку
са корекцијом има оштрину вида 0.05 или мање као и лице са централним сужењем
видног поља мањим од 10 степени, под условом да је губитак видне функције
дефинитиван и да се медикаментима или хирушким лечењем не може поправити.
Веома је битно и значајно извршити процену визуелних и других
способности детета и у наставном раду применити адекватне наставне методе
водећи при том рачуна ио примени принципа и индивидуализације.
Појмовно одређење деце са посебним потребама
5
периоду због хроничне болести или оштећења. Према схватањима инвалидно лице
се дефинише као особа која значајно или потпуно нема способности вида, слуха,
локомоторних радњи или има интелектуалну инсуфиђенцију. Те неспособности
суштински онемогућавају инвалидне особе у развијању социјалне комуникације
што значајно утиче на њихову партиципацију у многим сегментима живота. Због
тога постоји веома осмишљен покрет за смањење социјалних и свих других
препрека које ометају инвалидне особе да остваре оне способности којима
располажу и које њиховим испуњењем могу оставити значајне личне и социјалне
успехе.
Дисабилитет је привремено или перманентно смањење функција,
немогућност да се изведу одређене активности које већина људи може да изведе,
често као резултат физичког или менталног стања. Ометеност је губитак или
ограничење активности за учествовање у друштву на истом нивоу са другима због
социјалних или природних препрека.
Веома је битно да наставник, односно родитељ или стручно лице у
комуникацији са ометеном децом буду стрпљиви и конкретни. Треба избегавати
нејасне термине као што су ,,касније”, ..можда”, ,,зашто си то урадио?”, идиоме и
сарказам. Захтеве према деци је потребно рашчланити на мање кораке. Пажљиво их
гледати и слушати уз уважавање одговара, а на покушаје одговарати позитивно са
похвалом, потврдом и охрабривањем. Пружити им социјалну подршку, односно,
заштити дете од застрашивања и задиркивања. Развијати другарски систем и
пријатељске односе кроз рад, а специфичне вештине вежбати током активности са
вршњацима. Помоћи деци да пронађу заједнички интерес, мењати неприхватљиво
понашање и игнорисати га. Током стресних ситуација разговарати са дететом и
извести га из ње. Обезбедити познато и сигурно окружење без буке, непријатних
мириса и другог што скреће пажњу. Понављати и вежбати више пута, а садржаје
пажљиво изабрати и представити што очигледније. Користити елементе
непосредне стварности, као што су слике, фотографије, моделе…
Деца са ометеношћу највише похађају специјалне школе у које се упућују на
основу одлуке Комисије о разврстању која процењује степен и врсту ометености и
едукабилности. Овакав приступ пати од високог степена дискриминације. Друге
категорије деце са посебним потребама највише се школују у редовном образовном
систему где спорадично добијају помоћ од стране стручне психолошке – педагошке
службе у школи. Наставници нису припремљени нити обучени за рад са овим
категоријама деце. Постоји и категорија деце са тешким и мултиплим оштећењима,
трајно смештена у институције затвореног типа или полузатвореног типа са којима
се минимално или никако не спроводи некаква едукацијја и рехабилитационо –
хабилитациони рад. Проблем представља и велики број деце са посебним
потребама која су испуштена из система образовања и нису обухваћена ни било
којим другим видом друштвене бриге и третмана.
7
