1

1. Увод

Дете и детињство су у досадашњој историји били у сенци родитеља и родитељства. 

Деца су у потпуности имала подређен положај у односу на родитеље који су доминирали 

и   сматрали   децу   својим   власништвом.   Како   истиче   Милић,   о   таквом   универзално 

подчињеном   положају   деце   у   прошлости   сведоче,   између   осталог,   изрази   који   су 

употребљавани и који су се до данас одржали за ословљавање младих особа, а у којима се 

јасно   истиче   њихова   подчињеност   и   инфериоризација   од   стране   старијих.   (Милић, 

2001:153 - 170)

 Негде од XVII века дете почиње да се третира као посебно осетљиво биће и може 

се   сматрати   да   долази   до   буђења   свести   о   детињству   као   појму.   Непостојање   идеје 

детињства у средњем веку, не значи да су људи тада децу запостављали, одбацивали или 

злостављали: они су били наклоњени деци али нису имали свест о посебности деце, нису 

примећивали по чему се дете разликује од одраслог.

У феудалној и раној модерној грађанској породици, нису се развијала суштинска, 

дубока осећања између родитеља и деце. То не значи да родитељи нису волели своју децу; 

они су се њима бавили мање ради њих самих, а више због учешћа деце у заједничком 

делу,  у  стварању  породице и  репродукције заједнице.  Феудална породица је пре била 

морална   и   друштвена   стварност   него   плод   осећања.  (Аријес,   1989:258-259).  Грађанска 

породица и школа су одвојиле децу од друштва, искључили их из заједничког живота и 

створили претпоставке да могу припадати себи. Морални утицај грађанске породице и 

брига школе за образовање и васпитање створили су претпоставке за настанак детињства. 

Доживљај детињства је постао основа новог духа породице. 

Како наводи Ненадић, Аријес је детињство увео у друштвену теорију као њено 

ново подручје. На резултате његове историје детињства позива се велики број аутора. 

Споменућемо само најпознатије:  Мишел Фуко  (Foucoult, Michel), Иван Илич  (Illich Ivan) 

и Ричард Сенет   (Sennett, Richard), Игор С. Кон, Лоренс Стоне (Lawrence Stone), Лојд 

Демоз (Lloyd de Mause), Неил Постман (Nail Postman). (Ненадић, 2011:23).

Аријес је пажњу усмерио на детињство, друштвени живот за који се мислило да 

није вредан помена. У средњем веку деца су етикетирана као „одрасли у минијатури“. 

Аријес је посебан по томе што је открио смисао и значење детињства. Доказе за своје 

2

„откриће детињства“  налазио  је у  историји  уметности,  посебно  визуелне уметности,  у 

историји игара и играчки, одевања, злостављања деце и сличним детаљима свакодневног 

живота.

Детињство је социолошка категорија и о њему можемо говорити само у контексту 

друштвеног и културног живота. Оно као такво и није ништа друго него друштвени и 

културни конструкт (производ, творевина). Нови приступ проучавању детињства, нова 

парадигма за социологију детињства полази од претпоставке да је детињство творевина 

одређеног   друштвено-културног   и   историјског   контекста.   О   природи   друштвене 

институције детињства можемо говорити као о „скупу друштвених односа о којима се 

активно преговара и у оквиру којег се конструишу прве године људског живота“ није ни 

лако ни једноствано. (Ненадић, према Праут и Џејмс, 2004:51) 

Захваљујући   многим   социолозима   и   развојним   психолозима,   препознате   су 

карактеристике и постојање аутономије личности детета и нужност да она уважи, поштује, 

да се нормативно уобличи и гарантује да се створи амибијент у коме се права детета 

заиста признају и остварују. 

Деца су у међународном праву препозната као посебно осетљива и специфична 

категорија   за   чију   заштиту   нису   довољни   уобичајени   механизми   заштите   предвиђени 

правом људских права, јер је дете рањиво биће и треба му посебна брига и заштита. Тако 

је Конвенција о правима детета својом свеобухватношћу, односно укључивањем основних 

економских, социјалних, културних, политичких и грађанских права у корпус права која 

се гарантују деци, представља покушај да се промовише нова слика о детету коме треба 

посебна заштита и брига. Конвенција се јасно супротставља традиционалном схватању 

детета као бића у настајању, незрелог, некомпетентног и некомплетног будућег одраслог, 

које   треба   да   буде   заштићено   у   приватности   породице   и   које   није   видљиво   у   јавном 

животу. У основи Конвенције налази се идеја о детету као субјекту, активном учеснику у 

процесу   сопственог   развоја,   за   разлику   од   схватања   детета   као   објекта   –   пасивног 

примаоца бриге и заштите одраслих. Пре него што слика коју о детету нуди Конвенција 

буде   детаљно   размотрена,   потребно   је   објаснити   појам   права   детета   и   размотрити 

историјат развоја мисли о правима детета и настанак Конвенције о дечјим правима.

background image

Želiš da pročitaš svih 11 strana?

Prijavi se i preuzmi ceo dokument.

Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.

Slični dokumenti