Учитељски факултет
у Београду
Семинарски рад из развојне психологије
„Дечја слика света“
Тема: СТРАХ
Професор
: Аурел Божин
Студент
:
Асистент
: Милован Томић Анита Станковић
1051/2010
1
„Страх припада човеку исто толико колико и све друго што га
чини човеком,и онај ко га је изгубио нездрав је као да је
постао хром.“(Симон Дракул)
1
Страх,као једна од примарних емоција која штити дете,јавља
се врло рано. Посматрања деце показала су да се реакција
страха први пут може уочити у доба између шест и осам
месеци одојчета. Одојче реагује страхом када му се у видном
пољу појави непозната особа. Још у ранијем добу реагује
трзањем,евентуално плакањем на изненадни јаки звук или
нагло трескање.
Током прве године,дететов либидо (поједностављено према
Сигмуду Фројду-енергија жудње према нечему) оријентисан је
на уста,па кажемо да је дете у оралној фази. Мајка која храни
дете може бити добољно добра мајка и успешно препознати
дететове оралне потребе када је гладно или сито,развијајући
код њега осећај задовољства и сигурности.
Мајка која не препознаје добро потребе свог детета,засигурно
ће у њему потицати незадовољство и анксиозност. Како дете
расте,све је већи број потенцијалних извора страха,а његове
реације постају све сложеније.
У другој години живота либидо детета усмерава се са уста на
анални отвор. Дете улази у тзв. аналну фазу која траје
отприлике до навршене треће године живота. Почиње
обраћати пажњу на испуштање и задржавање столице.
Родитељи га у том раздобљу обично почињу учити чистоћи,тј.
настоје га решити пелена. Кроз давање и недавање столице
дете награђује и кажњава родитеље. Говоримо о аналној
агресији према родитељима. Родитељи на дечје поступке
повремено реагују љутњом и ускраћивањем љубави,што
плаши дете. Тако почиње своју агресивност да везује за страх
од губитка родитељске љубави. На сам чин „губитка“ столице
1
Србислав Миленковић,“Поучник за живот“,Београд
4
дете може реаговати страхом. У процесу
индивидуализације,између 18.и 24. месеца дете постаје свесно
своје одвојености од мајке. Свесност тога и двоумљење које се
тада јавља „одвојити се или не одвојити“ од мајке додатно
разбуктава сепарацијске страхове детета.
Након навршене треће године живота дете почиње бити све
више оријентисано на свој пол,па се та фаза зове фалусном
фазом. Полажући све већу важност свом полном органу,дете
се почиње занимати и за пол других особа,пре свега оних
најближих као што су родитељи,браћа и сестре. Приметивши
разлику у органима између мушког и женског пола,формира
се клица анксиозности и будућих страхова везаних за губитак
тог органа.
Од 3,5 до 5,5 година дете показује све веће занимање за
родитеље супротног пола и ривалство према родитељу истог
пола. Тачније,и једног и другог родитеља истовремено воли и
мрзи,али је оном супротног пола више склоно. Говоримо о
едиповој фази развоја (едипов комплекс). Дечје љубавне
фантазије према родитељу супротног пола и конкуренција
истополном родитељу рађају страх од казне,тзв. Кастрациони
страх(кастрацијски комплекс). Због сложености збивања у тој
развојној фази,у детету се могу јавити страхови,односно
фобије разних слика (од животиња,оштрих
предмета,полицајаца,доктора,повреде тела,болести итд.),али
се обично спонтано решавају како се та фаза ближи крају и
прелази у пуно мирнију развојну фазу која се зове фаза
латенције.
Латенција је раздобље од 6. до 11. године у којем је дете
спремно да крене у школу. Најпознатији страх те фазе је онај
од школе или школска фобија. Дете одбија да иде у школу.
Боји се да остане сам на настави без неког из најужег круга
породице,најчешће мајке. Мајка је често присиљена да доводи
дете у школу,а повремено и да седи са њим у школској клупи.
Када се школска фобија смири,стално је присутна опасност да
се после празника поново разбукта. Некада је маскирана па
5
