Definicija i pojam međunarodnog prava

www.nasciturus.com

POGLAVLJE 1  :  UVOD                                                                       

 №

 1 . DEFINICIJA I POJAM MEĐUNARODNOG PRAVA

A-1 

MEĐUNARODNO PRAVO

je sustav pravnih pravila koja uređuju odnose u međunarodnoj zajednici priznatih 

subjekata.



nekad je IUS GENTIUM značio dio domaćeg prava ali su ga pisci koji su pisali latinski počeli upotrebljavati kao 
izraz za međunarodno pravo.



međunarodno pravo može biti JAVNO i PRIVATNO 



unutrašnje državno pravo koje uređuje pitanje granica sustava 

u prostoru kad se na neki odnos dade primijeniti pravo dviju ili više država, mpp daje pravila o tome koja će se pravila 
primijeniti 

kolizijska pravila

.

Karakteristike međunarodnog prava;

1.

Međunarodno pravo je 

PRAVO

 kao i svaka druga grana prava. 

od pravnog pravila treba razlikovati 

puki običaj i pravila učtivosti

. 

pravila učtivosti su 

običaji ophođenja

 između članova međunarodne zajednice

nisu pravno obvezatni

 mada se vrše strogo i dosljedno. Njihovo vršenje ovisi o 

dobroj volji

 članova 

međunarodne zajednice. Na njihovo se nepoštivanje ne može odgovoriti represalijama već na način koji ne 
predstavlja kršenje međunarodnog prava. (dopušteno je opozivanje diplomatskog predstavnika ali ne i 
otvaranje diplomatske pošte) 

pravila učitivosti mogu s vremenom postati obveznim pravilima međunarodnog prava, a pravila 
međunarodnog prava mogu izgubiti značenje pravnih pravila i održati se kao pravila učitivosti

2.

Ovo je pravo 

SUSTAV PRAVNIH PRAVILA

, unutar tog sustava je uobičajena pojava pravnih praznina zbog kojih se 

određena pitanja ne mogu pravno riješiti. 

To je cjelovit sustav pravnih normi u okviru kojeg je moguće riješiti i slučaj koji nije predviđen normom a to činimo 
primjenom više, općenitije norme. 
Praznine u međunarodnom pravu postupno se popunjavaju, ponekad i uz pomoć analogije s drugim već usvojenim 
rješenjima u međunarodnom pravu.
Međunarodno pravo jejednako ostalim granama prava jer se ono izgradilo kao sustavna cjelina i smatra se takvom 
cjelinom u kojoj su pojedina pravila povezana. Bez te značajke međunarodno pravo nebi bilo pravo.

3.

Međunarodno pravo 

UREĐUJE ODNOSE MEĐU DRŽAVAMA

. - ova definicija bi trebala uzeti u  obzir i činjenicu da 

osim država postoje i drugi subjekti međunarodnog prava, međunarodne organizacije, zemlje u odnosima ovisnosti, ustanci, 
oslobodilački pokreti.

4.

Međunarodno pravo se ne može zamisliti bez postojanja više država između kojih mora postojati barem neka 

VEZA 

SAOBRAĆAJA

a  tu je  potrebna i neka 

sličnost kultura

.

 (zato se međunarodno pravo nije moglo snažnije razvijati u doba 

Rimskog Carstva). Taj krug nazivamo međunarodna zajednica. Danas postoji samo jedna međunarodna zajednica koja 
obuhvaća čitav svijet ali s mnogo partikularizama. Moguće je da postoji više odvojenim međunarodnih zajednica, tako je bilo  
u staro doba. ( Indija, Kina, helenske države)



Međunarodno pravo uređuje odnose među subjektima u toj zajednici kao nosiocima prava i dužnosti te istovremeno 
kao adresatima normi međunarodnog prava.

MEĐUNARODNA ZAJEDNICA

 je ona zajednica u kojoj se izgradio neki određeni sustav pravnih pravila 

međunarodnog prava.

5.

ODNOS MEĐUNARODNOG I UNUTRAŠNJEG PRAVA

B-7



obzirom da se međunarodno pravo često uspoređuje s unutrašnjim pravom ili se njemu suprotstavlja, pitanje

Rješavanja Tog Sukoba Rješava Se Primjenom 2 TEORIJE:

a) 

MONISTIČKA TEORIJA

  čiji su predstavnici Kelsen, Duguit, Guggenhaim 

- čitavo 

pravo je jedinstven sustav

 koji sadrži načela o rješavanju sukoba između pravila međunarodnog prava i propisa 

unutrašnjeg prava . 



unutar tog sustava moguće su 

dvije varijante

;   

1

www.nasciturus.com

1.

teorija o primatu međunarodnog prava

 prema kojoj je međunarodno pravo iznad unutrašnjeg prava i 

2.

teorija o primatu unutrašnjeg prava

 po kojoj je unutrašnje pravo iznad međunarodnog prava.



među pristašama teorije o primatu unutrašnjeg prava 

najradikalniji

 su oni  koji međunarodno pravo smatraju 

vanjskim 

državnim pravom

. To naučavanje vuče korjene još 

od Hegela

 a polazi od pretjeranog shvaćanja apsolutne suverenosti 

države.

b) 

DUALISTIČKA TEORIJA

 čiji su predstavnici Trieppel i Anzelloti, bonnska škola prof. Zorna 



međunarodno 

pravo je odijeljen i nezavisan sustav

 pravnih pravila i njegovi propisi ne vrijede neposredno unutar 

državnog poretka a unutrašnji propisi ne mogu ukidati ili mijenjati pravila međunarodnog prava.



postoji pretpostavka o primatu međunarodnog prava ali ona nije pravilo. Danas su države obvezane da usklade svoje 
unutrašnje pravo sa svojim međunarodnim obvezama ali u unutrašnjem poretku pojedinci su vezani propisima 
unutrašnjeg prava bez obzira na to jesu  li u skladu s međunarodnim pravom 



 odgovorni su ako je ta odgovornost predviđena međunarodnim pravom.



iz suđenja ratnim zločincima u Nurnbergu vidljivo je da kršenje međunarodnog prava postoji iako je kazneno djelo 
izvedeno po pravilima unutrašnjeg prava ili po nalogu državne vlasti.



U mnogim je zemljama proglašeno 

načelo da je međunarodno pravo dio unutrašnjeg prava

 što znači da se pojedinci 

moraju pridržavati tih pravila. 



U SAD je međunarodni ugovor izjednačen sa zakonom što znači da se će se primjenjivati kasniji zakon koji je 
protivan ranijem ugovoru i obrnuto. U SAD se razlikuju ugovori prema tome jesu li 

izravno provedivi (self executive

)

ili za njihovu provedbu treba donijeti novi unutrašnji propis.



Dualističko shvaćanje podupire i međunarodna judikatura, te možemo reći da ono odgovara i stvarno primjenjivanom 
međunarodnom pravu. 



Nije potrebno da svako pravilo međunarodnog prava bude pretvoreno u unutrašnje pravilo 

(teorija transformacije)

, 

već je dovoljno da ono bude prihvaćeno 

(teorija adopcije)

. 

Znači dovoljno je da ugovori budu pravovaljano 

sklopljeni i ratificirani.



Po ustavu rh međunarodni ugovori koji su u  skladu s ustavom sklopljeni i potvrđeni, čine dio unutarnjeg pravnog 
poretka a po snazi su iznad zakona. Prednost pred vlastitim zakonodavstvom daje se samo onom dijelu međunarodnog 
prava koje je rh dobrovoljno prihvatila.

 № 2 . PODJELE MEĐUNARODNOG PRAVA 

        A-3

Prema različitim gledištima i značajkama može se međunarodno pravo podijeliti na više načina:

1. PRIRODNO - POZITIVNO 



PRIRODNO PRAVO

je sustav od prirode danih pravila i u taj sustav se samo odlukom ljudi mogu ugraditi samo 

pojedinosti, to se pravo može spoznati samo umovanjem.



POZITIVNO PRAVO

- kao važeće pravo stvoreno uz privolu država.  Ova podjela potječe iz škole prirodnog prava. 

Danas se priznaje samo pozitivno pravo.

2. OPĆE - POSEBNO
Podjela na opće i posebno pravo potječe iz škole prirodnog prava.

OPĆE PRAVO

vrijedi među svim državama međunarodne zajednice 

POSEBNO ILI PARTIKULARNO PRAVO

vrijedi isključivo među državama određenog užeg kruga (npr. europskog ili 

anglosaksonskog prava)

3. APSOLUTNO OBVEZATNO – DISPOZITIVNO

APSOLUTNO OBVEZNO PRAVO

(imper. norme, ius cogens)

 – su pravna pravila koje stranke ne mogu izmijeniti između sebe.

Može nastati putem običajnog prava i putem međunarodnih ugovora. 
Posao sklopljen protivno pravilima  jus cogens 

ne vrijedi. 

Ne postoji

nikakav službeni 

popis svih pravila koji čine obvezatne norme

,

 već njih autoritetom ukazuju pravna 

znanost i sudske rješidbe
Primjer apsolutno obvezatnog običajnog međunarodnog prava nalazimo u području temeljnih prava i sloboda čovjeka 
te u nekim temeljnim pravima i obvezama država kao što su zabrane agresije i zabrane mijenjanja državnih granica 
upotrebom sile.

DISPOZITIVNO PRAVO

 - što je 

velika većina pravnih normi međunarodnog prava

, dopušta subjektima da međusobno 

dogovore nešto drugo od onog što im propisuje međunarodnopravna norma, npr. dogovor da ugovor djeluje retroaktivno iako 
po pravilima međunarodnog prava ugovor ne može tako djelovati. Većina pravila međunarodnog prava je dispozitivnog 
karaktera

2

www.nasciturus.com

sudac nije preduvjet za postojanje prava jer ga on ne stvara već ga primjenjuje. 
za mnoga područja prava ne postoji sudac ni u unutrašnjem poretku. U većini država nema sudaca koji bi ocjenjivao 
ustavnosti ili neustavnost u postupanju najviših državnih organa
isto se tako u međunarodnoj zajednici postepeno razvija međunarodno pravosuđe a postoji i izvršenje sankcija iako je 
slabije organizirano nego u unutrašnjem pravu neke države

OVRHA



iznad države nema više vlasti

. U međunarodnom je pravu sustav sankcija slabije organiziran nego u unutrašnjem 

poretku. 



u starije vrijeme jedina sankcija bila je rat a ishod rata ne ravna se prema pravednosti stvari zbog koje je rat započet, a 
danas se zbog načelne zabrane rata, rat ni ne može smatrati sankcijom

MEĐUNARODNA ZAJEDNICA NA RAZLIČITE NAČINE REAGIRA NA KRŠENJE NORMI MEĐUNARODNOG PRAVA;

sredstvima dopuštene samopomoći
pojedinačnim ili kolektivnim prosvjedima
konstatacijom o kršenju prava
nepriznavanjem protupravno stvorenih stanja
neorganiziranim ili organiziranim ustajanjem protiv ponovljenog ili grubog kršenja međunarodnog prava
gubitkom blagodati koje su osigurane nekim ugovorima



ako kršenje međunarodnog prava dosegne razinu prijetnje miru, narušavanja mira ili čina agresije prema Povelji UN-a 
dopuštene su razne kolektivne mjere – koje UN naziva 

SANKCIJAMA

– one se mogu 

izvršiti bez upotrebe oružja 

npr. prekidom ekonomskih odnosa ili uz upotrebu oružja npr. blokadom



odluke

 o sankcijama i drugim mjerama UN-a 

donose države članice

.



 iz ovog vidimo da su razlike međunarodnog i unutrašnjeg prava 

razlike u stupnju razvoja 



glavna slabost međunarodnog prava

 je u tome što 

uređuje ponašanje suverenih država

, dakle njegova su 

           pravila upravljena na subjekte koji sami raspolažu silom ali ne postoji oranizirana sila zajednice nad njima

 № 4. IZVORI MEĐUNARODNOG PRAVA

                  A- 

2

IZVORI PRAVA

   u materijalnom smislu

su isti kao i kod  ostalog prava - 

sadržani su u društvu

 – unutar države odnosno međunarodne 

zajednice u kojem nastaju pravna pravila. 

   izvori u formalnom smislu

znače 

načine stvaranja prava

. 



sve se pravo, pa tako i međunarodno, javlja u obliku običajnog prava ili u obliku postavljenog prava - to su u 
međunarodnom pravu ugovori.

IZVORI MEĐUNARODNOG PRAVA prema Statutu Međunarodnog suda:

A)

OBIČAJNO PRAVO 

           B-2

običajno pravo valja razlikovati od pukog običaja. 
 OBIČAJNO PRAVO nastaje 

ponavljanim vršenjem koje prati pravna svijest

 (opinio iuris) 

tj. kad se sastanu 2 elementa: 

objektivni

 (ponovljeno i neprekinuto vršenje, može biti i propuštanje) i 

subjektivni

element (pravna svijest) potrebni za stvaranje običajnog prava. 



Najstariji je izvor

 međunarodnog prava. Vršenje može biti i 

propuštanjem

.



Po statutu međunarodnog suda "međunarodni je običaj 

dokaz opće prakse, prihvaćene kao pravo

".



Postoji i mišljenje da se običajno pravo temelji 

na volji ili pristanku država

 (

voluntarističko shvaćanje

,

 potječe još od 

Grotiusa) - to nije točno jer kada bi tako bilo pravilo međunarodnog običajnog prava ne bi vrijedilo za državu  koja bi 
mogla ustvrditi da nije ni šutke dala svoj pristanak na nj, ili za novonastalu državu koja bi izjavila da ne pristaje na 
neko od pravila koja vrijede u trenutku njezinog nastajanja.



Običajno pravilo nastaje tako da se postupa u određenom smislu 

dulje vrijeme, da nema protivnog postupanja

 i da se 

na temelju tog ponašanja 

stvorilo uvjerenje

 kako se s tim postupanjem ispunjava pravna dužnost a da je protivno 

postupanje zapravo kršenje te dužnosti.



 Pri stvaranju nekog običajnog prava 

ne moraju sudjelovati SVE države

, a iako običajno pravo nastaje stalnim 

vršenjem duže vrijeme moguće je da se neko običajno pravilo stvori 

i 

u kratkom vremenu

, ako je razmjerno mali broj 

precedenata uspio izazvati uvjerenje da je neko ponašanje pravno obvezatno

4

www.nasciturus.com



Pred Međunarodnim sudom 

ne treba dokazivati

 da je jedna ili druga od parničnih 

stranaka prihvatila za sebe

obvezatnost

nekih pravila običajnog međunarodnog prava.



Sve se ovo odnosi na običajno pravo koje obvezuje cijelu međunarodnu zajednicu, 

općem običajnom 

međunarodnom pravu

. 



Ipak, Međunarodni je sud potvrdio i mogućnost stvaranja i 

regionalnog (partikularnog) pa i lokalnog

 (između dvije 

države)  

međunarodnog prava

 (pravo diplomatskog azila u zemljama Latinske Amerike). Ovdje je pristanak svake 

pojedine države to bitniji što je uži krug država za koje nastaje neko običajno pravilo.



Običajno pravo može dovesti i 

do UKIDANJA

 neke norme ugovornog prava - 

desuetudo

.  

 Običajno pravo nastaje kao 

nepisano pravilo a sam se običaj manifestira na različite načine, praksom država. 



 Običajno pravo je 

NAJSTARIJI izvor međunarodnog prava

 i obvezatna snaga samih ugovora konvencija i sporazuma 

kao izvora međunarodnog prava temelji se na pravilima običajnog prava koja ujedno uređuju elemente ugovora, 
oblike njihova sklapanja, njihovo tumačenje. 



Danas su ta pravila unesena u 

Bečke konvencije o pravu međunarodnih ugovora iz 1969. I 1986.

B)

UGOVORNO PRAVO

B-3

SUBJEKTI MEĐUNARODNOG PRAVA UREĐUJU MEĐUSOBNE ODNOSE 

MEĐUNARODNIM UGOVORIMA

, PRI ČEMU 

RAZLIKUJEMO

1.) ugovori - POGODBE 

uređuju 

konkretne činidbe

i izvršenjem te činidbe se konzumiraju 

očitovanja stranaka su 

različito

g 

sadržaja  

ali smjeraju na 

istu svrhu

i međusobno se upotpunjuju

   svrha

 :

 da zadovolje 

s

uprotne

 ili neusklađene 

interese

 stvara 

obvezu

na određeno djelovanje jedne ili obiju stranaka

2.) ugovori – ZAKONI

uređuju ponašanje stranaka 

na dugo vrijeme

  te uvode 

trajna pravila

 toga ponašanja

očitovanja stranaka imaju 

isti sadržaj

   svrha

 :

 da zadovolje 

zajedničke interese

izražavaju stapanje volja više subjekata koje su sadržajno jednake - takav se oblik naziva 

uglava

i stvara 

nerazriješivu obvezu na određeno ponašanje.
kao i pravni poslovi, 

vežu samo ugovorne stranke

 ali mogu postati općim pravom ako uđu u običajno pravo

stvaraju nerazrješive obveze na određeno ponašanje



Ugovor je kalup u koji se može staviti različit sadržaj. Kao vanjski oblik on je uvijek pravni posao. U sadržaju postoje 
mnoge razlike u stupnju ali i najsitnija pogodba ujedino je pravno pravilo koje se uklapa u postojeći pravni poredak i 
donekle ga mijenja.



 I 

uglavom

 stvoreno pravno pravilo veže samo ugovorne strane samo kao i svaka uobičajena pogodba  ali može 

postati općim pravilom tek onda ako uđe u običajno pravo. 



Tako dolazimo do jedne od značajnih 

crta ugovora kao izvora prava

 :

 on stvara 

samo 

 partikularno pravo

 ma 

koliko bio širok krug njegovih stranaka, za novu državu vrijedi tek ako su njegova pravila postala sastavni dio 
običajnog prava, ali i jedan ugovor između dvije države može dostajati da njegova pravila pređu u običajno pravo. 
Tako npr. Washingtonska pravila iz 1871. Koja su stvorila norme za arbitražu u alabamskom sporu kasnije su 
općenito priznata.



Prelaženje ugovornog u običajno pravo

 je česta pojava. Vijeće sigurnosti osnivajući međunarodni sud za ratne 

zločine počinjene na području bivše jugoslavije ustvrdio je da su neke najvažnije odredbe ugovornog humanitarnog 
prava postale dijelom običajnog međunarodnog prava. Također i ugovor između dvije države može biti dovoljan da 
njegova pravila prijeđu u običajno pravo. 

C)

IZVORI MEĐUNARODNOG PRAVA PREMA STATUTU MEĐUNARODNOG SUDA                                              

 B-4



Krug pravila koja su sadržana u običajnom u ugovornom pravu razmjerno je oskudan. 



u nedostatku specijalnog pravila 

poseže se za općim načelom

, a u krajnjoj liniji vrijedilo bi pravilo da je dopušteno sve 

što nije međunarodnim pravom zabranjeno. No, takvo rješavanje ne bi zadovoljavalo potrebe jer bi bilo odveć kruto i 
često nepravedno.



tako se u doba pozitivizma spoznalo da uz običajno i ugovorno pravo postoji još neki pravni izvori: 

 ta je spoznaja 

navela 

redaktore  statuta  stalnog suda međunarodne pravde 1920

. 

Da prošire krug izvora međunarodnog prava, a danas su naznačeni u 

čl. 38. Statuta međunarodnog suda

:

1.

opće i posebne 

međunarodne konvencije

koje ustanovljuju pravila priznata od strane država u sporu (ugovorno pravo)

5

www.nasciturus.com

Postoji nekoliko obvezujućih odluka, to su;

1.

zaključci (

različitih naziva; rezolucije, odluke) o pitanjima čije je jedinstveno rješenje i provođenje 

bitno za djelovanje 

same organizacije

 (odluke o primanju i isključivanju iz članstva, financijska pitanja)

2.

ovlast donošenja 

obvezujućih odluka

 može biti dana pojedinom organu i u pogledu rješavanja konkretnih problema iz 

određenog područja djelovanja organizacije – obvezujućom odlukom  se tada rješava pojedinačno slučaj koji ulazi u 
nadležnost organizacije. 

tako je u Povelji UN-a previđeno da će svi članovi UN-a prihvaćati i izvršavati odluke vijeća sigurnosti u 
slučajevima prijetnje miru, narušavanja mira i čina agresije

3.

ustavni akti (konstitutivni ugovori)

 mnogih međunarodnih organizacija propisuju da će se u njihovu krilu donositi 

pravila opće prirode

 tj. pravila koja će uređivati buduće postupke država članica u području djelovanja organizacije

najčešće su to preporuke čija obvezatnost ovisi od izričitog ili prešutnog pristanka države kojoj je preporuka 
upućena.



Ima organizacija za koje je dogovoreno da će određenom većinom 

usvojena pravila u njihovim ORGANIMA 

obvezivati SVE države članice

 (međunarodna vlast za morsko dno – osnovana na temelju Konvencije UN-a o pravu 

mora – traži 2/3 većinu)



Organima međunarodnih organizacija ponekad se daje i ovlast da 

mijenjaju pravila koja su države usvojile 

sporazumno

, tj na temelju međunarodnog ugovora



 ipak, u ustavnim aktima međunarodnih organizacija ne precizira se pravna priroda i doseg primjene svih  dokumenata 
koji se u njima usvajaju. Najbolji su primjer rezolucije Opće skupštine UN koje mogu biti smatrane neposrednim 
izvorom prava barem za države članice. 

Institut za međunarodno pravo 

1987.

  g je istaknuo da  "

rezolucije Osnivačke skupštine UN-a

;

1.

doprinose boljem poznavanju međunarodnog prava

2.

potiču njegov razvoj

3.

povećavaju njegov autoritet

4.

osiguravaju njegovo striktnije poštovanje



Povelja UN-a

ne daje

 Općoj skupštini vlast da donosi pravila koja bi obvezivala države u njihovim međusobnim 

odnosima. 



 rezolucije mogu odražavati već 

postojeće običajno međunarodno pravo ili opća načela prava ali mogu i 

pridonositi stvaranju međunarodnih običaja, općih načela prava i pregovaranja o multilateralnim ugovorima 
od općeg interesa

. 



Rezolucijama se pripisuje značaj 

kvaziprava , eng soft law

.

E)

PRAVIČNOST KAO IZVOR MEĐUNARODNOG PRAVA

B-6



mnogi pisci navode pravičnost kao 

poseban izvor međunarodnog prava

, odnosno kao nužnu dopunu njegovih 

praznina. No, međunarodno pravo nema takvih praznina jer se inače neki slučaj nikada ne bi mogao riješiti, te stoga 
ona ne postoji kao pravni izvor. 



 mnogi ugovori o mirnom rješavanju sporova upućuju arbitražnog suca da pri suđenju primjeni pravila 

pravičnosti 

ali tu valja imati na umu da se pod pravičnošću ne misli uvijek na isto, 

pa tako razlikujemo

:

   tzv. akcesornu pravičnost

 – u jednom određenom značenju 

PRAVIČNOST je 

uključena u ispravnu primjenu prava

, 

pa arbitražni sudac i sudac unutar države moraju primjeniti pravila pravičnosti kao ispravnu primjenu i poštivanje 
prava a na to suca 

ne

 treba posebno podsjećati; 

   posebnu vrstu akcesorne pravičnosti

 – 

kod razgraničenja gospodarskog i epikontinentalnog pojasa

 države se 

upućuju da međunarodno pravo primjene tako da se postigne pravično rješenje, - isto tako kod plaćanja doprinosa za 
iskorištavanje epikontinentskog pojasa izvan 200 milja, - kod izrađivanja pravila postupka o podjeli plaćanja 
upozorava se Međunarodnu vlast za morsko dno da mora omogućiti pravičnu raspodjelu.



dakle jedno je 

pravičnost uključena u pravo

 a drugo je 

pravičnost kao nešto što stoj izvan prava

, dopunjuje 

pravo. Takva pravičnost nije pozitivno pravo.



primjena takvih pravila pravičnosti dopuštena je 

isključivo ako je to naročito predviđeno

 (po Statutu Međunarodnog 

suda ukoliko o tome postoji sporazum stranaka). Ovo je diktirano željom da se postigne rješenje prikladnije slučaju i 
povoljnije za stranke. Dakle pravičnost sama po sebi nije izvor prava, ona je tek zamjena ili dopuna za pravo kada to 
stranke žele, kada žele da se postigne rješenje prikladnije slučaju, a koje je ujedno i prihvatljivije za njih.

7

www.nasciturus.com

№ 5 KODIFIKACIJA MEĐUNARODNOG PRAVA 

A-4

KODIFIKACIJA

- općenito se u pravu označava 

sabiranje postojećih pravnih propisa u jedan jedinstveni 

zbornik

, (u praksi se obično spaja s manjom ili većom izmjenom postojećeg prava - 

legislacijom

) ona ukida 

nestalnost prakse i djeluje pravotvorno. 

Kodifikacija je;

djelo pravotvornog 

organa

 različitog od onog koji je stvorio propise što se ujedinjuju kodifikacijskim radom

može obuhvatiti 

pravila

različitog

stupnja pravne moći 

koji se postupkom kodifikacije između sebe 

izjednačuju

. 

kodificirana pravila 

izjednačuju

 se i s obzirom na 

vremenski slijed

 njihova stupanja na snagu (sukobi i 

nepodudarnosti rješavaju se po 

načelu lex posterior derogat legi prior

)

kodifikacija uvijek sadržava neku izmjenu dotadašnjih pravila - kako običajnog tako i postavljenog (ugovornog) 
prava. Ako u običajnom pravu postoje regionalne ili neke druge razlike treba izabrati jednu varijantu a druge odbaciti, 
to se isto događa i pri sabiranju partikularnog pisanog prava.
 sva ova općenita razmatranja vrijede i u međunarodnom pravu. 
 

prve nacrte kodifikacije međunarodnog prava

 izradili su 

Collini, Ferrater, Parodo i Alfonz Domini Petruševečki

Precis dun code du droit international 1861.



potreba za kodifikacijom međunarodnog prava je očita



načela i pravila običajnog prava

 nisu utvrđena stalnim formulama, njihove su odredbe dijelom nesigurne u sadržaju, 

dijelom nejasne ili neodređene u domašaju. Katkad se unatoč najboljoj volji ne može utvrditi kakvo se pravilo treba 
primjeniti na konkretni slučaj. Tu je potreban kodifikacija da bi se pravila unificirala



tako se i u Povelji UN govori 

o 

kodifikaciji i progresivnom razvoju međunarodnog prava

 kao o posebnom zadatku 

UN. Potreba kodifikacije međunarodnog prava je očita - odredbe običajnog prava su dijelom nesigurne u sadržaju ili 
nejasne i nedorečene u domašaju. Zato je potrebna kodifikacija da bi se pravila unificirala.



pristaše kodifikacije

 ističu da bi ona značila napredak u razvoju međunarodnog prava (usavršavanje postojećeg 

prava)



protivnici kodifikacije

 ističu njene slabije strane – pravilo u kojem tekst nije utvrđen riječima prilagodljiviji je, i 

kodifikacija djeluje negativno na razvoj međunarodnog prava jer ukida upravo tu sposobnost običajnopravne norme 
da se prilagodi izmjenjenim prilikama.

KODIFIKACIJA MOŽE BITI:

općenita

 (zasad nema mogućnosti za njeno sastavljanje) ili 

djelomična

 (o pravu moru, sukcesiji 

države) koja 

se jedino i ostvaruje i to po pojedinim dijelovima prava 
 

sustavna - planska 

( prva i druga Haška mirovna konferencija 1899. i 1907), 

prigodna 

( Westfalski mir 1648). 

privatna

 - ukoliko je djelo znanstvenika pojedinaca, a ukoliko je djelo država i međunarodnih ugovora tada je 

službena

.



prigodnih kodifikacija ima već u starije vrijeme. (Westfalski mir). U 19. st. poznati su 

primjeri djelomične

kodifikacije

;

 Pariška pomorska dekaracije, Ženevske konvencije o zaštiti ranjenika, Petrogradska deklaracija.



sada je kodifikacija općeg međunarodnog prava dana u 

zadatak 

OUN

 (no ne isključivo) te i sama Povelja 

unijela mnogo izmjena dotadašnjeg prava (zabrana rata, pravo na razvoj, samoupravu i nezavisnost 

kolonijalnim narodima, temeljna prava pojedinca i njihova međunarodna zaštita). 



značajan su prilog novom međunarodnom pravu dali Londonski ugovor od 1945.g i Statut Međunarodnog vojnog 
suda u području kažnjavanja glavnih ratnih krivaca. – ovi primjeri pokazuju da je sadašnje vrijeme više naklonjeno 

kodifikaciji spojenoj s legislacijom

Uloga Opće skupštine OUN jeste da 

potiče kodifikaciju na dva načina

 :   

1

. proučavanjem 

2

. davanjem preporuka članovima OUN. 



te preporuke mogu biti 

inicijativne prirode

, ali se mogu odnositi i na 

gotove nacrte

 izrađene pod okriljem Opće 

skupštine



Opća je skupština osnovala i poseban pomoćni organ - 

Komisiju za međunarodno pravo

 a koja se sastoji od 34 

stručnjaka za međunarodno pravo koji se biraju kao stručnjaci a ne predstavnici svoje države. 



Komisija se sastaje redovito 

jednom na godinu

, a po potrebi se sastaju manji odbori radi prethodnog ispitivanja 

pojedinih pitanja.

U STATUTU KOMISIJE ZA MEĐUNARODNO PRAVO JE ODREDILA 

ZNAČENJE DVA POJMA

8

www.nasciturus.com



isopolitea

– davanje prava braka i posjedovanje nekretnina



sympolitea

– potpuno izjedbačavanje s vlastitim građanima



slično su se razvijale i 

prilike u starom Rimu

 dok je bio jedan od gradova Lacija. Do razvoja međunarodnog prava 

došlo 

tek u situaciji sučeljavanja

 s nekom drugom dovoljno jakom državom a protiv koje se rimska država nije mogla 

ili željela boriti. Tada je dolazilo do odnosa i ugovora na temelju ravnopravnosti i do izgrađivanja i primjene 
međunarodnog prava.



ugovori su se smatrali obveznima pa su ih Rimljani strogo postivali i izvršavali. Za valjanost ugovora bila je potrebna 

ratifikacija.

 Također su visoko poštovali 

status poslanika

.

SREDNJI VIJEK (480-1492): 



u srednjem se vijeku 

stvara veći broj

 međusobno nezavisnih 

političkih jedinica

 - država. I sam je feudalizam,težio 

partikularizaciji, te je djelovao u smjeru vezivanja srednjovjekovnih vladara pravnim vezam



u tim se prilikama međunarodno pravo moglo razvijati iz skromnih početaka; tada se razvija učenje o 

pravednom ratu

, 

uvodi se 

zabrana vođenja borbe u određene dane

, 

rat se smatra pravednim ukoliko postoji pravedan uzrok i pravedna

namjera

. Katkada se održavaju i 

kongresi o rješavanju međunarodnih pitanja

. Javljaju se i pravi 

planovi za osiguranje

svjetskog  mira.

NOVI VIJEK: 



započinje u doba kada su preživjeli feudalni odnosi ustupali mjesto 

razvoju velikih modernih država a teoretski 

je 

to vrijeme razvoja shvaćanja o suverenosti

.



dolazi do izoliranosti svake pojedine države koja stupa s drugima u prolazne saveze, ali se ne smatra vezanom 
dubljom i trajnijm vezom. To je isto tako i 

razdoblje čiste politike interesa u kojoj vladaju načela ravnoteže sila i 

kompenzacija. 



važna je etapa u razvoju  međunarodnog prava 

Westfalski mir 1648.

 kojim je i s formalne strane izbrisan svaki trag 

univerzalističkog gledanja srednjeg vijeka, Europa se konačno konstituira kao skup formalno jednakih i nezavisnih 
država.  Izdiže se nekoliko država koje se bore za prevlast (

Španjolska, Francuska

). Uz 

Engleski

 koja se razvila u 

veliku pomorsku silu, izdiže se 

Pruska

 koja se pretvara u vojničku državu, a dolazi i do uzdizanja 

Rusije

.



 na početku novog vijeka 

javljaju se prva stalna poslanstva

 (

1455. Milana u Genovi

), razvijaju se 

pravila 

diplomatskog ophođenja i ceremonijal

. Razvoj pomorstva dovodi do usavršavanja prava mora a 

razvija se i institut 

neutralnosti, zaštita civilnog stanovništva u ratu i arbitraža. Pobjeđuje načelo slobode mora. 



upotrebi arbitraže protivi se pojam suverenosti kako je bila shvaćena u to vrijeme, pa se arbitraža javlja  ponovno tek 
na kraju 18. st

NOVIJE DOBA: 

 može se podijeliti na dva razdoblja:

1.  od francuske revolucije do I svjetskog rata. 



značajke:

 napredak tehnike, razvoj prometa i opće približavanje svih dijelova svijeta, stvaranje svjetskih velevlasti i 

razvoj imperijalizma, budi se nacionalizam. 



na području 

MP-a

 javlja se 

teorija o narodu kao međunarodnopravnom subjektu

a načelo samoodređenja naroda 

postaje jednim od najvažnijih načela. 



 pod utjecajem načela narodnosti javljaju se u 19. st nove slobodne države na Balkanu, ujedinjuju se Italija i 
Njemačka, u 20. st raspada se Austro-Ugarska, nastaju Čehoslovačka i Poljska



 međunarodna zajednica koja se na početku 19. st nazivala europskom polako postaje svjetska

Najvažnije su etape u razvoju međunarodnih odnosa

:

Bečki kongres 

(1815.) – kojim se mijenja karta Europe, omogućuje slobodna plovidba rijekama, suzbija trgovina 

robljem, uređuje pitanje diplomatskih zastupnika

Pariški kongres 

(1856.), - postavlja pravila pomorskog rata, Pariška pomorska deklaracija i uvodi međunarodnu 

kontrolu ušća Dunava

Londonska konferencija 

(1871.) – uvodi pravilo međunarodnog prava da se međunarodni ugovori ne mogu 

jednostrano raskidati

Berlinski kongres 

(1878.), 

Haške mirovne konferencije 

(1899. i 1907.).....- osniva se i 

Sveta alijansa

 kao pokušaj 

uvođenja trajnog mira među vladarima uz strogo poštovanje načela legitimiteta. 



kao reakcija protiv intervencije Alijanse javlja se 

načelo neintervencije

koje postaje sastavnim dijelom MP-a



predsjednik Monroe  objavljuje svoju doktrinu 1823.



 sklapaju se ugovori o zaštiti književnih i umjetničkih djela i industrijskog vlasništva.



humanitarni interesi

 - dolaze do izražaja u prvoj Ženevskoj konvenciji (1864.). 

10

www.nasciturus.com



na političkom polju

  - velevlasti (

petrarhija

 – Rusija, Prusija, Austrija, Francuska i Britansko carstvo) si prisvajaju 

pravo da da diktiraju poslovima Europe i odlučuju o sudbinama malih država 

na 

temelju političke i vojne snage

 a ne 

na temelju međunarodnopravno priznatog ovlaštenja



 velevlast su među sobom u velikom SUPARNIŠTVU 

-  

s jedne strane

 radi stjecanja što boljih položaja

 za 

ekonomsku ekspanziju

 na Balkanu, istočnom Sredozemlju, prednjoj Aziji, Africi, a 

s druge strane

 radi kolonijalne 

ekspanzije

 u Africi i Aziji.



 još potkraj 19. st imperijalistički su se zahtjevi zadovoljili novim područjima, ali kad je gotovo sve bilo  podijeljeno, 
nužno je došlo do 1. svj rata

2. od I svjetskog rata pa do danas



1.svj rat (1914.-1918.) je neizbježna posljedica imperijalizma



novo je uređenje izvršeno na Mirovnoj konferenciji u Parizu gdje su velevlasti izradile mirovne ugovore



 daljnja je značajka ovog doba 

pojava zemalja sa socijalističkim

 uređenjem

 koje su se 1923.g. udružile u Sovjetski 

Savez.



 osniva se Liga naroda 1920. s ciljem održanja mira (ali bez uspjega jer usprkos njenoj politici dolazi do jačanja 
Njemačke, osvajačkih i imperijalstičkih ciljeva Japana...

NA PODRUČJU MEĐUNARODNOG PRAVA



usavršavaju se sredstva za mirno rješavanje međunarodnih sporova, jača 

arbitraža

, izgrađuje se  

mirenje

, te se osniva 

i 

Stalni sud međunarodne pravde

. 



 razrađuje se načelo slobode prometa i prometnih puteva



 uvodi se zaštita manjina, sustav madata



 nastoji se postići razoružanje Konferencija u Washingtonu 1921./22., London 1930. i 1936 

potpisuju se ugovori o zabrani izvršenja agresije



osnovana i Međunarodna organizacija rada.



sva ta nastojanja nisu mogla spriječiti 

izbijanje novog svjetskog rata 1939.- 1945

. 



 nakon rata, 

1945.

 osniva se organizacija s glavnim zadatkom da osigurava mir u svijetu - 

Ujedinjeni narodi 

– oni 

služe kao središte za međunarodnu suradnu a za pojedine se grane osniva niz specijaliziranih ustanova. Razvoj donosi 

i 

međunarodno suđenje za naročito teške prekršaje međunarodnog

 prava

, međunarodnu zaštitu prava čovjeka, pomoć 

zaostalim zemljama i novo uređenje međunarodnih  gospodarskih odnosa.



 dolazi do nesloge u međunarodnim odnosima što prerasta u 

hladni rat

 između dva sukobljena tabora. Formiraju se i 

suparnički vojni savezi; 

1949.  Sjevernoatlantska organizacija - NATO

 – zapadni saveznici, a zatim 

1955. 

Varšavski pakt, 

 gdje Rusija okuplja svoje saveznike.



posljedice 

: Austrija se obvezuje na traju neutralnost 1955., Njemačka se dijeli nakon predaje 1945. , 

NA PODRUČJU MEĐUNARODNOG PRAVA : 



javlja se 

suđenje za teške prekršaje MP-a 



razvija se 

međunarodna zaštita prava čovjeka



uređuju se 

prostori izvan granica nacionalne jurisdikcije



razvija se međunarodna zaštita okoliša



 razvija 

se ratno 

pravo, posebice humanitarno pravoi



 blokovsko suparništvo popušta tek 1990.g. , srušen je Berlčinski zid, raspada se Čehoslovačka, Jugoslavija, i SSSR.



prestanak hladnog rata omogućava bolju međunarodnu suradnju u UN i u regionalnim organizacijama. Danas uz 
ekonomski jake SAD dva druga ekonomska svijeta postaju Japan i evropske države integrirane u Europsku uniju.

№ 7 . RAZVOJ ZNANOSTI MEĐUNARODNOG PRAVA 

                   B-9

Razvoj: 



istraživači starine navode da je 

Demetrije Faleronski

 izradio sustav međunarodnog prava i proučavao međunarodno 

pravo u spisima 

Polibija.

 Od toga doba pa do začetka međunarodnog prava proteklo je više od 1500 godina. 



u međuvremenu se kroz cijeli srednji vijek obrađuju samo pojedina pitanja međunarodnog prava i to ne samostalno 
već 

u sklopu drugih disciplina

: pravne znanosti, filozofije i teologije. 



u  14. i 15. stoljeću

 javljaju se 

prve monografije

o ratnom pravu i pravu poslanstva

. 



monografije krakovskog profesora Pavla Wladkovica

16. i 17. stoljeće

11

www.nasciturus.com

№ 9. SUBJEKTI MEĐUNARODNOG PRAVA – OPĆI PREGLED 

A-5

Subjekt međunarodnog prava ili međunarodna osoba

 je svatko tko je 

1.

po odredbama međunarodnog prava nositelj 

prava i dužnosti

, 

2.

djeluje izravno po 

pravilima međunarodnog prava

 i 

3.

izravno

  je podvrgnut 

međunarodnom pravnom poretku. 



moglo bi se pomisliti da su u međunarodnim odnosima samo države subjekti međunarodnog prava, ali to mišljenje 
nije bilo u skladu s realnostima međunarodnih odnosa. Tako se pitanje o tome tko je sve subjekt međunarodnog prava 
raspravlja uvijek iznova. 



 neki pisci rade podjelu

A) države kao jedini subjekti koji stvaraju međunarodno pravo -  

redoviti, aktivni subjekti

B) svi ostali – kao 

nesuvereni, sekundarni, izvedeni ili fiktivni subjekti 

A - DRŽAVE



danas u svijetu ima oko 

190 država

 i ta se brojka i dalje povećava, procesom dekolonizacije, raspadom federacija u 

nezavisne države



bilo je suverenih država koje su u najvećoj mjeri bile ovisne o drugim državama, tzv 

kvaziprotektorati:



Kongo današnji Zaire -  formalno nezavisan a stvarno kolonija Belgije



Indija koja je iako pod britanskom upravom bila član Lige naroda i postala članicom UN-a



 Filipini su bili pod SAD ali i član UN-a makar su samostalnost stekli kasnije.



Jordan – pod Britanskim carstvom – pa nije mogao postati član UN-a



izvan kruga jedinica koje i najveći formalisti smatraju državama ima i takvih zemalja čiji je 

međunarodnopravni

položaj manje jasan

. Čitava je ljestvica od suverenih država do najskučenijih  odnosa ovisnosti koji ipak imaju 

određeni i priznati individualitet. 



ne postoji jedinstven tip države

, ni što se tiče unutrašnjeg uređenja, ni što se tiče međunarodnog prava i dužnosti, pa 

možemo razlikovati; 

1.

neke su 

države

 iako su formalno samostalne zadržale vezu bivšim kolonijalnim gospodarima (Monaco, San 

Marino, Lichtenstein, Zapadni Samoa)

2.

područja pod starateljstvom

 i nesamoupravna područja, 

3.

ustanici

 priznati kao zaraćena strana i 

oslobodilački pokreti

 (iako nisu država sudjeluju  

međunarodnim odnosima)

4.

međunarodne organizacije

 koje isto tako imaju određen i poseban položaj.



nakon II svjetskog rata priznaje se svakom narodu pravo na samoodređenje i na razvoj do vlastite države i to se 
odražava u pozitivnim pravnim propisima. 

 PRAVNA SPOSOBNOST 

sposobnost subjekata međunarodnog prava da mogu biti 

nositelji svih prava i dužnosti

ima subjekata 

sa 

punom pravnom  sposobnosti

 – UN  i sa 

ograničenom pravnom sposobnosti

 – ustanici.

POSLOVNA SPOSOBNOST 



sposobnost subjekta međunarodnog prava da može svojim 

djelovanjem proizvesti pravne posljedice



subjekti s 

punom poslovnom sposobnošću

 su države. 



s 

ograničenom poslovnom sposobnošću

 su zemlje u odnosima ovisnosti - 

pri čemu ograničenja mogu biti u 

odnosima

:

aktivnog i pasivnog prava poslanstva
prava sklapanja ugovora
pravo na vođenje ratova



subjekti bez poslovne sposobnosti

 su starateljstva.

B) OSTALI 



treba zaključiti da uz države postoje i i drugi subjekti međunarodnog prava.



 taj se zaključak temelji i na savjetodavnom mišljenju Međunarodnog suda o 

naknadi štete za postradale  funkcionere

UN od 11. travnja 1949. 



ima i nekih 

drugih razlika: 

13

www.nasciturus.com

neki su subjekti 

trajni

 (države, UN) - drugi su samo prolazni (ustanici) 

a neki se nalaze u 

prijelaznoj fazi

 (tako je starateljstvo jedna od etapa na putu od nekadašnjih kolonija, zatim 

mandata prema nezavisnosti)

Dakle subjekti međunarodnog prava su;

1.

države

2.

međunarodne zajednice

3.

zemlje u odnosima ovisnosti

4.

ustanici i oslobodilački pokreti

№ 10.   POJEDINAC U MEĐUNARODNOM PRAVU 

A-6

je li pojedinac kao 

č

  ovjek subjekt me

đ

  unarodnog prava?



mišljenje da jeste je tekovina novijeg doba i dobilo je dosta pristaša, iako postoji cijeli spektar pogleda na taj problem: 

1.

od potpunog poricanja

subjektiviteta, 

 preko 

2.

priznavanja početaka

subjektiviteta, 

 i do 

3.

njegovog 

širokog priznavanja

. 



otkad se počela razvijati moderna arbitraža ona se isključivo odvijala među državama. Katkad su zainteresirani 
pojedinci sudjelovali u postupku ali u 

sporednoj ulozi

. 



pojedinci će moći biti 

stranke pred međunarodnim sudom

za pravo mora

. Ali kad je u sporu pojedinac o tome se 

obavještava država čiji je on državljanin. Ta država ima pravo sudjelovanja u postupku.



oni koji zastupaju 

učenje o subjektivitetu pojedinca

 pozivaju se na primjere gdje međunarodno pravo pojedincu daje 

prava ili mu nalaže dužnosti. 

To su slučajevi; 

1.

kažnjavanja pirata

 – kod piratstva nema izravnog međunarodnopravnog odnosa između pirata i države koja ga kažnjava. 



to je izuzetak od pravila da na otvorenom moru svaka država vrši vlast samo nad   pripadnicima i nad 
brodovima svoje zastave jer 

pravilo običajnog međunarodnog prava

 daje svakoj državi vlast protiv pirata na 

otvorenom moru.



kažnjavanje se vrši prema 

odredbama unutrašnjg prava

 odnosne države Za piratstvo međunarodno pravo 

daje samo izuzetak od opće podjele nadležnosti na otvorenom moru 

2.

kažnjavanje kršenja blokade

 –  kod blokade nadovezuje se 

štetna posljedica

 ZAPLJENE BRODA  na čin kršenja 

blokade. Ta štetna posljedica stiže pojedinca 

odlukom suda

-

 tj državnih organa na temelju unutrašnjih propisa te države i 

objavljivanjem blokade

 od strane te države kojim se  izriče prijetnja štetnih posljedica. 



zapljena 

nije kazna nego ratna

 mjera

 koju dopušta međunarodno pravo



MP uređuje samo odnos između  između zaraćene strane koja je odredila blokadu i izvršila zapljenu, i 
neutralne države, kojoj pripada zapljenjeni brod (neutralna država ima pravo zahtijevati da se poštuje 
trgovina i slobodna plovidba njezinih brodova, ali je ipak dužna trpjeti takav zahvat AKO je objavljena 
blokada)

3.

pravo manjina da podnose peticije

4.

mogućnost da se sa svojim problemima izađe pred organe međunarodnog pravosuđa

pred Europsku komisiju za ljudska prava mogu 

pojedinci iznositi pritužbe

 jedino prema onim 

državama koje 

su prihvatile takvu nadležnost

Komisije. 

Ženevske konvencije iz 1949.g.

 daju pojedincu pojačanu zaštitu ali ga s druge strane čine i odgovornim za 

djela protivna pravilima konvencija, iako je kažnjavanje ostalo u rukama država stranaka. Izravna je 
odgovornost pojedinca naglašena u pogledu kažnjavanja ratnih zločina i genocida.

O

Č

  ITA JE 

 TENDENCIJA  PREMA PRIZNAVANJU SUBJEKTIVITETA POJEDINCA

 ;  

   Opća deklaracija o pravima čovjeka

  1948.

   Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima

  1966.

   Fakultivni protokol

  kojim se daje pojednicima da podnose svoje žalbe izravno Odboru za prava čovjeka (ali ni tu nije 

pojedincu danpoložaj stranke ravnopravan s državom na čije se postupke žali)

   Europska konvencija o zaštiti prava čovjeka i temeljnih sloboda

  1950.

14

www.nasciturus.com

potrebno nikakvo priznanje s njihove strane. Isto tako međunarodne organizacije danas obavljaju ulogu koja je 
jednaka važna kao i uloga država u međunarodnim odnosima.

 prema Be

č

  koj konvenciji o predstavljanju dr

ž

  ava u odnosima s univerzalnim me

đ

  unarodnim 

organizacijama 1975 god. definiraju se me

đ

  unarodne organizacije op

ć

  eg zna

č

  enja

  ;

UN
specijalizirane organizacije UN-a
Međunarodna organizacija za atomsku energiju
 i druge organizacije od svjetskog značenja



pitanje međunarodnopravnog subjektiviteta UN-a

 je raspravljeno u savjetodavnom mišljenju Međunarodnog suda 

o 

naknadi štete za postradale  funkcionere UN od 11. travnja 1949, 

te je utvrđeno:



UN 

nastupa prema pojedinim državama kao posebna jedinica

, vodi pregovore i sklapa ugovore



UN 

može primati i slati zastupnike

 kojima se priznaje položaj sličan diplomatskom, države članice imaju akreditirane 

stalne zastupnike pri UN, a sam postupak akreditacije, zamjene ili opoziva obavlja se  analogno pravilima koja 
vrijede za diplomatske zastupnike. 



UN je 

odgovoran i za kršenje ratnog prava

 i drugih pravila međunarodnog prava izvršenih u tijeku akcije, dakle i za 

UN vrijede pravila ratnog prava u oružanom sukobu



 međunarodne organizacije najčešće se osnivaju ugovorom, pa je njihov položaj određen na tom temelju.



 postavlja se pitanje vrijedi li svojstvo međunarodne osobe samo u odnosu prema državama potpisnicama odnosnog 
međunarodnog akta ili također i prema ostalim državama?



različita su mišljenja, a konkretan je odgovor dan samo za UN

№. 12. 

 DRŽAVE 

                  A-8

Me

đ

  unarodni pojam dr

ž

  ave

 je taj da državom smatramo 

zajednicu koja na određenom području djeluje u 

obliku najviše organizacije pravnog poretka i pri tom nije podložna nijednoj drugoj organizaciji

. 



ukoliko na istom području djeluju dvije ili više organizacija svaka u svom djelokrugu, onda se svaka jedinica u sklopu 
federacije može smatrati državom. 

 POSTANAK DR

Ž

AVE je 

č  

injenica vanjskog bivanja.

Pravila međunarodnog prava samostalno određuju koje činjenice tvore učinak postanka države:

 1.

 određeno područje – neovisno o veličini,

2

. stanovništvo,

3

. organizacija vlasti neovisna o drugoj državi. 



dovoljno je da vlast vrši neki 

privremeni organ

, neovisan o drugoj vlasti



nema učinka

 nastanka države po međunarodnom pravu ako nedostaje koji od ovih elemenata



postanak države mora biti efektivan  a sa gledišta međunarodnog prava odlučno je da li je država zasnovana na 
pravnim aktima proradila vlastitim životom.



slučajevi priznanja država koje 

nisu efektivno nastale

 a pojedne države i međunarodne organizacije 

podržavaju 

težnju za njihovim stvaranjem; 

1.

PLO (Palestinsko nacionalno vijeće

)  

 1988. je proglasilo je nezavisnost države Palestine, a Opća skupština 

UN 

priznala je taj proglas u znak podrške

 težnjama palestinskog naroda da 

ostvari svoju suverenost

 nad 

područjima koji su bili pod izraelskom okupacijom. 1993. god je u Washingtonu potpisan sporazmu između 
PLO-a i Izraela  kojim se palestinskom narodu priznaje prave na samoupravu ali NE i nezavisnost

2.

Saharska Arapska Demokratska Republika

– nju je proglasio pokret otpora  POLISAHARIO  na području 

koji je pod potpunom vlašći Maroka – primljena je u Organizaciju afričkog jedinstva ali UN je ne 

priznaje kao države ali joj priznaje pravo na 

samoodređenje i nezavisnost



moguće je da je 

državnost stvarno bila prekinuta

 ali se po volji i sporazumu svih sudionika smatra da je 

međunarodni kontinuitete NEPREKINUT 



prije II. Svjetskog rata Etiopija, Austrija, Čehoslovačka- prestale su stvarno postojati kršenjem međunarodnog prava - 
agresijom, no nakon ponovnog uspostavljenja vlasti, vladale su kao da njihov opstanak nije ni prekinut



nekad se uzima u obzir činjenica da je 

državnost stvarno bila prekinuta

 tj. da je 

međunarodni kontinuitet 

PREKINUT 



Estonija, Latvija i Litva su nasilno priključene Sovjetskom savezu 1940. god i ponovno su stekle 

samostalnost tek 1991.



VLAST

  jednom stvorene države može u nekim slučajevima biti znatno 

smanjena ili ograničena

 a da to ipak ne 

utječe na njezin opstanak.

16

www.nasciturus.com

do tog ograni

č

enja mo

ž

e do

ć

i;

1.

ograničenje 

ratom

 (BiH 1992.), 

2.

ovlasti državnih organa mogu 

preuzeti UN

 (Kambodža 1992.), 

3.

vlast mogu preuzeti pobjednici u ratu - 

okupacijom

 (Njemačka i Japan 1945.) 

4.

može 

dobrovoljno prenijeti dio svojih ovlasti na drugu državu

 (Monaco, San Marino, Liechtenstein) – bez da izgube 

status države u smislu međunarodnog prava

5.

može prenijeti 

dio svojih ovlasti

na organe međunarodnih organizacija

 koje imaju elemente nadržavnost (EU) bez da 

izgube status države u smislu međunarodnog prava – jer su prenesene dobrovoljno, a država može svojom odlukom i 

istupiti

6.

slučajevi 

zavisnih državadržave - 

koje su na putu iz potpune ovisnosti prema potpunoj nezavisnosti 



veličina

 zemlje NIJE bitna za postanak

 države – San Marino, Monaco, Grenada



 za postanak države NIJE bitno da joj sve granice budu potpuno utvrđene (Belgija – granice  su joj utvrđene tek 1939. 
iako postoji od 1930.)



međunarodno pravo može ZABRANITI POSTANAK novih država

 koji ne bi bio u skladu s postojećim poretkom 

(nastanak Turske Republike Sjeverni Cipar). 



sankcija

 takve zabrane bila bi 

nepriznavanje nove državne tvorbe

 ali je moguća i kolektivna upotreba oružanih snaga. 

Povelja UN štiti 

č

  lanice te organizacije od:

nasilnog uništenja njihovog opstanka, 
ugrožavanja teritorijalne cjelovitosti 
ugrožavanja političke nezavisnosti od strane drugih država (kad je turska etnička zajednica  proglasila Tursku 
Repubiku sjevernog Cipra)

POSTANAK DR

Ž

  AVE 

 mo

ž

  e biti :

1. 

ORIGINARAN

  postanak države

 - kada nova država nastaje na 

teritoriju na kojem do sada nije bilo države ili  je bio 

nenaseljen

  (Liberija, Natal, Burske republike) kada nova država nastaje 

uz prekid pravnog 

poretka stare države.

2. 

  DERIVATIVAN

 postanak države

 -  svaki drugi postanak bio bi derivativan. 

Nove dr

ž

  ave nastaju;

1.

raspadom

 – Jugoslavija, Čehoslovačka, Austro-Ugarska, Sovjetskai savez

2.

otcjepljenjem nekog dijela

 – Belgija od Nizozemske, Singapur od Malezije

3.

osamostaljenjem zavisnih pokrajina, vazalnih država, ili kolonija

 – Egipat

4.

spajanjem više država u jednu

 – Njemačka , Jemen



nova država može nastati nasilnim ali i mirnim putem. Postoje i primjeri fuzije gdje nova država nastaje  spajanjem 
više dotadašnjih država. U povijesti Latinske Amerike tako su nastale i opet se raspale Kolumbija, a u Europi 
Jugoslavija.



postanak države 

NE

 mora se zbiti u jednom času. On može biti rezultat duljeg procesa. 



država može imati i temelje svog postanka u međunarodnom sporazumu (Cipar).



 razlikovanje je važno s obzirom na skcesiju nove države u prava i obveze države ili država kojih je područje pripalo 
novoj državi

PRESTANAK DR

Ž

  AVE



kao što država nastaje, tako i prestaje zbog neke činjenice, i to najčešće prestankom jednog od elemenata koji 

su 

potrebni za njezin postanak - uglavnom je to slučaj da postojeća državna vlast prestane djelovati, a 

razlozi tome 

mogu biti različiti. U prošlosti je najčešći razlog bio osvajanje područja – debellatio – ono 

mora biti konačno

primjeri da neka dr

ž

  ava nestane mirnim putem

1. 

jednostranim aktom državne vlasti

 (Njemačko carstvo,  Sovjetski Savez, Čehoslovačka)

2. 

međudržavnim sporazumom

, tj dvostranim aktom (Egipat i Sirija u Ujedinjenu Arapsku republiku). 



izmjena oblika vladanja

 , makar i revolucijom, 

NE dovodi do propasti države

 - ova je vlada organ istog subjekta 

međunarodnog prava i praksa je u tome složna. Ima mišljenja koja dopuštaju da bi potpuni preijelom u socijalnom i 
političkom poretku opravdavao drugačije rješenje.



Riječka država prestala je postojati i bila je podjeljena prema jugoslavensko-talijanskom ugovoru 1924. - to je primjer 
nestanka države međunarodnim ugovorom između trećih država i podjelom njena područja između država 
ugovornica.

SFRJ

17

www.nasciturus.com



istovremeno su izjavile 

da neće priznati jedinice koje su rezultat agresije

 i da će voditi računa o učinku priznanja na 

susjedne države. 



 u slučaju država koje su nastale raspadom SFRJ, europske su države uz materijalne uvjete za priznanje 

utvrdile i

postupak za ocjenjivanje ispunjavanja određenih uvjeta

 i za davanje priznanja. RH je morala promjeniti 

Ustavni 

zakon o ljudskim pravima i slobodama i o pravima etničkih i nacionalnih zajednica i manjina.



priznanje ima deklaratorni  učinak.  Nova država postoji bez obzira na priznanje temeljem pravila objektivnog 
međunarodnog prava.

№. 14. 

 PRIZNANJE VLADE 

                 B-10



ukoliko se promjena vlade dogodi ustavnim putem sigurno je da nova vlada ima legitimitet da zastupa državu prema 
vani, ali se pitanje priznanja postavlja ukoliko u nekoj državi dođe do promjene vlade na način  koji nije u skladu s 
dotadašnjim ustavnim poretkom (revolucija, državni udar). npr Kambodža, Liberija i Haiti.



zato je stari običaj da države posebnim aktom priznaju novu vladu a to znači da se nadovezuju diplomatski odnosi i 
očituje se pripravnost da se nova vlada smatra pravno relevantnom.



 priznanje vlade je slobodan akt za koji ne postoji nikakva obveza,  a daje se redovito kada se neka nova vlada 

dovoljno ustalila

 i sposobna je i voljna 

 ispunjavati svoje dužnosti po pravilima međunarodnog prava

. 



otezanje priznanja neke vlade koja se ustalila značilo bi mješanje u unutrašnje prilike te države i odricanje njenog 
prava na samoodređe

primjeri nepriznavanja nasilne promjene vlade;

1.

praksa Svete  Alijanse

  koja je štitila nečelo legitimiteta, te je intrevencijom suzbila pokušaje revolucije u 

Napulju i 

Španjolskoj

2.

Tobarova i Wilsonova doktrina

 , Ministar Ekvadora Tobar predložio je da se ne prizanju vlade koje su proizišle iz državnog 

udara ili revolucije. Wilson je to načelo primjenio prema Meiksiku. S druge strane meksički ministar Estrada postavio je 
načelo da priznanje vlada znači uvredljivo mjeđanje stranih država u njene unutrašnje prilike.



što se tiče načina priznanja, ono može biti izrijekom ili šutke, pojedinačno ili kolektivno a u svakom je slučaju 
retroaktivno tj njime se priznaju akti priznate vlade unutar vremena kada je preuzela vlast i ima deklarativan karakter.

№. 15. 

 USTANICI I OSLOBODILAČKI POKRETI

                           B-11



problem priznanja nove vlade odnosi se na stanja kad je na neustavan način, nova vlada preuzela vlast u čitavoj 
zemlji.



to se zbiva kada naglim činom ili kratkotrajnim zbivanjem dosadašnji ustavni poredak bude prekinut i nova vlast 
potpuno prevlada.



mnogo se puta nova vlast uspijeva ustaliti tek nakon duže borbe - to je pojava 

GRAĐANSKOG RATA =

 situacija 

kada se u zemlji vodi borba između 2 stranke od kojih:

jedna želi steći a druga održati vlast
jedna želi polučiti vlast u jednom dijelu države kao samostalnoj državi



odvija se unutar granica jedne države i kao takav se ne tiče ostalih država već ga one samo promatraju i zauzimaju 
stavove prema svojim interesima i afinitetima, te pružaju podršku materijalnu ili moralnu jednoj ili drugoj strani  - za 
njih postoji samo jedna vlada  koja je priznata od prije i ona trećima odgovara za eventualno nastalu štetu. 



 što se tiče građanskih ratova u kojima USTANICI vode borbu protiv dotada jedino priznate vlade, za druge države 
postoji samo 

jedna vlada

, ona 

poznata od prije

 i ona je odgovorna državama za štetu koju bi pretrpjele protivno 

odredbama međunarodnog prava – NAČELO NEINTERVENCIJE



ustanici

 nisu subjekti međunarodnog prava, osim ukoliko ustanak toliko ojača da ih prizna vlada protiv koje se bore ili 

ostale države. 



ako ustanak ojača

 i ustanici postanu jači činitelji unutar zemlje tada priznanje ustanicima daje 

ograničeni 

međunarodnopravni subjektivitet

 - oni postaju odgovorni za djela koja se zbivaju na području pod njihovom vlašću 

te nastupa obveza poštivanja ratnog prava, a priznati ustanici se imaju prema trećim državama koje su ih priznale 
držati propisa neutralnosti



priznanje ustanika ima konstitutivan i relativan učinak (stječe se međunarodnopravna sposobnost samo u odnosu 
prema onome tko ih je priznao), a može se obaviti izrijekom, šutnjom ili konkludentnim radnjama



bez obzira na priznanje ustanika moraju se 

primjenjivati pravila međunarodnog prava o humanizaciji  ratovanja

.



temelj te težnje može se naći u Martensonovoj klauzuli u uvodu u Haašku konvenciju o zakonima i običajima 
ratovanja na kopnu 1907.

19

www.nasciturus.com



4 Ženevske konvencije o zaštiti žrtava rata 1949.



 2 Dopunska protokola 1977.

   Institut priznannja ustanika kao zaraćene strane

  razvio se u 

19. st

. u vrijeme stvaranja samostalnih država na 

američkom kontinentu. Kasnije se sve manje koristi.

OSLOBODILAČKA BORBA

 =

  borba koju vodi stanovništvo zemlje protiv stranog kolonijalnog gospodara – tu 

su se u početku primjenjivala pravila koja vrijede i za građanske ratove ali je postepeno praksa unijela neke 
nove elemente i uživala je velike simpatije u mnogim zemljama i smatrala se pravednom i opravdanom.



protukolonijalno raspoloženje većine država dovelo je do toga da su se sve jače podupirali oslobodilački pokreti i 
borbe a 

UN su priznali legitimitet takvog sredstva za osamostaljenje

 od kolonijalne vlasti, te su  često nijovi 

predstavnici bili pozivani na razne međunarodne sastanke u krilu UN-a i dr međunarodnih organizacija



uz 

PRIZNANJE OSLOBODILAČKIH POKRETA

od strane pojedinih država za afirmaciju njihove međunarodne 

sposobnosti posebno je važno priznanje od strane 

međunarodnih organizacija



 u  UN se predstavnici oslobodilačkih pokreta koje priznaje Arapska liga i Organizacija afričkog jedinstva redovito 
sudjeluju kao promatrači na sastancima glavnih odbora Opće skupštine i njezinih pomoćnih tijela, a ako je riječ o 
pitanjima koja se posebno tiču njihova naroda pozivaju se i na raspravu u plenumu Opće skupštine



oslobodilački pokret mogu 

zaključivati i neke međunarodne ugovore

 a može biti primljen i za člana neke 

međunarodne organizacije.



oslobodilački pokreti NE mogu postati strankama Konencije UN-a o pravu mora ali mogu potpisati Završni akt 
Konvecije na kojoj je konvencija usvojena a oni su sudjelovali u svojstvu promatrača.

Oslobodila

č

  ki pokreti mogu potpisivati i neke 

 me

đ

  unarodne ugovore;

1.

u svrhu 

nastavka oslobodilačke borbe

  (PLO s Libanonom, Jordanom i Tunisom)

2.

u svrhu 

završetka borbe i stjecanja državnosti

 (Alžir, Angola)

- 

stranke takvih ugovora su

 : 1. vlada države – dotadašnje upraviteljice

    2. organizacija koja je preuzela međunarodne obveze za državu u  nastajanju



posljedica 

  priznavanja prava naroda na oružanu borbu

  radi ostvarivanja prava na samoodređenje u postupku 

dekolonizacije značilo je 

priznavanje takvih borbi

 kao međunarodnih sukoba  u smislu Ženevskih konvencija o zaštiti 

žrtava rata



vlasti, tj oslobodilačkom pokretu daje se PRAVO da se obveže da će primjenjivati 

 Ženevske konvencije 

 i

1. Protokol  

 uz njih i na temelju te izjave ugovora se moraju pridržavati: 

a) 

vlast

 koja je je dala izjavu (oslobodilački pokret

b) 

sve države stranke

Ženevskih konvencija i Protokola

 koje bi bile s njima u sukobu



danas opada važnost takvih subjekata međunarodnog prava jer proces dekolonizacije ide k svome kraju i broj se 
takvih pokreta - koje priznaju UN - neumitno smanjuje. 



 ipak, u dokumentima UN se kao oslobodilački pokreti 

definiraju oni pokreti koji se bore protiv

 : 

kolonijalne dominacije, 
 strane okupacije 
rasističkih režima

№. 16. 

 TEMELJNA PRAVA DRŽAVA

A-9



međusobni odnosi država su sa pravnog stajališta, mnoštvo međusobnih prava i dužnosti, tako da svakom pravu jedne 
zemlje odgovara dužnost druge zemlje.

staro je razlikovanje na:

apsolutna, temeljna ili prvotna prava

 – ona koja pripadaju nekoj državi po samoj činjenici njenog postojana

izvedena ili stečena prava

 – ona koja pripadaju državi na temelčju posebnog ugovora ili drugog izvora nastanka



nestankom škole prirodnog prava nestalo je i poimanje temeljnih prava, a kritika ih također odbacuje, no u novije 
vrijeme, kada se pokušava stvoriti čvršća organizacija međunarodne zajednice i pokušavaju kodificirati norme 
međunarodnog prava, opet se javlja teorija o temeljnim pravima i dužnostima (ali u drugom obliku)

20

www.nasciturus.com

sklapa ugovore s drugim državama 
da na svom području vrši isključivu vlast i sudbenost nad osobama i stvarima



pravo na nezavisnost je u svojim začecima značilo 

pravo na samoodređenje

, što je i proklamirano u 

Atlantskoj povelji 

1941. god

 , a znači : pravo svakog naroda da izabere vladavinu po svojoj volji



ali moderno shvaćanje se ne zaustavlja na tome shvaćanju o pripadanju toga prava narodima koji su već stvorili svoju 
državu – obzirom da je to jedno od temeljnih prava 

ono vrijedi općenito – za sve, tj i za nezavisne narode



kršenje prava nezavisnosti

  je i kada jedna država prijeti drugoj državi nekim zlom AKO ova 

ne

 bi na određeni način 

uredila neko pitanje koje pripada u njezinu isključivu nadležnost



kršenje prava na nezavisnost je nedopuštena intervencija i države se od toga moraju suzdržati (ovo se načelo razvilo 
kao reakcija na politiku intervencije Svete Alijanse).



danas je ovo pravo općepriznato načelo pozitivnog međunarodnog prava. Već je Opća skupština UN 1952. izjavila da 
je pravo naroda na samoodređenje pretpostavka za puno ostvarenje svih temeljnih prava čovjeka i da to pravo treba 
priznati svim narodima.

 IZ PRAVA NA NEZAVISNOST IZVODE SE JOŠ NEKA PRAVA; 

1.

pravo svake države da raspolaže svojim prirodnim bogatstvima

, 

temeljni je dokument o tome Rezolucija 1803. o trajnoj 

suverenosti nad prirodnim bogatstvima

2.

nijedna država ne može biti vezana  nekim zaključkom na koji sama nije pristala 

u poslovima međunarodnog sporazumijevanja ne može biti nadglasavanja, 

3.

svaka 

država 

ima područje vlastite, domaće, isključive ili unutrašnje nadležnosti 

u koje ne može nitko dirati pa ni organi bilo koje međunarodne zajednice
 no ne mogu se pozivati na domaću nadležnost u  pitanjima pravnog položaja i  zaštite čovjeka

4.

nijedna država ne može biti podvrgnuta vlasti ili sudbenosti drugih država

država ne može biti podvrgnuta stranim sudovima ali može pristati na nadležnost stranog  suda dobrovoljnim 
podvrgavanjem ili podnošenjem tužbe
izuzeće se ne odnosi na slučaje gdje država nastupa kao trgovac

5.

načelo neintervencije

 koje se razvilo kao reakcija protiv politike intervencije koju je provodila Sveta  Alijansa 

- interevcija 

je silovito i samovoljno uplitanje neke države u prilike druge države

6.

Deklaracija o nedopustivosti miješanja u unutarnje poslove država i zaštiti njihove nezavisnosti i suverenosti1965

.

 -  

prema kojoj nijedna država NEMA pravo izravne ili neizravne intervncije u unutrašnje ili vanjske poslove druge države, i 
zabranjene su oružane mjere i svi drugi oblici intervencije, tj prinudne mjere na političkom i gospodarskom polju



zaštita prava na nezavisnost

  bila je prvotni cilj Monroeve doktrine - njom je zauzet stav 

s jedne strane

 prema daljem 

širenju ruskog posjeda u Sjevernoj  Americi, 

a s druge

 prema opasnosti intrevencije europskih država u borbi 

južnoameričkih država za oslobođenje.



naglašava pravo američkih država na netom stečenu slobodu koju izvanameričke države ne smiju krnjiti a niti smiju 
osnivati kolonije na tlu Amerike, te se ne smiju miješati u poslove Amerike.

3. PRAVO NA JEDNAKOST



načelo je međunarodnog prava da su države jednake - to je 

jednakost pred pravom

. 



države imaju jednaka prava i dužnosti i ravnopravni su članovi međunarodne zajednice, bez obzira na ekonomske, 
političke, socijalne i druge razlike



ovo se načelo očituje u tome što 

glas svake države ima jednaku vrijednost

 ali postoje i razlike u nejednakosti prinosa 

različitim teretima zajednice (a zbog mogućnosti preuzimanja i ispunjavanja dužnosti i obveza). 



pri potpisivanju međunarodnih ugovora i na konferencijama jednakost se očituje u 

pravu na potpisivanje ugovora

 kod 

- (dvostranih ugovora ona dolazi u jednakosti jezika i u alteriranju, u višestranim ugovorima : potpisivanje po 
abecedi)

4. PRAVO NA MEĐUNARODNI SAOBRAĆAJ



to je izraz slobode država koje druge države ne smiju priječiti – ostvareno za Lige naroda



države slobodno odlučuju hoće li priznati neku novu državu ili novu vladu, hoće li s nekom 

 novom državom izmjenjivati poslanike ili konzule.



države bez morske obale

 imaju pravo da se služe morem i što tjesnaci koji spajaju otvorena mora  ne mogu biti

zatvoreni za promet mada pripadali teritorijalnom moru neke države

5.  PRAVO NA ŠTOVANJE



nalaže 

uzdržavanje od različitih čina

 koji bi iskazivali 

preziranje ili omalovažavanje

 vlade, naroda ili organa druge 

države



obveza na poštivanje 

ne prestaje ni prema neprijatelju

 – očituje se u pravilima ratnog prava

22

www.nasciturus.com



očituje se u 

obvezi država da poštuju čast drugih država

. 



poštovanje se odražava i u ceremonijalu te poštovanju državnog znakovlja.



ovo pravo predstavlja 

zaštitu moralnog integriteta

 s obzirom na područje, organe i znakove i to za vrijeme rata i mira



delikatno je kad je u pitanju  

sloboda informacija



Kazneni zakon RH

 štiti posebnim kaznenim sankcijama ugled stranih država i međunarodnih organizacija, stranih 

državnih glavara, i  u Hrvatskoj akreditiranih stranih diplomatskih predstavnika

№. 17.  

 SLOŽENE DRŽAVE 

                           B-12



u znanosti međunarodnog prava pojava složene države je važna 

zbog 

pitanja tko je subjekt međunarodnog prava

.

   razlikujemo 

č

  etiri tipa slo

ž

  enih dr

ž

  ava:

1. PERSONALNA UNIJA

PERSONALNA UNIJA

 je

  zajednica vladara dviju država do koje dolazi kada se poklope nasljedni redovi ili 

kada vladar jedne države bude izabran i za vladara druge države. 



ovo NIJE jedna država

  , u ovoj uniji svaka država zadržava

 svoju potpunu nezavisnost i međunarodni 

 subjektivitet

.



ovaj oblik pripada svijetu monarhija i samim time prošlosti. ( Nizozemska i Luksemburg)



raskida se

 : jednako kako je i nastala, slučajnom činjenicom, razilaženjem nasljednih redova, smrću vladara.



 personalna unija 

nije posebna međunarodna osoba

. 



 jedna od država ne odgovara za drugu  a 

svaka ima svoje diplomatsko zastupstvo

.

2. REALNA UNIJA



veza više država koje imaju zajedničkog vladara a razlika u odnosu na personalnu uniju je u stalnosti veze pa dolazi 
do obavljanja nekih zajedničkih poslova



nastaje međunarodnim ugovorom ili ustavnom transformacijom neke države.



prema van nastupaju kao jedan pravni subjekt ali su to ipak odijeljene međunarodne zajednice. ( Švedska i Norveška 
do 1905, Hrvatska i Ugarska nakon nagodbe 1868.)

3. DRŽAVNI SAVEZ - KONFEDERACIJA



međunarodnIm ugovoru osnovana veza više država sa svrhom da se zajednički ostvare određeni ciljevi. 



 to nije jedna država, postoje područja i države pojedinih država te 

zajednički organi

, ali oni 

nemaju neposredne 

vlasti

 u pojedinim državama, a napose nemaju izravne vlasti nad državljanima, nema državljana saveza nego samo 

državljana pjedinih država



pojedine države zadržavaju suverenost pa su i dalje subjekti međunarodnog prava, AKI u poslovima koji su preneseni 
na savez – savez nastupa kao jedan subjekt međunarodnog prava 



 obzirom da je konfederacija osnovana ugovorom članova članovi mogu ulaziti i u druge ugovorne i vanugovorne 
odnose, iso tako i ratovati protiv trećih država ili među sobom ( SAD u 18. st., Nizozemska, Švicarska)

4.  SAVEZNA DRŽAVA  -  FEDERACIJA



na državnopravnom temelju osnovana 

zajednica više jedinica

 koje se nazivaju državama, republikama, provincijama, 

zemljama ili pokrajinama. 



savezna je država –federacija 

  je kao takva subjekt međunarodnog prava i prema vani nastupa za cjelokupnost u njoj 

okupljenih jedinica. (stari primjeri su Švicarska i SAD, današnji Belgija, Australija, Kanada, Ujedinjeni Arapski 
Emirati, Indija, Malezija) 



u nekim federacijama mogu i pojedini 

sastavni dijelovi stupati samostalno u međunarodne odnose

 a to ovisi o 

pojedinom ustavnom uređenju - u većini slučajeva su ustavi PROTIV toga.

federacija je me

đ

  unarodno odgovorna za :

1.

čine država članica

2

. ne/provođenje ugovora, ali se može osloboditi te odgovornosti unošenjem u ugovor 

tzv- 

federativne klauzule

 (ako 

federativne jedinice ne žele provesti ono na što se federacija obvezala



svi spomenuti oblici ne moraju u punoj mjeri posjedovati sve navedene značajke već određeni oblik može sadržati i 
elemente nekog drugog oblika. Tako konfederalni elementi mogu biti prisutni u saveznoj državi -  slučaj sa SFRJ 
prema ustavu 1974.

№. 18.  

 ODNOSI OVISNOSTI – OPĆENITO 

                           A-10

23

www.nasciturus.com



 protektorat je takav oblik odnosa dviju država u kojem jedna od njih ima, obično na temelju ugovora određeni utjecaj 
na vanjsku politiku druge, a preuzima i zaštitu te države prema drugima.



 u pravilu se osniva 

ugovorom

 ali može nastati i 

putem činjenica

.. 



što se  tiče zaštite, 

opseg zaštite

 se određuje UGOVOROM , 

a uglavnom je to :

zaštita od napada izvana
podupiranje u obrani prava
 zastupanje interesa u inozemstvu (ako štićenica nema pravo zastupanja vani)
katkad preuzimanje jamstva za unutrašnji  pravni poredak štićenice

utjecaj na vanjske poslove mo

ž

e biti :

      1. 

izravan 

(kada država zaštitnica sama vodi vanjske poslove države štićenice) 

      2. 

neizravan

 (kada država zaštitnica pridržava pravo nadzora i kontrole i odobrenja). 



ugovor o protektoratu ne dira starije ugovore države štićenice.



štićenica 

ostaje subjektom međunarodnog prava

 i može stupati u ugovorne odnose sad drugim državama, izravno ili 

posredovanjem države zaštitnice



ugovor o protektoratu

  ne dira u starije ugovore štićenice - ne prestaje sposobnost štićenice da bude ratnom strankom, 

jedino odluka  o stupanju u rat može pripadati zaštitnici



treće države 

  se obavještavaju o nastanku protektorata  pa on prema njima djeluje pošto su primile do znanja to 

priopćenje ili priznale to stanje ili mu po pripćenju nisu prigovorile



kvaziprotektorat

 označava odnose u kojima se se početkom 20. st. nalazile neke američke države koje su zbog 

finacijskih teškoća dospjele u ovisnost SAD; Kuba; Haiti, Dominikanska Republika



 oblik protektorata služio je u 

19. i 20. stoljeću

 za kolonijalno širenje (Velika Britanija, Francuska, Španjolska)  jer je 

omogućavao da se kolonijalna vlast 

širi brže i na veće prostore

, a da se pritom 

ne

 moraju upotrijebiti 

vojna sredstva



 pod protektorat su stavljane 

male državice

 koje nisu imale međunarodnu važnost, zato da je protektorat bio oblik 

unutrašnje kolonijalne uprave. Protektoratom su se služile i velesile da bi pokorile 

velike izrađene države

 koje se nisu 

smatrale ravnopravnim članovima međunarodne zajednice.



ti su odnosi počeli nestajati u doba razgrađivanja kolonijalnog sustava. Tako je Francuska razrješila svoje 
protektoratske odnose u Africi i Aziji. (Maroko, Tunis, Vijetnam, Laos).



iako ga možemo smatrati reliktom prošlosti, protektoratski odnos 

nije nestao

 ni u vrijeme Ujedinjenih naroda. – on 

postoji i dalje između većih i manjih država (Novi Zeland i Samoa) a moguć je i između UN i pojedinih  područja 
kojima, iz različitih razloga ne može upravljati isključivo domaće stanovništvo



razne mirovne operacije UN uz temeljnu zadaću očuvanja mira imaju i različite upravne i zaštitne ovlasti u 
područjima koja treba privesti mirnom i samostalnom životu (Angola, Namibija, Kambodža, BiH). Radilo se o 
nadzoru nad povlačenjem stranih trupa, povratku izbjeglica, oslobađanju zatvorenika,  osiguranju i provođenju 
izbora, obnavljanju ekonomije,…

№. 20. MANDATI I STARATELJSTVO 

                 B-14



pred prvi svjetski rat

 dosegla je izgradnja kolonijalnog sustava svoj 

vrhunac  - 

nekoliko je europskih država stvorilo 

velika kolonijalna carstva ali je prvi svjetski rat donio ozbiljan udarac tom sustavu - počela je sazrijevati spoznaja da 
je 

kolonijalni režim nepravda prema kolonijama i njihovim narodima. 



stoga se kolonijalne sile nastoje prikazati kao države koje brinu za napredak tih naroda. 

MANDATI



velesile se nisu usudile nakon 1. svj. rata izvršiti podjelu posjeda pobijeđenih država na dotadašnji način, već su 
izmislili formulaciju 

mandata

 kojim bi prosvijećeni narodi vršili nad zaostalim narodima tih područja



Član 22. Pakta Lige naroda

 proglašava 

dobrobit i razvo

j tih naroda = kao sveti zadatak civilizacije – određuje 

pravila za upravu nad mandatskim područjima koji se vrši u ime Lige naroda i pod njenim nadzorom. (pod mandat su 
došle neke zemlje bivšeg Otomanskog carstva i njemačke kolonije) 

 stoga su bivše kolonije podijeljene u 

tri kategorije

  a prema stupnju razvoja:

1.

mandat A

zemlje koje se već mogu 

privremeno priznati kao nezavisne

 ali uz uvjet da primaju savjete i pomoći 

postavljenog im mandatara
Sirija i Libanon pod mandatom Francuske, Palestina i Irak pod V. Britanijom

2.

mandat B

zemlje koje 

nisu imale domaće nezavisne političke organizacije

 ali je mandatar njima upravljao uz neka 

ograničenja i obveze
Togo i Kamerun podjeljeni između VB i Francuske, Ruanda i Urundi po Belgijom

25

www.nasciturus.com

3.

mandat C

zemlje koje su 

najviše zaostale

 i mandatar je njima upravljao kao 

sastavnim dijelom

svoga

 područja

Zapadna Samoa pod Novim Zelandom, Nauru pod VB, Australijom i N. Zelandom



država mandatar je mandat vršila je svoje ovlasti kao 

mandatar Lige naroda

 i u njeno ime morala joj je slati 

godišnje izvještaje koje ispitivao 

 Stalni odbor za mandate

 u paktu su glede mandata B i C istaknute slijede

ć

  e obveze

 ;

   suzbijanje zloupotreba

 (trgovina robljem, alkohol i oružje), 

osiguranje 

slobode savjesti i vjeroispovijesti

, 

   zabrana

 podizanja utvrda, 

vojnih baza

, vojne izobrazbe.... osim za obranu mandatskog područja 

poštovanje  

načela otvorenih

 vrata za trgovinu Lige naroda.



kod mandata B i C mandatske su države vladale tim područjima kao svojim 

pokrajinama i kolonijama 

 pa je tek 

nastupanjem novih prilika izmijenjen njihov položaj i donio im novi organizacijski oblik – starateljstvo



 kod mandata A  namjena je bila 

razvoj potpuno samostalnih država, 

 i ta su područja, bar ograničeno bila nosioci 

međunarodnoh prava i obveza, pa možemo reći da su 

ti mandati bili međunarodne osobe



 tijekom II svjetskog rata sazrijevala je misao da je vladanje kolonijama protivno shvaćanju da  SVAKI narod 

ima 

pravo

 da vlada 

sam sobom i svojom zemljom



iako se 

kolonijalnim državama 

nije moglo nametnuti da priznaju kolonijalnim narodima pravo na samoodređenje , ali 

se ipak od njih tražilo da priznaju kako njihova uprava mora služiti za dobro ti zemalja



krajnji ishod rasprava i djelovanja označen je 

Deklaracijom o nesamoupravnim područjima

 koja je ušla u povelju 

UN-a, a nalaže državama upraviteljicama koje upravljaju nesamoupravnim područjima 

odre

đ

ena obveze

:

moraju 

osiguravati njihov napredak

 (politički, ekonomski, socijalni i prosvjetni)

moraju 

razvijati samoupravu

, vodeći računa o političkim težnjama pučanstva i pomažući ih u razvoju njihovih 

političkih ustanova
moraju 

ućvršćivati međunarodni mir i sigurnost

,

moraju 

unaprijeđivati konstruktivne mjere razvoja

, potiču istraživačke radove i surađuju međusobno i 

međunarodnim tijelima radi soci-ekon-znanstvenih ciljeva



ta se deklaracija odnosila na 

sva nesamoupravna područja

 kojih pučanstvo još nije postiglo punu mjeru samouprave



tom su oznakom obuhvaćena i starateljska područja kao i ona koja su bila pod bilo kakvim oblikom kolonijalne 
uprave.

STARATELJSKA PODRUČJA

 Povelja UN uvodi za njih poseban sustav upravljanja i nadzora;

1.

ona koja 

su bila pod mandatom

, predviđeno za sve mandate B i C 

osim Jugozapadne Afrike, uprava zemlje kojoj je po želji dano ime Namibija oduzeta je Južnoj Africi te je 1990. 
proglašena neovisnom i primljena u UN

2.

ona koja su po završetku 2. svjetskog rata 

oduzeta pobjeđenim zemljama

, 

Togo, Kamerun, Somalija, Tanganjika, Zapadna Samoa, Nauru, Nova Gvineja

3.

mogao se primjeniti i na 

druga područja dobrovoljnom odlukom države koja njima upravlja

- starateljski sustav 

ne primjenjuje se

 na zemlje koje su postale 

članice UN-a

. (Sirija, Libanon, Palestina) 

- stavljanje nekog područja pod starateljstvo određuje se UGOVOROM 

1. između države koja će vršiti upravu i 
2.  - Vijeća sigurnosti (za strategijske zone) – Pacifički otoci po SAD-om
     -  Opće skupštine (za sva ostala područja)



Povelja predviđa 

poseban organ UN-a za poslove starateljstva

 – STARATELJSKO VIJEĆE



dok traje starateljstvo uprava se ima vršiti u interesu pučanstva. 



Starateljsko vijeće može 

primati peticije

 i 

nadzirati vršenje uprave

 putem upitnika na temelju kojih država 

upraviteljica mora slati godišnje izvještaje namjenjene Općoj skupštini ili može vršiti upravu i nadzor i putem 

nadzornih posjeta 

 tj 

obilazaka 

 koje određuje u sporazumu s državom upraviteljicom



Povelja dopušta da starateljsku upravu vrši 

više država zajedno

(Nauru) ili da je preuzmu 

UN

- temeljni su zadaci starateljstva: 

1.

jačanje međunarodnog mira i sigurnosti, 

2.

unaprijeđivanje političkog, ekonomskog, socijalnog i prosvjetnog napretka stanovništva i postepeni razvoj prema 

samoupravi ili nezavisnosti 

3.

poticanje poštovanja prava čovjeka i temeljnih sloboda za sve bez obzira na spol, rasu, vjeroispovijed

26

www.nasciturus.com

3.

na demokratski način, 

integracijom u neku nezavisnu državu. 



i pridruživanje i integracija moraju biti provedeni na način 

slobodnog i demokratskog postupka i općeg prava glasa

 s 

time da taj 

narod ne gubi svoje pravo na samoodređenje

. 



pridruženom području treba osigurati pravo da odredi svoje unutarnje ustavno ustrojstvo bez vanjskog utjecaja putem 
odgovorajućeg ustavnog postupka.



uvjeti u integraciju u neku nezavisnu državu određuju da se on izvrši 

na temelju potpune jednakosti

 naroda 

nesamoupravnih područja koje se integrira i naroda odnosne nezavisne države. Pučanstva obiju zemalja moraju imati 
jednak pravni položaj i jednaka jamstva temeljnih prava i sloboda.



daljnji uvjet za integraciju da se sama zemlja u koju se nesamoupravno područje integrira ima 

visok stupanj 

samouprave sa slobodnim demokratski ustanovama

, a integracija mora biti 

želja pučanstva

  -  ako UN to smatra 

potrebnim može nadzirati taj postupak



UN  

1960.g

.  

   Deklaraciju o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama 

i 

  narodima



odmah se trebaju poduzesti mjere da se u svim nesamostalnim zemljama prenese vlast na 

  stanovništvo tih zemalja u skladu s slobodno izraženim željama



cilj

: 

dokidanje svake kolonijalne zavisti bilo gdje na svijetu

.



SVAKI narod ima neotuđivo pravo na samoodređenje i neovisnost 



1961

Odbor za dekolonizaciju

 tijelo koje će ispitivati kako se Deklaracija provodi



 Skupština je izabrala posebni 

odbor od 17 članova

 sa zadatkom da prati situaciju i svojim prijedlozima i radom 

pospješi razvoj nesamoupravnih područja. Broj članova povišen je 1962. osnovan je i 

Odbor dvadesetčetvorice

 koji 

prima peticije, saslušava njihove podnositelje i šalje misije na područja pod 

kolonijalnom upravom – a na temelju 

njegovih izvješća Opća skupština donosi zaključke u obliku 

rezolucija 

koje se bave pitanjem dekolonizacije



Opća skupština , borbu naroda za nezavisnost, uključujući i oružanu smatra zakonitom i konstatira napredak 
oslobodilačkih pokreta u pojedinim zemljama = 

legalizacija borbe



Dopunski protokol uz Ženevske konvencije iz 1949 i 1977. 

 smatra “borbu protiv kolonijalne dominacije i 

rasističkih režima“

 međunarodnim oružanim sukobom

, što znači da se na njega primjenjuje cjelokupno 

međunarodno humanitarno pravo



 formalnim 

stjecanjem nezavisnosti proces dekolonizacije nije u potpunosti završen

 - nove države imaju velikih 

teškoća i gospodarskih, socijalnih, zdravstvenih i političkih problema a moraju se i izboriti za stvarnu ravnopravnost 
u međunarodnoj zajednici. Mnoga će područja ostati na različite načine s bivšim metropolama a ukidanje 
kolonijalizma neće ukinuti neravnopravne odnose



velika većina nesamoupravnih područja nije imala vlastitu središnju vladu, iako su neke države upraviteljice u 
mnogima od njih podržavale tzv. plemensku upravu. Pojedini dijelovi kolonija imali su svoje male vladare, šeike, 
kraljeve (Buganda, Ruanda). No prema vani ta područja nisu dolazila do izražaja osim kao dijelovi nekog 
kolonijalnog carstva.



 cjelokupni rezultat: 

  oslobođenje velike većine 

kolonijalnih zemalja i stjecanje neovisnosti

 – uz 30 zemalja prije 

1960. poslije 1960. iu UN  je ušlo još 58 bivših kolonija



OS UN je proglasila razdoblje 

1990-2000  Međunarodnim desetljećem za ukidanje kolonijalizma

. 



 danas je većina tih područja postigla samostalnost dok su preostala malena, s malom površinom i brojem stanovnika 
- u nadležnosti Odbora dvadesetčetvorice još je 

17 nesamoupravnih područja.



 dekolonizacija 

ne

 znači prekidanje 

svih veza sa bivšom metropolom

, često bivša nesamoupravna područja ostaju 

vezana za nju kako bi lakše rješavali životne probleme tog područja.



u prvo vrijeme naziv 

nesamoupravna područja

 obuhvaćao je zemlje na različitom stupnju političkog razvoja i 

uređenja. - položaj 

nesamoupravnih kolonija

 imale su neke 

vrlo razvijene političke jedinice

 (s vlastitom  vladom) ali 

su bile pod vlašću druge države u formalnom odnosu protektorata - takve zemlje 

su subjekti međunarodnog prava

jedino im je 

poslovna sposobnost manje ili više ograničena

 (Tunis, Maroko)



velika većina nesamoupravnih područja nije bila na tom stupnju razvoja pa se za njih postavilo pitanje jesu li subjekti 
međunarodnog prava ili nisu - ona nisu imala neku središnju vladu iako su neke podržavale tzv.  plemensku upravu – 
no  prema vani ta podučja nisu dolazila do izražaja osim kao 

dijelovi kolonijalnog carstva

.



što se tiče međunarodnopravnog subjektiviteta nesamoupravnih područja, situacija je danas drugačija nego u prvo 
vrijeme djelovanja UN  -  ona su prema Povelji UN 

odjeljene jedinice

 koje imaju svoje 

vlastite  interese, različite od 

onih upraviteljica

 i ti interesi su pod zaštitom međunarodnog prava na koje se  pravo UN posebno obazire, ti su 

interesi pod osobitom zaštitom međunarodnog prava  

- 

subjekti međunarodnog prava u zametku

.   

№. 22.                          TRAJNA NEUTRALNOST 

                 B-15

TRAJNA NEUTRALNOST

 je položaj države koja je obvezana da u svakom ratu ostane neutralna a sve se 

ostale države

 obvezuju da će 

poštovati tu neutralnost

.

28

www.nasciturus.com

- temelji se na sporazumu - najčešće 

međunarodnom ugovoru

 - užeg ili šireg kruga država (nije posljedica jednostrane izjave 

iako i ona praktički može dovesti do istog rezultata). 
- obveza poštovanja i održanja trajne neutralnosti postoji samo između sporazumom obvezanih država. 

- ipak , 

status trajne neutralnosti

 stječe se jedino 

 sporazumom 

 koji može biti izražen:

1. u međunarodnom ugovoru (Vatikanski grad)
2. u u izjavi neutralne države koju prihvate i druge države (Austrija)

- obveza poštovanja i održaja trajne neutralnosti postoji samo 

između obvezanih država

 (trajna neutralnost 

Švicarske

 je 

izuzetak 

- vrijedi prema svima, zbog običaja dugotrajne prakse neutralnost je prihvaćena od svih na 

Bečkom kongresu 1815. 

god

 , a prihvaćena na mirovnim ugovorima u Versillesu 1919.

- primjeri trajne neutralnosti u prošlosti : Krakov, Belgija, Luksemburg, Kongo, Slobodan teritorij Trsta, Laos

- danas su trajno neutralne 

Švicarska, Austrija, Malta i Država Vatikanskog Grada

- moguće je da se neutralnost ugovori u slučaju 

tampon države

 (države ukliještene između dva jaka i loša 

susjeda).. 

- 

Austrija

 se 

Moskovskim memorandumom 1955.

obvezala da će dati deklaraciju o trajnoj neutralnosti –  pripćavanjem 

ustavnog zakona o neutralnosti drugim državama a one su uzvratile priznanjem
- područje 

Vatikana

 nepovredivo je i neutralno od 

Lateranskog ugovora 1929

. 

- neutralnost 

Malte

 temelji se na 

sporazumu s Italijom od 1980

. kojim joj Italija garantira neutralnost – a  kasnije  je 

Madridski sastanak KESS-s 1983. god pozvao sve sudionice KESS-a da poštuju deklaraciju Malte

Prava i du

ž

  nosti

  trajno neutralne dr

ž

  ave;

1.

se 

ne

 smije uplitati u rat ali joj je dopušteno 

braniti se od agresije

 – to je čak i obveza, a ostale države su dužne to 

poštivati

2.

prava i dužnosti ovise o sporazumu 

3.

ne

 smije sklapati nikakve 

navalne saveze

 – obrambeni savez je dopušten samo ako ima svrhu obrane neutralnosti

4.

ne smije sklapati saveze radi pružanja pomoći drugoj napadnutoj državi

5.

može sklapati međunarodnopravne ugovore koji ne ugrožavaju neutralnost

6.

smije graditi 

utvrde i držati vojsku

7.

ne smije preuzimati jamstva za neutralnost neke druge države

8.

te države mogu biti članovi UN i drugih međunarodnih organizacija i to uz određeni ekskluzivitet i  pridržavanje obveza 

te države kao neutralne  iako je dosta dugo u povijesti bilo dvojbeno da li neutralna država može biti član međunarodne 
organizacije poput UN u kojoj postoji obveza sudjelovanja u kolektivnoj akciji protiv narušitelja mira (Švicarska i Vatikan nisu 
članoviUN-a ali Austrija je primljena 1995.),

№. 23.                  PODRUČJA S POSEBNIM POLOŽAJEM  

                 B-16



u stanovitim je povijesnim situacijama bilo potrebno urediti međunarodnopravni položaj nekih područja na poseban 
način jer se nisu mogli svrstati među države niti među područja u odnosima ovisnosti.

Najva

ž

  niji su primjeri podru

č

  ja koji su imali POSEBAN POLO

Ž

  AJ:

1.        KRAKOV      1815.-1846.

- bio 

je  kolektivni protektorat

Austrije, Prusije i Rusije

.  Osnovan je na Bečkom kongresu 

1815

. i proglašen slobodnim 

gardom pod zaštitom triju okolnih velevlasti te je proglašen neutralnim
- 

1846. god.  

je prestao postojati jer ga je Austrija anektirala 

- za vrijeme svog postojanja bio je trajno neutralan, a Austrija se obvezala da u blizini  Krakova graditi  utvrde

2.     SLOBODNI GRAD GDANJSK     1919. – 1939. 

- osnovan je mirovnim ugovorom u Versaillesu 1919.g. i stavljen pod zaštitu Lige naroda
- Poljskoj je osigurana upotreba Gdanjska kao pomorske luke a grad je sačinjavao s Poljskom jedno carinsko područje
- vrijedilo je poljsko carinsko zakonodavstvo i poljska carinska tarifa

A)

POLJSKA :  

je vodila vanjske poslove grada, davala egzekvaturu stranim konzulima, sklapala ugovore u 

ime grada 

(uz obvezno savjetovanje s predstavnicima grada)

29

www.nasciturus.com

d) Zakonodavn vlast 

- imala bi ju 

jednodomna narodna skupština, 

ali uz nadzor Vijeća sigurnosti UN i guvernera

- guverner bi imao zakonsku inicijativu glede pitanja koja se odnose na cjelovitost i neovisnost teritorija, a posebno na 
poštivanje temeljnih prava čovjeka, i održavanje javnog reda i sigurnosti

e) Vlada 

- je odgovorna 

narodnoj skupštini

 - bila bi vrhovni izvršni organ a određene izvršne funkcije bi pripadale i guverneru - on 

imenuje suce(uz konzultacije s vladom), sigurnosti i ravnatelja slobodne  tršćanske luke. 

f) Vanjski odnosi 

- STT bi imao 

ograničenu djelatnu sposobnost

 a ugovore potpisuju 

guverner i jedan član vlade

- Stalni statut – 

ograničav

a SST 

slobodu ugovaranja

 što se tiče sklapanja 

mnogostranih ugovora 

i učlanjenja u

međunarodne zajednice

 (može samo ako ti ugovori odnosno organizacije imaju za svrhu uređenje 

ekonomskih, tehnoloških, kulturnih i zdrastvenih pitanja  – dakle zabrana cilja na ugovore odnosno organizacije koje 

su političke prirode)
- STT ne može sklopiti 

nikakvu

gospodarsku zajednicu

 ili 

savez isključivog značaja

 s bilo kojom državom (tu se prvestveno 

misli na Jugoslaviju i Italiju)
- mora imati 

svoj novčani sustav

- zabranjuje sklapanje vojnih ugovora i sporazuma – s obzirom na neutralnost i demilitarizaciju STT-a

g) Međunarodni položaj 

- to je bila posebna politička jedinica odvojena 

potpuno odjeljena od svake druge države 

- on je 

subjekt međunarodnog prava

- mogao je biti sam 

nositelj međunarodnih prava i obveza

 (ograničeno sklapati i međunarodne  ugovore)

- to je po svemu bio 

prostor pod međunarodnom upravom

, (utjecaj guvernera i Vijeća  sigurnosti) ali protiv toga govori 

činjenica da većinu državnih poslova vrše organi koje je izabralo domaće pučanstvo
- zato se on ima zvati  

protektoratom

, a od ostalih ga protektorata razlikuje to što ga štite direktno 

UN

 a  ne  neka država. 

h)  Stvarni položaj 

- odredbe mirovnog ugovora o STT-u 

nisu

 nikad u potpunosti ostvarene

- temeljna komponenta trebao je biti guverner ali Vijeće sigurnosti 

nije

 nikad ni od Italije ni od Jugoslavije dobilo 

suglasnost 

za imenovanje guvernera 

- bez guvernera nije došlo ni do stvaranja drugih organa predviđenih u Stalnom statutu, niti uopće do primjene tog Statuta
- umjesto toga se primjenjivao PRIVREMENI REŽIM na temelju kojega je STT ostao pod upravom savezničkih  snaga (pod 
čijom je okupacijom to područje ostalo do kraja 2. svj.rata
- te je sve ostalo na podjeli:

- 

zonu A

 (grad Trst pod 

britansko-američkom

 upravom) 

- 

zonu B

 (pod 

upravom Jugoslavije

 -  područja koja su danas dio RH) 

- STT je bio stranka međunarodnih ugovora a sugovornici su bili UN, SAD, Italija i Jugoslavija
- STT je bio član KESS-a (OESS-a)

i)  Prestanak postojanja STT-a

- mirno rješenje je postignuto – četvornim sporazumom (Italija, Jugoslavija, SAD, VB) zona B i mali dio zone A je pripala 
Jugoslaviji a glavni dio zone A Italiji te su tako ove dvije države podijelile teritorij i upravu nad njime
- donešen je poseban 

memorandum o suglasnosti

 - memorandumom konačno utvrđeno stanje je konsolidirano tzv. 

Osimskim 

sporazumima

 između Italije i Jugoslavije 

1975.g

. 

- tada je određena i morska granica u Tršćanskom zaljevu između Italije i Jugoslavije

№. 24.               SVETA STOLICA I VATIKAN 

                B-16

- 

do 1870.g

 Papa je. bio ujedno i vladar svjetovne države a tada je njegova država postala dijelom Kraljevine Italije pa više 

nije

 bio 

teritorijalni suveren

 iako je i dalje  razmjenjivao diplomatske 

zastupnike i s katoličkim i s nekatoličkim državama 

- pitanja katoličke crkve su se uređivala  konkordatima – koji su imali oblik međunarodnih ugovora

- 

1870. god

. je Italija zauzela Rim, -  

Rim

 postaje glavnim gradom Italije,  a papa nije pristao na ponuđeno rješenje njegovog 

položaja, talijanska vlada je 

uredila jednostrano njegov status

Garancijskim zakonom 1871.g

. 

   Po tom je zakonu:

papina osoba 

sveta i nepovrediva

 pa se napad na nju kažnjava jednako kao i  na talijanskog kralja. 

papi pripadaju  

počasti 

koje pripadaju suverenu, , ima prvenstvo koje mu priznaju  katolički valadari, i dalje 

ostaje u posjedu i uživanju palača (Vatikan i Laterano) 

31

www.nasciturus.com

zgrade gdje 

papa boravi

, gdje su 

papinski uredi

, gdje se održavaju 

konklave

 i sveopći 

crkveni sabori

 –

nepovredivi su

 ima pravo slobodno općiti sa cijelim svijetom, akreditirati diplomatske zastupnike sa  svim privilegijama i 
imunitetima – oni u Italiji imaju sve imunitete i privilegije koja im po međunarodnom pravu pripadaju
 kardinali uživaju 

privremeni imunitet

 u doba biranja novog pape. 

zakon 

ne

 priznaje posebno državno područje.



posebno državno područje je priznato 

Lateranskim ugovorom 1929.g

. kada mu je ustupljeno malo područje koje 

nosi ime 

Država Vatikanskog Grada

.



ono je neutralizirano i vlast na njemu vrši papa i organi koje on odredi,  a Italija mu priznaje aktivno i pasivno 

pravo poslanstva



papa ne želi sudjelovati u svjetovnim suparništvima između država OSIM ako mu se one sporazumno obrate ili ako 
papa smatra potrebnim poslužiti se pravo upotrebe svog moralnog i duhovnog utjecaja



1929

. je  između Svete Stolice i Italije sklopljen i 

Konkordat

 koji se uređuje pravni položaj katoličke crkve i 

financijska konvencija

 kojom se Sveta Stolica odrekla naknade koju joj je Italija dugovala od ukidanja papinske  

države. 



nakon 1929.g. se Sveta Stolica kao najviša institucija katoličke crkve smatrala za neku 

vrstu subjekta 

međunarodnog prava.



treba razlikovati : 

pravni položaj 

pape

pravnog položaja 

područja nad njegovom svjetovnom vlasti



Država Vatikanskog grada – papa je njen državni poglavar



prije 1870.

 god papa je bio svjetovni suveren, a papinska država je bila 

prava država

 i subjekt međunarodnog prava



nakon 1929.

  papa 

nije 

 imao države, ali se Sveta stolica kao najviša institucija katoličke Crkve smatrala za 

neku 

vrstu subjekta međunarodnog prava 

 - dakako s ograničenjima, koja su bila posljedica činjenice što zbog nedostatka 

države papa nije mogao ući u mnoge međunarodne odnose (to se nije promijenilo ni nakon 1929. god)



ona danas ima 

diplomatske odnose

 sa 

148 zemalja

 svijeta i sa EU (u rangu nuncija ili pronuncija Svete Stolice 

i 

ambasadora Svete Stolice) 



diplomatska služba Svete Stolice brine se ujedno i za interese Države Vatikanskog Grada. 



 sudionik je OESS-a i mnogih međunarodnih konferencija, stranka je Ženevskih konvencija o zaštiti žrtava rata i 

            njegovih dopunskih protokola, Bečkih konvencija o diplomatskim(1961.) i konzularnim odnosima (1963)

Vatikanski Grad – Dr

ž

  ava Vatikanskog Grada



-neki smatraju državom, a neki mu to negiraju  u prvom redu zbog samo 

0,44 km

 i 

900 stanovnika

 od kojih je 

91 

pripadnik švicarske papinske službe



ima svoju 

valutu

 i samostalni 

poštanski sistem



ipak je kao država znatno ograničena u svojim međunarodnim odnosima zbog tih specifičnosti i zbog uske 
povezanosti sa Svetom Stolicom



posebnost je njegova subjektiviteta u tome što njegove interese u međunarodnim odnosima 

štiti diplomatska služba 

Svete Stolice

 – ona danas zaključuje međunarodne ugovore za Vatikanski Grad – putem običajnog prava je priznato 

pravo poslanstva Svetoj Stolici



Vatikanski Grad  je 

član

 i nekih međunarodnih organizacija ( Međunarodne agencije za atomsku energiju, Vijeća za 

kulturnu suradnju Vijeća Europe) u nekima je samo 

promatrač

 (UN Organizacija američkih država). 



 cjelokupan položaj Vatikanskog Grada i u ratu i u miru govori za to da se može smatrati 

minijaturnom državom

koja zbog svojih malih dimenzija i posebne namjene ne sudjeluje u međunarodnim organizacijama i kolektivnim 
ugovorima.

POGLAVLJE 3  :  OBJEKTI MEĐUNARODNOG PRAVA

№. 25.

 DRŽAVNO PODRUČJE 

                           A-12



znanost o objektima međunarodnog prava

 je znanost o razgraničenju državne vlasti (nadležnosti, jurisdikcije) u 

prostoru. 



prostor 

 se razlikuje prema tome: potpada li pod vlast određenog subjekta ili ne potpada pod ničiju vlast   (otvoreno 

more i terra nullius) – tu pojedine države vrše vlast, ali ne na način da bi jedna mogla isključiti drugu



uz otprije poznate prostore koji ne potpadaju pod ničiju isključivu vlast otvaraju se u novije vrijeme novi prostori na 
kojima ni jedna država nema isključivu vlast - to su 

svemir i podmorje izvan granica državne nadležnosti

 koje je 

32

www.nasciturus.com



  prema moru

država može protegnuti vlast nad podzemljem dokle ga stvarno okupira (tuneli...) a u novo doba to je 

dopunjeno pravilima o epikontinetskom pojasu 



teritorijalno vrhovništvo se proteže i na 

zrak



ALI država ne može pozivajući se na teritorijalno vrhovništvo činiti SVE što želi na svom državnom području - 
država je odgovorna prema susjednim državama u određenim prilikama i za ono što se  događa na njezinom teritoriju 
– suvremena praksa i teorija sve više razrađuju 

međunarodno pravo susjedstva i pravo zaštite okoliša



1972. god Deklaracija Konferencije UN-a o čovjekovom okolišu – Stockholm



 1992. god. Konferencija UN-a o oklišu i razvoju – Rio de Janeiro

KONDOMINIJ  -   KOIMPERIJ

KONDOMIJ je koje područje pod zajedničkom vlašću dviju ili više država 



egipatsko britanski kondominij nad Sudanom



 može biti uspostavljen i nad 

morskim prostorima

 koji su pod suverenošću obalnih država



tako je međunarodno sudstvo potvrdilo da je zaljev Fonseca pod zajedničkom suverenošću triju obalnih država: El 
Salvadora, Hondurasa i Nikaragve.



može postojati i 

privremeni kondominij



nakon 2. svj rata Njemačka je bila kondominij 4 velevlasti koje su upravu podijelile u 4 zone uz centralni nadzorni 
organ

№. 26.

 GRANICE 

                           A-13

rije

č

GRANICA

  ima višestruko zna

č

enje;

1.

to je crta do koje se proteže državno područje – crta koja omeđuje državno područje

2.

ploha nepravilna oblika

 koja omeđuje samu površinu tla, zračni prostor i podzemlje koje je sastavni dio državnog područja. 

3.

je 

crta 

koja se određuje prilikom ustanovljenja graniuce u ugovorima i ucrtava se u zemljopisne karte i elaborate o 

razgraničenju

4.

prostor gdje država vrši svoju vlast, tj prostor njezine jurisdikcije – crta ili ploha 

domašaja državne vlasti ili nadležnosti

5.

u 

običnom se govoru

 uzima kao međa između dviju država. 



područje države nije ploha zemljine površine  nego 

prostor triju dimenzija

 koji se proteže 

iznad Zemljine površine u 

visinu i ispod nje u dubinu

. 



 granica nije crta nego ploha nepravilnog oblika koja omeđuje površinu tla, zračni prostor i podzemlje koji su sastavni 
dio državnog područja.



državne granice na moru

 i one su isto točno određene - granica tu ide 

vanjskom granicom teritorijalnog mora

. 



granica može postojati i 

prema terra nullius

 ali danas u praksi nema takvih slučajevA



 ima primjer gdje 

između 2 države

 postoji 

područje

 čija 

pripadnost nije određena

 pa je  podvrgnutnekom 

posebnom 

režimu

 (područje Zapadne Sahare)



 u novije vrijeme javlja se pitanje razgraničenja 

zračnog prostora

 od 

svemira

, tj pitanje domašaja državne vlasti u vis

granice izme

đ

  u 

   DR

Ž

  AVA



su uvijek one crte koje su određene međunarodnim ugovorom  ili su običajnim putem prihvaćene kao granične crte 
između dvje susjedne države



moguće su i takve granice koje kao takve postoje od starine – tj niti upiru na prirodni oblik tla niti su određene 
ugovorom

Č

esto se razlikuju;

1.

prirodne granice

 - granična crta koja je određena nekim 

prirodnim oblikom tla

 kojim granica prolazi, tj dovoljno je 

uputiti na prirodnu okolnost da bi se mogla naći granica prema pravilima međunarodnog prava

gorski lanci, jezera, vodeni tokovi ili ceste i željezničke pruge

2.

ugovorne (konvencionalne) granice

 –one čiji se tok 

ne upire na prirodni oblik tla

 pa se u 

ugovoru moraju opisati i 

odrediti

. 

one se određuju pravcima 

od točke do točke

, a posebna im je vrsta one granice koje slijede zemljin 

meridijan ili 

paralelu

 (granica SAD I Kanade ide paralelom).

- u praksi su izgrađena pravila o povlačenju prirodnih granica određenih 

gorom ili vodenim tokom:

1. kad granica prolazi 

gorom

 uzima se kao granična crta lanac najviših vrhova ili razvođe (vodomeđa), tj  područje između 

slivova dvije rijeke (na taj način cjelovita porječja pripadaju istoj državi)

- u  visokim gorama gsje su vodotoci mali ne poklapaju se crte najviših vrhova i crte 
vodomeđa

34

www.nasciturus.com

 2. kad granice ide 

vodenim tokovima

međunarodna praksa poznaje dva načina: 

A)

crta geometrijske sredine

 – granica koja je u ugovoru određena nekim vodenim tokom povući će se  onom 

crtom 

koja spaja sve točke

 vodenog toka koje su jednako udaljene od jedne i druge obale

B)

crta sredine matice thalweg

 - granica na vodenom toku se određuje 

sredinom plovne matice rijeke

 u plovidbi 

nizvodno – crta ide sredinom plovnog puta



često se ova dva pravila primjenjuju zajedno, i to kod PLOVNIH rijeka

 thalweg

, a kod ostalih vodenih tokova 

geometrijska sredina



obzirom da povlačenje bilo koje od ove 2 crte može izazvati

 neslaganje

 potrebno je da se ugovoru o razgraničenju 

dodaju 

upute 

kako da se odredi

 crta sredine, tj 

thalweg 



 u svakom se slučaju ugovorom mora odrediti i način odmjeravanja granice



 prema 

običajnom pravu

 granica slijedi izmjenu toka rijeke ako se on mijenja 

postepeno djelovanjem prirodnih sila

– tzv. pomična granica 



a korisno je da ugovor o regulaciji granice predvidi i tu mogućnost.



kod 

nagle izmjene toka rijeke

 granica ostaje u dotadašnjem koritu ali ima ugovora koji određuju i za takav slučaj da 

rijeka i dalje ostane granica ali u tom novom koritu



u RH imamo primjer mijenjanja korita rijeke Drave – nagla promjena toka u ovom slučaju ne mijenja granicu, pa 
imamo primjere hrvatskog područja na lijevoj strani rijeke i mađarskog područja na desnoj strani rijeke

Ako se između više država nalazi 

JEZER

 O, 

a u ugovoru ništa nije određeno moguća su 3  rješenja :

    1.  

postoji koimperij

,   - u starije doba za Bodensko jezero između švicarske i Njemačke

    2.  

obalni pojas pripada svakoj državi

, a ostatak izvan obalnog pojasa je slobodan

    3.  

podijela cijele površine jezera

,  - Ženevsko, Ohridsko, Skadarsko jezero

- kod jezera može doći i do 

posebnih odnosa

 -  tako je Rusija 1828. stekla isključivu vlast na Kaspijskim jezerom  – a Iran, tj 

tadašnja Perzija joj je priznao pravo da drži ratne brodove, što je kasnije i ona priznala njemu 1921. god tako da ono danas 
pripada  obalnim država u cjelosti

- u 

Latinskoj Americi

 se kao temeljno pravilo za utvrđivanje granica uzima 

načelo "uti possidetis"

 – kao

granica se uzima 

upravna granica

bivših španjolskih i portugalskih  upravnih jedinica u času kada je prestalo 

kolonijalno gospodstvo

 – ako se novostvorene države drukčije ne dogovore

- kao ključna godina se uzima J. Ameriku 1810. a za Srednju 1821. 
- primjena ovog načela u praksi dovodila je do neprilika jer je često teško ustanoviti posjedovno stanje u tako dalekoj prošlosti. 
( spor na području Chaco između Paragvaja i Bolivije 1932. – 1935.)

- primjena tog načela odnosila se i na 

Afriku

 u 

vrijeme dekolonizacije nakon II svjetskog rata

- to je načelo potvrdio i Međunarodni sud u sporu između Burkine Faso i Malija 1986. god
- posljednjih godina načelo "uti possidetis" međunarodno je sudstvo potvrdilo i u slučajevima određivanja 

morskih granica

- 

(razgraničenje epikontinentalnog pojasa između Tunisa i Libije)

 RH – 

 na temelju pravila o sukcesiji država 

  granice su 

a)

granice koje je koje je SFRJ imala sa susjednim državama prije svog raspada 1991.g , kopnena granica s Mađarskom i 

morska grnica s Italijom 

granica između RH i Mađarske je ona utvrđena mirovnim ugovorima nakon II svjetskog rata u Parizu 1947
granicu s Italijom uređuju  talijansko-jugoslavenski ugovori

b) granice koje je Hrvatska imala s ostalim republikama i pokrajinama (uti possidentis)

- s Srbijom, Slovenijom, BiH, Crnom Gorom
- RH i Slovenija potpisale su 

1992. Memorandum o državnoj granici

 prema kojem njihovu granicu čini 

granica koja je važila između dviju republika u bivšoj SFRJ



granice RH na Jadranskom morau je određena 

vanjskom crtom teritorijalnog mora



teritorijalna mora susjednih država treba razgraničiti obzirom  da more država koje leže sučelice nije dovoljno široko 
da bi obje države mogle odrediti svoje teritorijalno more do najveće udaljenosti od svojih obala  koju dopuštaju 
pravila međunarodnog prava – 12 milja



 većina granica danas je određena ugovorom. Ukoliko ne postoji ugovor ili on nedovoljno precizno određuje granicu, 
smatra se kao granica ona crta koja stvarno postoji bez prigovora.

Kad se granice 

 sporazumno

  odre

đ

  uju 

 postoje 2 ili 3 faze;

1.

temeljni ugovor

 koji određuje granice u glavnim crtama

2.

pobliže određivanje  granica 

 (i mogućih odstupanja)

- 

 na terenu ih određuju mješovite komisije a ponekad je taj zadatak 

povjeren i međunarodnoj komisiji

3.

sastavljanje

 o tome 

pismenog elaborata

 sa opisom 

granične crte i postavljenih graničnih znakova 

35

www.nasciturus.com

zabrana izmjene toka

 na štetu druge države



a u nedostatku ugovornog prava primjenjuju se pravila koja se izvode iz općih načela što ih priznaju civilizirani narodi



 tako se nastoji 

spriječiti

 i sve veće 

ZAGAĐIVANJE voda

  pravilima MP-a:



Institut za međunarodno pravo

  u Ateni 

1979.g

.

 usvojio rezoluciju 

Zagađivanje rijeka i jezera

 a u kojoj se 

proglašavaju temeljna načela za :

sprečavanje zagađivanja, 
 suradnju država i 
odgovornost za štete.

O zaštiti pojedinih rijeka i jezera zaključeni su mnogi međudržavni ugovori;

1. 1992. Konvencija o zaštiti i upotrebi prekograničnih vodenih tokova i međunarodnih jezera  - Helsinki
2.  1994.  Konvencija o suradnji za zaštitu i regionalnu upotrebu rijeke Dunav – Sofija

- sklopljena između podunavskih zemalja, uključujući iRh
- kad konvencija stupi na snagu osnovat će se 

 Međunarodna komisija za zaštitu Dunava

- što se tiče 

PLOVIDBE

 -  danas važi opći postulat da se pozitivnim propisima osigura  SLOBODA PLOVIDBE na plovnim 

rijekama koje vežu više država  -  provedba tog postulata počela je najprije 

pojedinačno za pojedine rijeke, a kada joj je 

broj pojedinačnih rješenje porastao, nastojalo se to načelo 

provesti kroz pravilo pozitivnog prava – kao opće načelo

- još danas  

nisu razvijena

  opća pravila običajnog međunarodnog prava koja bi brodovima SVIH država  osigurala slobodu 

plovidbe na plovnim rijekama koje vežu više država kao pravo plovidbe na 

otvorenom moru, 

- Barcelonskom konvencijom i Statutom o režimu plovnih putova međunarodnog interesa 1924. 

 ugovorena su neka  

opća pravila (pravila o slobodi plovidbe) koja vrijede samo između država potpisnica:

- postoji obveza  svih OBALNIH DRŽAVA na plovnim međunarodnim rijekama koje utječu u more da 

ne 

ometaju slobodnu plovidbu do jedne uzvodne države na toj rijeci koja nema morske obale

- ta obveza proizlazi iz prava svih NEOBALNIH DRŽAVA na pristup moru i od mora, i na slobodu 
tranzita preko država koja se nalaze između njih i mora (tranzitne države)
- izuzeta je 

 kabotaža 

, tj plovidba između luka iste države

- OBALNA DRŽAVA:

- 

ne smije

 ubirati pristojbe, osim za održavanje puta

- 

mora

 obavljati potrebne radove za održavanje plovnog puta

- 

ne smije

 poduzimati nikakve mjere koje bi mogle škoditi plovidbi

- 1792

. francuska je vlada proglasila 

načelo slobodne plovidbe

 na rijekama Escaut i Meuse 

-  1815

 Bečki kongres je proglasio 

načelo slobodne plovidbe 

, a za primjenu to načela trebalo je doćo do posebnih 

sporazumao plovidbi na svakoj pojedinoj rijeci, 

 a takve konvencionalne rijeke su  Laba, Odra, Rajna, Dunav, Visla, Amazon, 

La Plata, Zambezi, Kongo, Niger

DUNAV

- Načelo slobodne plovidbe, proglašeno na Bečkom kongresu, primijenjeno je na Dunavu tek 

PARIŠKIM UGOVOROM 

1856.

- osnovane su 2 KOMISIJE; 

1. Obalna komisija

  je trebala biti 

stalna

 i u nju bi ušli 

delegati svih obalnih država

,  trebala je nadzirati 

plovidbu 

cijelim Dunavom

 ali nikad nije osnovana

2. Europska komisija

 je zamišljena kao 

privremena, 

 sa zadatkom da produbi korito ušća Dunava. - 

njen se 

mandat produživao

 i 

nadležnost proširivala

. Zbog njenih velikih ovlaštenja i posebnog 

položaja 

pojavila su se mišljenja da je Komisija riječna država, država u državi.

na posebnoj konferenciji 1921.g.

  je izra

đ

  en 

   "Definitivan statut Dunava"

- potpisale su ga  

obalne i neke neobalne države

- 

Statut je proglasio da je plovidba Dunavom 

slobodna i otvorena svim zastavama

 uz uvjet potpune 

jednakosti na cijelom plovnom dijelu rijeke, tj. od Ulma do Crnog mora, kao i na čitavoj 
internacionaliziranoj riječnoj mreži. 
- briga za plovidbu je povjerena 2 KOMISIJAMA:    1. Europska dunavska komisija

2. Međunarodna dunavska komisija



nakon 1 svj.rata, dani su novi temelji plovidbe Dunavom na 

KONFERENCIJA U BEOGRADU 1948



 bitno mijenja prijašnji sustav Dunavskog statuta  iz 1921.



 po njoj pitanje uređenja plovidbe Dunavom pripada u prvom redu samim dunavskim državama



režim konvencije 

ne odnosi se na pritoke

 Dunava, već samo na Dunav od Ulma do ušća – i to Sulinskim rukavom

37

www.nasciturus.com



 postoji za čitav tok Dunava samo jedna komisija, 

Dunavska komisija

 (samo za predstavnike dunavskih država) ali 

za one odsjeke gdje su potrebni veći radovi osnivaju se 

posebne riječne uprave

 koju sastavljaju predstavnici samih 

obalnih tih odsjeka  (odsjek Željeznih vrata i odsjek donjeg Dunava)



obalne države se obvezuju da će održavati svoje sektore Dunava plovnima za riječne brodove – a u određenim 
sektorima i za pomorske brodove i svaka na svom odsjeku uređuje režim plovidbe.



plovidbu uređuju obalne države svaka na svom odsjeku,  a na zajedničkim dijelovima sporazumno a 

zdravstveni i 

redarstveni propisi

 primjenjuju se jednako na sve, bez obzira na zastavu,



brodovi koji plove Dunavom smiju u lukama ukrcavati i iskrcavati robu i putnike, opskrbljavati gorivom



državni redarstvenici i carinski brodovi

 se smiju kretati samo u granicama svoje države a za izlaz iz njega im je 

potrebna suglasnost susjedne države, a 

ratni brodovi

neobalnih država

ne smiju

 uopće ploviti Dunavom, dok isti 

obalnih država

smiju



sjedište Dunavske komisije je od 1954.g

. u 

Budimpešti

 a članovi i činovnici Komisije imaju diplomatske privilegije 

a službene prostorije i arhiv su nepovredivi. 



u skladu s novonastalom situacijom u kojoj su nastale nove države na teritoriju Istočne Europe,  podunavske zemlje 
pripremaju novu diplomatsku konferenciju na kojoj bi trebala biti izrađena nova konvencija o režimu na Dunavu.

RAJNA

- temeljna načela su dana već u posebnom prilogu uz 

Završni akt Bečkog kongresa 1815.g. 

- nakon toga plovidba je detaljno je bila uređena 

Konvencijom

 zaključenom 

1831. u Mainzu

.  - osnovana je središnja 

Komisija za Rajnu 

(po 1 član obalne države) 

- sjedište je bilo u Mannheimu a sada je u Strassbourgu 
– ima 

naredbodavne, upravne i sudske funkcije 

- odluke se stvaraju većinom glasova, a postaju izvršive tek kad ih potvrde vlade 

- danas je plovidba na toj međunarodnoj rijeci s 

najgušćim prometom

 uređena nizom međunarodnih sporazuma i pod nadzorom 

je međunarodne komisije.
- 

temeljni akt o uređenju

 je 

Mannheimska konvencija iz 1868. 

, a utjecaj na uređenje plovidbe ima i 

mirovni ugovor iz 

Versaillesa 1919.

- plovidba Rajnom 

nizvodno od Basela

 načelno je SLOBODNA za brodove svih zastava ali se nekim odredbma povlašćuju 

brodovi "rajnske plovidbe",

 tj. oni koji viju neku od zastava obalnih država - samo ti brodovi uživaju povlasticu tzv. 

"nacionalnog postupka".
- 

 svaka je obalna država dužna uzdržavati svoj dio plovnog puta a za tranzit robe ne smiju se ubirati nikakve 

pristojbe.

№. 28.

        MORE

                            .

 KODIFIKACIJA MEĐUNARODNOG PRAVA MORA     

                                A-14

- međunarodno pravo mora razvijalo se stoljećima putem 

običajnog prava

 i tek su 

potkraj 19. stoljeća

 međunarodnim 

ugovorima uređene neke pojedinosti. 
- 

prva je kodifikacija

 izvršena na 

Kodifikacijskoj konferenciji u Haagu 1930.g. 

- UN je 

1958.g. 

održao

  Prvu Konferenciju UN o pravu mora u Ženevi

. 

   na toj su konferenciji prihvaćene četiri Ženevske konvencije:

1.

Konvencija o teritorijalnom moru i vanjskom pojasu,

2.

Konvencija o otvorenom moru,

3.

Konvencija o ribolovu i očuvanju bioloških bogatstava otvorenog mora,

4.

Konvencija o epikontinentskom pojasu.

- na njoj 

nije

 postignut sporazum o 

širini teritorijalnog mora 

 pa je sazvana i 

Druga 

Konferencija UN o pravu mora 

 - ali i ona je ostala bez rezultata

- iako opsežna, ta je Prva kodifikacija bila 

samo djelomična

 jer su uz nju i dalje vrijedila pravila 

međunarodnog običajnog 

prava

 i pravila međunarodnih ugovora o pojedinim pitanjima prava mora. 

- za države koje nisu postale strankom nijedne Ženevske konvencije i dalje je vrijedilo običajno pravo. 

- već nakon 10 godina javila se nova potreba za novim uređenjem odnosa na moru
- OBALNE DRŽAVE , pogotovo one u Latinskoj Americi i Africi (bivše kolonije), težile su proširenju pojaseva  uz obalu 
podložnih njihovoj vlasti, i uvođenju novog pojasa u kojem bi obalne države imale 

isključiva 

gospodarska prava 

- smatrale su da se i prilikom kodifikacije 1958.g. zadržalo previše pravila stvorenih u prošlim vremenima
- POMORSKE SILE su htjele pri takvim tendencijama osigurati slobodu plovidbe 
- NEOBALENE DRŽAVE su nastojale da takva proširenja ne utječu na njihovo pravo pristupa moru i da one sudjeluju u 
istraživanju  i iskorištavanju mora

38

www.nasciturus.com

- zato se svaka obalna država mora odlučiti hoće li proglasiti 

pojaseve na moru

 na koje ima pravo ali ne  samo na temelju 

činjenice da ima morsku obalu (dok joj na temelju te činjenice, tj ipso facto pripadaju unutrašnje morske vode, teritorijalno 
more i epikontinetski pojas)
- tako svaka obalna država  odlučuje hoće li proglasiti vanjski i gospodarski pojas, a svaka arhipelaška država da  li će 
proglasiti arhipelaške vode  - država svojim 

domaćim propisima

 u skladu s MP može odrediti i  granice prostiranja tog 

prostora i uvjete pod kojima druge države ili međunarodne organizacije mogu  koristiti njezine morske  prostore. 

- 

Pomorski zakonik iz 1994.g

.  je temeljni zakon RH kojim se uređuju pitanja prava mora 

 UNUTRAŠNJE MORSKE VODE         

                           A-15

- to su dijelovi mora koji su s kopnom neke države u toliko uskoj vezi da država ima ;
1.

najveći interes na njima

 i 

2.

potpunu vlast nad tim prostorom

,  jednako su pod suverenošću države kao i samo kopneno područje

- vanjska granica unutrašnjih voda je 

polazna crta od koje se mjeri širina teritorijalnog mora

- tu se ubrajaju luke, zaljevi, unutrašnja mora, mora unutar otočja ili otočnih lanaca, ušća rijeka 

1. LUKE

- kod njih  se određuje vanjska granica crtom koja spaja najizbočenije stalne lučke građevine (gatovi, valobrani).

2. ZALJEVI I UNUTRAŠNJA MORA

- razlika je samo u nazivu i nema pravnog značenja
- riječ je o dijelu mora koji je u 

plovnoj vezi s ostalim morem

 ali je zbog 

oblika obale

 toliko uvučen u kopno neke države da joj 

se priznaje isključiva vlast nad tim morem po mp-u 
- ona u tom slučaju mora vladati 

ulazom u zaljev i čitavom njegovom obalom

. 

- u unutrašnje morske vode se ubrajaju 

samo

 oni zaljevi

 kojima je 

vodena površina

jednaka ili veća od 

površine polukruga

koji se može opisati nad 

 crtom koja spaja krajnje točke ulaza

 u zaljev

 - dužina te crte ne smije biti veća od 

24 milje

. 

- Konvencija tako nalaže pravila o mjerenju širine ulaza AKO se na ulazu nalazi  otok ili više njih : promjer se dobiva tako da 
se zbroje crte između otoka i obala, a AKO je ulaz širi od 24 milje, vanjska granica 

unutrašnjih voda u zaljevu se povlači 

na 

unutar samog zaljeva

 na mjestu gdje dužina zamišljene crte iznosi 24 milje

- neke su države sebi prisvajale suverenost u određenim zaljevima s većom širinom ulaza pozivajući se na stari običaj 

tzv. 

historijskih zaljeva 

 (Riški  zaljev i Zaljev Petra Velikog, Velika Sitra, Tarantski zaljev)

3. MORA UNUTAR OTOČJA Iili OTOČNIH LANACA

- unutrašnjim vodama pripadaju i  

dijelovi mora između obale i otočja

 ukoliko ono nije previše udaljeno od obale 

- ako je obala 

razvedena i duboko isječena ili ako se uzduž obale u njenoj neposredoj blizini nalazi niz otoka

, može se za 

povlačenje polazne crte primjeniti 

metoda ravnih polaznih crta

.

- povlačenje polazne crte 

ne

    smije se znatno udaljiti od općeg smjera obale

 , a dio mora  koji leži unutar tih crta mora biti 

dovoljno povezan s kopnom da bi se smio podvrgnuti režimu unutrašnjih voda
- ravne polazne crte ne 

smiju se povlačiti na uzvišice koje su suhe samo za niske vode

, osim ako su na njima podignuti 

svjetionici ili slični uređaji koji se stalno nalaze nad morskom razinom ili ako je povlačenje polaznih crta na takve uzvišice 
dobilo međunarodno priznanje
- nije dopušteno da se povlačenjem ravnih crta odvoji teritorijalno more druge države 

od otvorenog mora ili od isključivog 

gospodarskog pojasa. 

- ako se novom ravnom polaznom crtom obuhvate prostori mora koji prije toga nisu potpadali režimu unutrašnjnih  morskih 
voda u tom će prostor postojati 

pravo neškodljivog prolaska

 za 

strane brodove

  kao da je to teritorijalno more.

4. UŠĆA RIJEKA

- kod ušća rijeka treba razlikovati dva slučaja: 
1.

ako se rijeka ulijeva 

izravno

 u more, 

crta povučena između krajnjih točaka

 ušća je granica kopnenog dijela državnog 

područja i teritorijalnog mora. 

2.

ukoliko se radi o 

širokom ušću (estuarij

), tada se primjenjuju 

pravila koja vrijede za zaljeve.

- unutrašnje vode su 

pod suverenošću države 

- 

strani brodovi

 nemaju pravo neškodljivog prolasak osim u slučaju sa ravnim crtama. 

- 

prilikom plovidbe unutrašnjim morske vodama

 strani brodovi 

pripadaju pod njezinu jurisdikciju

 i moraju ploviti rutama i 

plovidbenim putevima koje je odredila obalna država 
- obalna država 

ne smije

 raditi diskriminaciju

 brodova prema 

različitosti zastava.

40

www.nasciturus.com

 TERITORIJALNO MORE         

A-16

Teritorijalno more

 je pojas mora koji se proteže uzduž 

cijele obale

 neke države ili uzduž njezinih 

unutrašnjih 

morskih voda

 gdje ih ima. 

- 

u početku 19

. st sve su 

jake pomorske države

 smatrale da je 

širina od 3 milje

 prihvaćena kao 

običajnopravno pravilo

 – 

ubrzo se shvatilo da ne postoji suglasnost po tom 

pitanju i mnoge države 

su zahtijevale veću širinu 

1958. god Konvencijom o teritorijalnom moru  i vanjskom pojasu

 je pitanje širine teritorijalnog mora konačno    bilo 

uređeno  - to je bilo nakon Prve i Druge UN-ove konferencije o pravu mora (1958. i 1960.)
- tu se određuje da dvaka obalna država sama određuje širinu svog teritorijalnog mora ali ono 
   

ne smije prelaziti 12 morskih milja

. 

- 

širina

 se računa od obale (crta niskih voda je polazna) ili od vanjske granice unutrašnjih morskih voda,  isto se  tako računa 

i od svakog otoka
- kod zamrznutog mora računa se od kraja zamrznute površine.
- 

vanjska granica teritorijalnog mora

 jest crta kojoj je udaljenost svake točke od najbliže točke polazne crte jednaka širini 

teritorijalnog mora koju je odredila obalna država – i to je granica na kojoj prestaje suverenost države na moru
- po Ženevskim konvencijama i Konvenciji o pravu mora teritorijalno more 

potpada pod suverenost obalne države

 – ono se 

proteže i na 

zračni prostor, na dno i podzemlje to mora

, što znači da je teritorijalno 

more dio državnog područjaALI nije 

potpuno izjednačeno s kopnenim  područjem jer je država 

dužna trpjeti neškodljiv prolazak stranih brodova 

Pomorski zakonik RH određuje da polaznu crtu od koje se mjeri širina teritorijalnog mora čine;
1.

crte srednje niske vode uzduž obale i kopna

2.

ravne crte koje zatvaraju ulaze u luke i zaljeve

3.

ravne crte koje spajaju određene izbočene točke na obali kopna i otoka

- po međunarodnom je pravu obalna država dužna trpjeti 

neškodljiv prolaz

 stranih brodova kroz svoje 

teritorijalno more

- taj prolazak mora biti 

neprekinut i brz

  ,  a obuhvaća zaustavljanje i sidrenje ALI samo u onoj mjeri u kojoj to 

zahtijevaju 

događaji u tijeku plovidbe, ili ih nameće viša sila ili nesreća, ili radi pružanja pomoći 

osobama, brodovima ili zrakoplovima 

u opasnosti ili nesreći
- 

neškodljiv je

 sve dok 

ne

 dira u mir, red i sigurnost obalne države

- obalna država ne smije ometati neškodljiv prolazak
- U Konvenciji o pravu mora 

prolazak se definira

  kao plovidba teritorijalnim morem radi;

1. presjecanja tog mora bez ulaska u unutrašnje vode
2. pristajanja na sidrišta ili uz lučke uređaje izvan unutrašnjih voda
3. ulaska u unutrašnje vode ili izlaska iz njih

- radi sigurnosti plovidbe obalna država može u svom teritorijalnom moru odrediti plovidbene putove i propiseti  razdvajanje 
prometa u različitim smjerovima (tzv. sustavi odvojenog prometa za npr. brodove s 

nuklearnim teretom)

- obalna država je ovlaštena poduzimati 

mjere protiv svakog prolaska koji nije neškodljiv

 , a može i privremeno 

obustaviti 

vršenje prava na neškodljiv prolazak u određenim dijelovima teritorijalnog mora ako je to 

neophodno  za zaštitu njene 

sigurnosti
 
- 

podmornice i druga podvodne prijevozna sredstva

 moraju ploviti morskom površinom i viti svoju zastavu. 

Isto tako, 

radi sigurnosti, obalna država tu propisuje smjer i rute te režim plovidbe a od stranih se  brodova ne mogu zahtijevati nikakve 
pristojbe ali se mogu ubirati naknade kao plaćanja određenih  usluga koje su pružene nekom brodu.

- obalna država može, u skladu s Konvencijom i drugim odredbama međunarodnog prava donositi 

zakone i propise o 

neškodljivom prolasku

 teritorijalnim morem koji se odnose na;

1.

sigurnost plovidbe i uređenje pomorskog prometa

2.

zaštitu navigacijskih i drugih pomagala, kablova i cjevovoda

3.

očuvanje živih bogatstava mora i zaštitu okoliša

4.

sprečavanje kršenja carinskih, fisklanih, zdravstvenih zakona

KAZNENA DJELA POČINJENA U TERITORIJALNOM MORU

- 1. za 

trgovačke brodove 

- nadležnost države čiju zastavu vije
- IZNIMNO – nadležnost obalne države

1.

ako se posljedice djela protežu na obalnu državu, 

2.

ako djelo remeti mir i sigurnost zemlje ili red u teritorijalnom moru

41

www.nasciturus.com

- suverenost nad arhipelaškim vodama više je ograničena pravom trećih država suverenost obalne države u unutrašnjim 
morskim vodama pa zato arhipelaška država može unutar svojih arhipelaških voda povući crte koje zatvaraju unutrašnje 
morske vode u skladu s općim pravilima o zaljevima, lukama itd. , ali ne smije primijeniti sustav spomenutih polaznih crta tako 
da odvoji teritorijlno more druge države od  otvorenog mora ili gospodarske zone 

          VANJSKI POJAS

B-18 

- vanjski pojas je tekovina razvoja međunarodnog prava mora u 

prvoj polovini 20. stoljeća

. 

- tada su neke države tražile pravo da u 

jednom širem pojasu

 koji se nastavlja na teritorijalno more 

mogu

  štititi određene javne 

interese (carinsko i zdravstveno redarstvo, suzbijanje međunarodne trgovine opojnim drogama ili alkohola).
- vanjski  pojas je prihvaćen u međunarodnom običajnom pravu , pa je tako preuzet i u Ženevsku kodifikaciju

- 

Konvencija o teritorijalnom moru i vanjskom pojasu

 iz 

   1958

.  priznaje obalnoj državi 

pravo vršenja  nadzora

 koji je 

potreban da se 

spriječe

 povrede njenih 

carinskih, zdravstvenih, fiskalnih propisa

, 

propisa o useljavanju

, počinjene na njezinim 

teritoriju ili u njenom teritorijalnom moru  -  i povrede tih propisa (Egipat, Francuska, Malta, Maroko, Sirija)
- može biti 

dio otvorenog mora

, može se 

poklapati s gospodarskim pojasom

- vanjski se pojas proteže u određenoj širini (najviše 24 morske milje) koja se mjeri od vanjske granice teritorijalnog mora 

- 

Konvencija UN o pravu mora 1982

. protegla je vanjski pojas i na 

morsko dno

 i dodala odredbu prema kojoj obalna država 

može radi 

suzbijanja prometa predmetima

arheološke i povijesne prirode

, pretpostaviti da bi njihovo vađenje sa morskog dna 

uzrokovalo kršenje zakona unutar njenog kopnenog  područja ili teritorijalnog mora. - time je uspostavljena 

arheopoška zona 

- time je uspostavljen novi međunarodnopravni režim na moru
- država u vanjskom pojasu 

nema suverenost

, nema 

ni suverena prava

 već  ima  samo NADZOR radi 

sprečavanja 

navedenih interesa i kažnjavanja njihove povrede

, i to pod pretpostavkom da su počinjene u njenom kopnenom području, 

unutrašnjim vodama, arhipelaškim vodama , ili teritorijalnom moru (iznimka za vanjski pojas su  predmeti arheološkog i 
povijesnog značaja)

- Pomorskim zakonom nije uspostavljen vanjski pojas uz teritorijalno more RH.

 ISKLJUČIVI  GOSPODARSKI  POJAS                 

                     B-18

- obalne države su nastojale proširiti svoje teritorijalno more do velikih udaljenosti zbog želje da 

biološka bogatstva

 u tim 

područjima 

zaštite od ribarskih flota razvijenijih zemalja

- 

na Trećoj konferenciji o pravu mora

 postignut je sporazum da se  teritorijalno more  ograniči na 12 morskih 

milja i da se 

obalnim državama u jednom širokom pojasu - isključivom gospodarskom pojasu - priznaju 

SUVERENA RIBOLOVNA i 

druga GOSPODARSKA PRAVA. 

- ono 

nije

 dio državnog teritorija obalne države, 

niti je

 otvoreno more, 

već je

 područje u kojem obalna država ostvaruje 

suverena ribolovna i druga gospodarska prava

- 

morsko dno i podzemlje

 ispod gospodarskog pojasa pripadaju epikontinetskom pojasu

- na temelju Konvencije o pravu mora taj se pojas može odrediti isključivi gospodarskoi pojas 

do udaljenosti od 200 morskih 

milja

 od polazne crte od koje se mjeri širina teritorijalnog mora (znači da ovaj pojas obuhvaća i samo teritorijalno more). 

- ako proglasi ovaj pojas, obalna država će se morati razgraničiti s državom s kojom 

graniči i na morskoj obali. 

- ako 

države leže sučelice

 i između dvaju država nema dovoljne širine mora da bi obje mogle protegnuti svoje gospodarske 

pojaseve – Konvencija sadrži pravila radi postizanja 

pravičnog rješenja

- IGP se može odrediti i za 

otoke

, prema istim pravilima koja se primjenjuju i na druga kopnena područja ( ali Konvencija želi 

izbjeći da vrlo mali otoci, shi i za niske vode imaju svoj IGP – zato je dano malo nejasno pravilo : stijene na kojima nije moguć 
ljudski boravak ili samostalni gospodarski život nemaju pravo na IGP)

- u gospodarskom pojasu država ima 

najvišu vlast

 u pogledu 

određenih djelatnosti

, ali 

nema suverenost

- u gospodarskom pojasu država 

ima SUVERENA PRAVA  radi

 ;  

1.  istraživanja i iskorištavanja – pravo da zakonima uredi ribolov
2.  očuvanja i gospodarenja živim i neživim bogatstvima mora i podmorja
3. radi ekonomskih istraživanja i korištenja gospodarskog pojasa (proizvodnja energije, korištenje vode, struja i 

vjetrova)

- država ima JURISDIKCIJU

43

www.nasciturus.com

4. glede podizanja i upotrebe umjetnih otoka, naprava i uređaja
5. znanstvenog istraživanja i zaštite morskog okoliša

- dužnost je države 

optimalno iskorištavanje

 živih bogatstava u svom IGP

- u okviru te obveze 

ona određuje cjelokupni dopustiv ulov

 svih živih bogatstava u svom IGP-u, koji smije sama izloviti, a ako 

ne može, sporazumom uz naknadu može drugim država dati pristup višku dopustivog ulova

UMJETNI OTOCI I NAPRAVE

- umjetni otoci, uređaji i naprave su do 

Ženevske kodifikacije 1958

. bili dio epikontinetskog pojasa, ali su 

Konvencijom o moru 1982. god

. potpali pod IGP – međutim ta 3 objekta nisu definirana

- država ima 

pravo podizanja i upotrebe

  umjetnih otoka, uređaja i naprava

 , ali postoji 

mogućnost da i treće države 

samostalno izgrađuju i upotrebljavaju uređaje i naprave

 koji ne služe u gospodarske svrhe i ne  ometaju ostvarivanjeprava 

obalne države, pri čemu obalna država zadržava svoju jurisdikciju – carinski,  zdrastveni, fiskalni, imigracijski propisi

- radi sigurnosti plovidbe može se zahtijevati 

uklanjanje

 svakog UREĐAJA i NAPRAVE (ali ne i umjetnog otoka) koji su 

napušteni i više se ne koriste

- ti umjetni otoci, naprave i uređaji  

nemaju pravni položaj otoka

 ali se oko njih mogu uspostaviti razne sigurnosne zone koje 

ne smiju prelaziti 500 metara od vanjskih rubova takvih otoka ili uređaja. 

- radi sigurnosti plovidbe i očuvanja morskog okoliša može se zahtijevati upotreba 

sigurnosnih i upozoravajućih oznaka

 oko 

takvih otoka, naprava i uređaja, a oni se ne smiju postavljati na područja u kojima mogu ometati plovidbu poznatim 
međunarodnim plovnim putevima.

- 

SVE države

 imaju u tuđem pojasu i neke slobode koje uživaju i na otvorenom moru, u onoj mjeri u kojoj nisu 

nespojive sa 

posebnim pravilima iz Konvencije o isključivom gospodarskom pojasu, pa tako u gospodarskom pojasu drugih država, 

SVE

(obalne i neobalne) 

države imaju pravo

1.

slobodne plovidbe

2.

prelijetanja

3.

polaganja podmorskih kablova i cjevovoda

4.

druge međunarodno dozvoljene upotrebe koje se tiču tih sloboda

- Pomorski zakonik RH- gospodarski pojas RH obuhvaća morske prostore od vanjske granice teritorijalnog mora  u smjeru 
pučine do njegove vanjske granice dopuštene općim pravilima mp-a  -  ali gospodrski pojas 

nije proglašen stupanjem na 

snagu Pomorskog zakonika 1994. već će Sabor donijeti odluku o njegovom 

proglašenju

 EPIKONTINETSKI  POJAS                 

B-20

- poseban međunarodnopravni režim na podmorju.
- taj se pojas kao institut u međunarodnom pravu razvio između 

između 1945 i 1958.

- tim se nazivom označava 

morsko dno i podzemlje

 koje se nastavlja na granicu teritorijalnog mora - pojas 

obuhvaća 

samo morsko dno i podzemlje dijela otvorenog mora, odnosno isključivog gospodarskog 

pojasa – na njemu država ima 

suverena prava radi 

 istraživanja i iskorištavanja njegovih prirodnih  bogatstava

- epikontinetski pojas se 

ne razgraničuje s ostalim prostorima vertikalnom plohom 

koja bi obuhvaćala odnosnu  površinu 

mora zajedno s zračnim stupom iznad nje i s njenim podzemljem

- on 

OBUHVAĆA

 samo morsko dno i podzemlje dijela otvorenog mora, odnosno isključivog gospodarskog 

pojasa, a 

morska površina i stup morske vode iznad njega ostaju u međunarodnopravnom smislu  otvoreno more ili isključivi 
gospodarski pojas

A)  Ženevska konvencija  o epikontinetskom pojasu 1958.god

- obuhvaća morsko dno i podzemlje podmorskih dubina uz obalu, ali 

izvan teritorijalnog mora

 do crte gdje 

dubina 

iznosi 

200 metara

 ili i preko te crte do onog mjesta gdje dubina vode još dopušta iskorištavanje  prirodnih bogatstava tog 

prostora.

B) Konvencija o pravu mora 1982. god

- epikontinentalni pojas obuhvaća podmorje do udaljenosti od 200 morskih milja 

od crte od koje se mjeri širina teritorijalnog 

mora

 a bez obzira na dubinu mora (to praktički znači da je epikontinentski pojas u smislu podmorja ono što je isključivi 

gospodarski pojas u smislu mora).

44

www.nasciturus.com

   pozitivan element

 :  Konvencija izrijekom nabraja 6 sloboda

1.

slobodu plovidbe, 

2.

ribolova, 

3.

polaganja podmorskih kabela i cjevovoda, 

4.

prelijetanja, 

5.

izgradnje umjetnih otoka i uređaja i 

6.

znanstvenog istraživanja.



-potvrđeno je i u Trećoj konvenciji UN o pravu mora.

Da bi se prikazala 

pravila međunarodnog prava koja uređuju odnose na otvorenom moru

, dijelimo ovo izlaganje na 

četiri 

odsjeka ili pravila

 (prva 3 zabrane i 4.-to je pravo):

1.

 ni jedna država  ne može zaposjesti dijelove otvorenog mora - dakle, isključiva suverenost i vlast država je 

ograničena na ranije spomenute dijelove i prostore blizu obale.

- postavlja se pitanje umjetnih otoka

2.

- ni jedna država ne može vršiti vlast na otvorenom moru osim nad brodovima vlastite zastave i još u nekim 

slučajevima koji su utvrđeni običajnim pravom ili međunarodnim ugovorom. 

- otvoreno more nije res nullus, ono je prije 

res communis omnium

, i zato svaka država vrši vlast nad brodovima  koji viju 

njenu zastavu i osobama koje se nalaze na takvom brodu 
- svaki brod vije 

zastavu

 neke 

države

, ali samo jedne, te se na otvorenom moru mogu podvrgnuti samo 

jurisdikciji te države 

(tzv teritorijalitet broda: brodovi su se smatrali kao dijelovi područja čiju zastavu 

viju- danas je ta fikcija napuštena), 

ALI to se stanje

mijenja

 kad brod uplovi u 

dio mora koji je pod 

suverenošću neke druge države

 – tada je on više-manje 

podvrgnut vlasti obalne države prema tome nalazi l i se u teritorijalnom moru ili unutrašnjim vodama, u luci, da li je u prolazu 
ili se zaustavio

- svaka država sama određuje i 

uvjete

 pod kojima će odobravati brodovima pravo 

na pripadnost toj

državi kao i 

uvjete 

za 

upis u upisnik

 (registar) brodova na svome području 

- neke su države postale 

tzv. države jeftine zastave

 i one imaju liberalne uvjete za upis broda i blaže fiskalne 

terete pa su 

za brodovlasnike rentabilinije i teže se primoravaju na održavanje reda na moru a i 

izbjegavaju raznim vrstama 

odgovornosti. 
- brod 

ne smije

 mijenjati zastavu za vrijeme putovanja

- Konvencija o pravu mora zahtjeva da mora postojati 

bitna (stvarna) veza

 između države u kojoj se brod 

registrira i 

samog broda - svaka država izdaje brodu isprave koje dokazuju pravo da vije njezinu 

zastavu. 

- pravilo da svaka država ima vlast na otvorenom moru nad brodom koji vije njenu zastavu očituje se u tome da 

organi 

države (ratni i dr) ne smiju zaustavljati brod koji ne vije njihovu zastavu na otvorenom moru

IZUZECI

- Konvencija o pravu mora dopušta da ratni brod neke države zaustavi trgovački brod druge države samo ako ima razloga 
sumnjati :
1. da se brod bavi piratstvom, 
2. da se brod bavi trgovinom robljem, 
3. da je brod bez državne pripadnosti 
4. da je to brod iste državne pripadnosti kao i ratni brod. 
5. da se bavi neovlaštenim emitiranjem (radijskog ili Tv programa za širu javnost koje nije u skladu s pravilima 

mp-a) 

brod koji neovlašteno emitira mo

ž

  e biti zaustavljen samo od brodova koji pripadaju jednoj od 

ovih dr

ž

  ava;

1.

državi njegove zastave

2.

državi u kojoj je registriran uređaj za emitiranje

3.

državi čiji su državljani osobe koje emitiraju

4.

svakoj državi u kojoj se emisije mogu primati

5.

svakoj državi u kojoj su takvim emitiranjem ometane dopuštene radio-veze

- ali ni u tim slučajevima se ne mogu zaustavljati strani brodovi koji uživaju imunitet (to su ratni brodovi i brodovi u vlasništvu 
države ili oni koje država koristi u javne netrgovačke svrhe)
- ukoliko postoji 

ozbiljna sumnja

, prvo se 

pregledavaju isprave

, za tim na sumnjivi brod prelazi 

časnik

 s pratnjom a može se 

obaviti i 

pregled broda

 koji mora biti obziran

- osim ratnog broda, brodove mogu zaustavljati i drugi ovlašteni brodovi koji su u službi svoje  države
- AKO nestane sumnja ili se ustanovi da zaustavljeni brod nije ništa učinio, treba mu nadoknaditi svu štetu ili gubitak
 

46

www.nasciturus.com

PIRATSTVO

- od starine je poznato pravo broda da progoni piratstvo, da zaustavlja i kažnjava piratske brodove i pirate bez obzira na 
njihovu pripadnost ili pripadnost broda.
- piratstvo je, prema 

definiciji Konvencije

; svaki nezakoniti čin nasilja ili pljačka što ih u osobne svrhe izvrše 

    posada ili putnici privatnog broda ili zrakoplova a usmjeren na: 

-1.  otvorenom moru protiv drugog broda ili zrakoplova, osoba ili dobara na njima 
-2. protiv osoba, dobara, broda ili zrakoplova koji ne potpadaju pod jurisdikciju nijedne  države. 

- PROGON PIRATSTVA se odnosi na piratske brodove i na piratske zrakoplove
- djela piratstva se mogu počiniti i pomoću 

ratnog broda ili zrakoplova

 ako takvim zavlada p

obunjena posada

- motiv piratstva mogu biti osobne svrhe : mržnja, osveta... čime se bliži pojmu terorizma  a radi sprječavanja 

terorističkih 

čina na moru zaključena je 

Konvencija o zabrani protupravnih čina na moru 1988. god.

- način kažnjavanja prepušten je propisima svake pojedine države – ali svakom okrivljeniku se mora dati prilika  da se brani i 
da mu sudi redoviti zakoniti sud

- pukim okolnostima može doći i do 

sukoba nadležnosti dviju država

 - to se događa kada se na otvorenom moru  sudare 

brodovi različitih zastava – u tom slučaju se isključuje juridikcija broda koji je prouzrokovao 

štetu jer država pripadnosti 

oštećenoga broda ima jači interes da se kazni počinitelj

PRAVO PROGONA

- stoji se u tome da organi države mogu nastaviti progon broda i na otvorenom moru ako je on 

započeo

u  unutrašnjim morskim 

vodama, teritorijalnom moru, arhipelaškim vodama ili vanjskom pojasu

 te države 

a brod je umakao na otvoreno more, 

uvjet je da je progon bio 

neprekinut

- PRAVO PROGONA imaju samo ratni brodovi ili vojni zrakoplovi ili drugi brodovi i zrakoplovi u javnoj 

službi, 

posebno za to ovlašteni
- pravo progona prestaje teka kada brod uplovi u teritorijalno more vlastite ili neke treće države

3.

Ni jedna država  ne smije drugima priječiti upotrebu otvorenog mora  za plovidbu, prelijetanje, polaganje 

podmorskih kabela i cjevovoda, izgradnju umjetnih otoka i drugih uređaja, znanstveno istraživanje. 

- 

  Konvencija o pravu mora 1982.g

.

 određuje da je svaka država, za brodove koji viju njenu zastavu

 dužna

 :

- poduzeti mjere za ostvarivanje sigurnosti na moru
- štititi i čuvati morski okoliš
- upotrebljavati otvoreno more isključivo u miroljubive svrhe

- Ženevska Konvencija o otvorenom moru 1958.g

 obvezuje države da:

- donesu 

pravila o sprječavanju zagađenja mora

:

- naftom s brodova
- potapanjem radioaktivnih otpadaka
- iskorištavanjem, istraživanjem podmorja

- Ugovor o zabrani nuklearnih pokusa u atmosferi, u svemiru i pod vodom, 1963.g Moskva

- zabranjuje izvođenje nuklearnih pokusa na otvorenom moru

MORSKI  TJESNACI

                         B-22

- sloboda plovidbe na otvorenom moru bila bi znatno ograničena kada brodovi ne bi mogli slobodno prolaziti kroz tjesnace koji 
spajaju pojedine dijelove mora. 
- u međunarodnom običajnom pravu bilo je razvijeno pravilo koje je jamčilo pravo neškodljivog prolaska  kroz tjesnace koji 
služe međunarodnoj plovidbi.

- tjesnac

 je u zemljopisnom smislu relativno uzak prostor koji spaja 

2 veće površine mora

 – prirodni morski tjesnac (uzgrađeni 

tjesnac se naziva 

kanalom

)

A) prema Ženevskoj konvenciji o pravu mora tjesnaci se mogu podijeliti na:

- one koji se koriste za međunarodnu plovidbu
- one koje se ne koriste za međunarodnu plovidbu

-  ... pri čemu se javlja sukob interesa između obalnih država koje leže u tjesnacu i interesa ostalih, posebno pomorskih velesila

2 vrste režima za prolazak :   - 

pravo neškodljivog prolaska

     - tranzitni prolazak

47

www.nasciturus.com

4.

Pripadnici svih država imaju pravo služiti se otvorenim morem i iskorištavati njegova prirodna bogatstva - to 

pravo nije vezano isključivo uz obalne države. 

- Barcelonska izjava o priznanju prava na zastavu državama koje nemaju morsku obalu , 1921. god.

- da bi neobalna država mogla ostvarivati pravo na plovidbu morem i sva druga prava na moru koja država jamči suvremeno 
međunarodno pravo, ona ima potrebu da osobe njenog državljanstva, njezina roba i njezina prijevozna sredstva mogu stići do 
mora.

- 

Konvencijom o pravu mora

 priznaje se NEOBALNIM DRŽAVAMA 

pristup moru

 te 

sloboda tranzita

 preko područja 

država koje se nalaze između neobalne države i mora – tranzitne države
- promet u tranzitu oslobođen je svake carine, taksi ili drugih pristojbi osim naknada za usluge učinjene u vezi s takvim 
prometom.
- brodovima neobalnih država jamči se u morskim lukama jednaki postupak kao i svim  drugim brodovima
- neobalne države zaključuju dvostrane, subregionalne i regionalne sporazume. 

- Konvencija o tranzitnoj trgovini zemalja bez morske obale, New York, 1965.

- Sloboda otvorenog mora obuhvaća i 

slobodu polaganja kabela

 za sve države, to je uneseno i Ženevsku  konvenciju o 

otvorenom moru i u Konvenciju o pravu mora. Obalna država ne može ometati njihovo  polaganje ili održavanje ni u onim 
dijelovima mora u kojima ima poseban interes, oštećenje ili  prekidanje kabela je kažnjivo 

- Sloboda mora obuhvaća i 

slobodu ribolova i drugih vrsta iskorištavanja

 prirodnih bogatstava samog stupa otvorenog mora. 

Također postoji i 

Konvencija o ribolovu i očuvanju  bioloških bogatstava otvorenog mora

. Države čiji se državljani bave 

ribolovom na određenom dijelu otvorenog mora moraju poduzeti mjere za očuvanje.

 ZONA MEĐUNARODNOG PODMORJA - ZONA                   

                                A-17

- napredak znanosti i tehnike omogućio je iskorištavanje morskog dna i podmorja u mnogo većem i razvijenijem stupnju nego 
što je to bio slučaj 1958. pri postavljanju Ženevskih konvencija
- zbog toga se počelo raspravljati o pravnom položaju morskog dna i podzemlja dubokog mora pa je predloženo da dobra tog 
prostora budu 

opće dobro čovječanstva 

 podvrgnuto posebnom režimu

1970.g.

 usvojena je 

Deklaracija o načelima kojim se uređuje morsko dno i podzemlje izvan granica  nacionalne 

jurisdikcije. 

- taj dio podmorja (Zona) i prirodna bogatstva tog prostora proglašavaju se općim dobrom čovječanstva glede 
     kojih su u samoj Deklaraciji postavljena neka 

načela

:

1.

zonu 

ne mogu prisvojiti

 države, pravne ili fizičke osobe,

2.

istraživanje i eksploatiranje zone obavlja se u 

interesu čitavog čovječanstva

, bez obzira na zemljopisni položaj 

država, vodeći naročito brigu o interesima i potrebama zemalja u razvoju

3.

iskorištavanje je moguće  isključivo u miroljubive svrhe,

4.

države moraju surađivati radi zaštite zone i očuvanja morskog okoliša u Zoni

- razvijene zemlje su htjele više slobode i sa,ostalnosti za sebe i svoja poduzeća a zemlje u razvoju su htjele zajedničko 
angažiranje svih zemalja u svim etapama istraživanja i iskorištavanja Zone
- zbog različitih stavova država prema odredbama Deklaracije sporazumom je osnovana 

Međunarodna vlast za morsko dno

- sam sustav iskorištavanja trebao bi funkcionirati ovako: zainteresirani istraživač (države, državna poduzeća, fizičke ili pravne 
osobe) podnosi zahtjev za istraživanjem određene površine zone koju su već 

istražili

, a koja je dovoljno velika i komercijalno 

vrijedna da omogućava 

dva rudarska radilišta

. 

- Međunarodna Vlast za morsko dno odobrava podnositelju zahtjeva istraživanje 

polovice

 dogovorene zone i s njim zaključuje 

ugovor
- 

drugu polovicu

 zadržava da bi je kasnije iskorištavalo njeno Poduzeće ili ona zajedno sa zemljama u razvoju. 

- osnovne obveze istraživača su 

financijska davanja

 i 

prijenos tehnologije

 upotrijebljavane za istraživanje podmorskih  

minerala 

PODUZEĆU VLASTI

- Glavni organi vlasti su;

1.

Skupština

 -  vrhovni organ kojeg čine sve članice Konvencije

2.

Vijeće

 – izvršni organ čine ga 36 članova koje bira skupština na rok od 4 godine iz određenog kruga zemalja

3.

Tajništvo

 – čine ga glavni tajnik i osoblje

4.

Poduzeće

 – organ koji izravno ostvaruje djelatnost u Zoni te transport, preradu i marketing ruda dobivenih iz Zone

DJELATNOST  u zoni vrše:
b)

sama Vlast – preko Poduzeća

49

www.nasciturus.com

c)

Vlast u suradnji s državama 

- su pristale na taj režim u interesu početka iskorištavanja Zone
- 

razvijenije zemlje

, posebno SAD izrazile su protivljenje sustavu istraživanja i iskorištavanja kakav je postojao -   zato su  

zemlje u razvoju

 pristale da se državama i kompanijama koje su već uložile određena 

financijska sredstva u Zonu zajamči 

pravo nastavka istraživanja i iskorištavanja istraženih prostora kada  Konvencija stupi na snagu.

- to je omogućeno pomoću registriranih tzv. 

pionirskih investitora

, a to su države i kompanije koje su u  istraživanje 

podmorja investirale 

barem 30 milijuna američkih dolara

, a od uloženih sredstava 

ne manje 

od 10% trebalo je biti 

uloženo u istraživanje

 područja za koje se tražilo da se prizna status pionirskog investitora.

- da bi država mogla biti registrirana kao pionirski investitor morala je biti potpisnica Konvencije o pravu mora.
- investitore registrira 

Pripremna komisija za Međunarodnu vlast za morsko dno

 i 

Međunarodni sud za 

pravo 

mora

-  registrirali su se; Indija, Francuska, Japan, Kina, Repubika Koreja

- 60-ih se godina mislio da će međunarodno tržište trebati rude koje se u 

manganskim grumenvovim

a nalaze na morskom dnu 

( mangan, željezo, nikal, bakar, kobalt), a da je iskorištavanje na morskom dnu jeftinije nego njihovo kopanje u rudnicima na 
kopnu. 
- pokazalo se da kopneni izvori nisu ugroženi i interes za Zonu je opao
- danas prevladava 

opća nezainteresiranost za iskorištavanje Zone

 te se želi režim Zone urediti jednim sporazumom; 

Sporazum o primjeni XI dijela Konvencije UN o pravu mora.
- Sporazum bi se trebao primijeniti zajedno s XI dijelom Konvencije, tj pravilima o Zoni, kao 1 jedinstveni dokument ali 

Sporazum nikad nije stupio na snagu

 do dana stupanja na snagu Konvencije , tj 1994.  godine

- ZNAČAJKA NOVE KODIFIKACIJE PRAVA MORA 
– 

unošenje u Konvencije o moru pravila za  mirno rješavanje sporova na moru 

- pruža strankama izbor bilo kojeg sredstva mirnog rješavanja sporova o kojem se sporazume,  ako sporazum izostane 
preporuča pregovore, mirenje, ili pak omogućuje bilo kojoj stranci spora da spor iznese pred jedno međunarodno sudsko tijelo:
1. Međunarodni sud za pravo mora
2. Međunarodni sud u Haagu
3. posebne arbitražne sudove (za ribolov, zaštitu i očuvanje okoliša, znanstveno istraživanje mora, plovidbu, 
    zagađivanje s brodova i zagađivanje potapanjem))

- ODLUKA suda je KONAČNA 

№. 29 .    MEĐUNARODNI   PROKOPI  -  KANALI

- načelno su države 

slobodne

 da na svom području grade 

umjetne vodene puteve

 koji skraćuju plovidbene rute između dva 

mora i udaljenih dijelova svijeta.
- takve su prokope gradila Grčka (Korintski) i Njemačka (Kielski) i oni su potpadali pod isključivu vlast države 

kroz čije su 

područje prolazili. To stanje i danas vrijedi za Korintski prokop dok je status Kielskog  prokopa dvojben. 

- ako je prokop 

jako važan

 za prometni put i za njegovu je izgradnju i postojanje zainteresiran 

veći broj država

 – 

može

 se 

međunarodnim ugovorom

 odrediti poseban  pravni položaj za prokop

 - takve su prilike dovele do izgradnje i pravnog uređenja dvaju najvažnijih umjetnih puteva - Panamskog i 

Sueskog 

kanala – u oba slučaja se gradio kroz područje 

 nerazvijenijih država 

 i bez znanja i kapitala za  njegovu izgradnju – zato su 

ga gradile razvijene države

- međunarodnim se sporazumom može i 

spriječiti 

da se neka država posluži pravom na izgradnju kanala (Tajland se obvezao- 

da Singapur nr izgubi na važnosti)

- 

SLOBODA PROLASKA

 nekim 

PROKOPOM

 temelji se na UGOVORNIM OBVEZAMA  za svaki prokop posebno,  ali 

nije isključeno da će se razviti pravila o tome

- 

Konvencija o pravu mora iz  1982

. obvezala je  tranzitne države da državama bez morske obale dopuste 

tranzit 

prema moru 

preko svog područja. 

- Režim svakog prokopa je zasebno uređen:

- SUESKI KANAL

- povezuje 

Sredozemno more sa Sueskim zaljevom

 kao dijelom Crvenoga mora

- izgrađen je kroz Egipat kada je 1866.g. strano poduzeće dobilo koncesiju za izgradnju. 

50

www.nasciturus.com

- zbog brojnih mina i potopljenih brodova iz izraelsko-egipatskih ratova, kanal je bio 

zatvoren

 od 

1967. do 1975

.g kada je 

očišćen, produbljen i ponovno otvoren.

- 

1979. god

 je zaključen 

Ugovor o miru

 između Egipta i Izraela u Washingtonu, na temelju kojeg svi brodovi koji plove u 

Izrael ili iz Izraela, kao i izraelski brodovi uživaju 

pravo slobodnog prolaska

 kroz Sueski prokop i kroz more kojim se prilazi 

prokopu – Egipat se obvezuje da će se 

Carigradska konvencija

 primjenjivati na SVE brodove bez ikakve diskriminacije

PANAMSKI KANAL

- 

1850.

 god se već planirao prokop koji bi spajao Tihi i Atlantski ocean (

Clayton-Bulwerov sporazum

), a išao bi kroz područje 

Nikaragve
- 

1901.

 god. tzv. 

Drugi Hay Pauncefotov ugovor

 – VB prepušte utjecaj nad prokopom SAD-u

- 

1903.

 god. SAD sklapa ugovor o koncesiji za izgradnju kanala s Kolumbijom, uz ustupanje velikih prava SAD- u, ali 

kolumbijski parlament odbija ratifikaciju 

- 1903

. Panama je proglasila nezavisnost i samostalnost uz podršku SAD-a, nakon čega slijedi sklapanje ugovora  s SAD-om

- 1903

. god UGOVOR Paname i SAD-a

1. republika Panama zauvijek ustupa 

SAD upotrebu i kontrolu zemljišta i podvodnog zemljišta širokog 10 milja

 i 

svih drugih zemljišta koja mogu biti potrebna i korisna za navedeni pothvat, u svrhe izgradnje, održavanja i upoterebe kanala

2.  republika Panama ustupa SAD i sva 

prava i ovlasti, nadležnost

 unutar spomenute zone, i to uz potpuno isključenje 

vršenja tih prava od strane Paname

- za 

odštetu prava

 koja je ustupila, Panama je dobila 10 milijuna dolara kod ratifikacije  ugovora i 250 000 dolara godišnje – 

počevši od 9. godine nakon ratifikacije
- 

prokop i ulaz u prokop

 (tri milje od srednje crte niske vode) NEUTRALIZIRANI su u smislu ugovora i otvoreni za 

ratne i 

trgovačke brodove

 SVIH DRŽAVA bez diskriminacije po zastavi i tarifi

- pučanstvo, političke stranke i vlada Paname su bili nezadovoljni pravnim odnosima glede Panamskog prokopa i  povlaštenim 
položajem SAD-a – pritisak javnog mijenja je zahtijevao izmjenu ugovora

- 

novo uređenje

 kanala se temelji na dva ugovora između Paname i SAD iz 

1977.g. 

1. UGOVOR O PANAMSKOM PROKOPU
2. UGOVOR O TRAJNOJ NEUTRALIZACIJI I  O UPRAVLJANJU PANAMSKIM PROKOPOM

- Od tada SAD više ne upravljaju područjem kanala (u širini od 10 milja) – nad kojm je  izričito priznata 

suverenost Paname, SAD zadržava samo 

pravo upravljanja

 i 

održavanja

 kanala i njegove 

opreme

 te 

osigurava 

redoviti tranzitni prolazak

 do 

31.12.1999.g

. kada kanal prelazi u Panamske ruke, a do tada Panama  dobiva samo dio od 

tranzitnih taksi.
- Panama će jamčiti 

neutralizaciju

 prokopa – i u vrijeme rata i mira prokop će biti siguran i otvoren za miroljubivi prolazak 

brodova (i ratnih, koji se ne smiju pregledavati) SVIH država bez 

diskriminacije

- prokop 

neće biti otvoren

 jedino za brodove država s kojima bi Panama ili SAD bile u 

ratu

- za prolazak SVI brodovi plaćaju 

naknadu

KIELSKI PROKOP

- od puštanja u pogon 1895.g pa do sklapanja mirovnog ugovora s Njemačkom nakon I sv. rata 1919.g. kanal je bio unutrašnji 
plovni put,  ( od Baltičkog u Sjeverno more)
- 1919. on postaje 

međunarodnim plovnim putem

 te Njemačka više nema pravo zabrane ili kontrole plovidbe stranih brodova 

za kojeg vrijedi posebni pravni status:

a) otvoren je za plovidbu ratnih i trgovačkih brodova SVIH zemalja, OSIM onih s kojima je 

Njemačka u ratu

b) Njemačka je mogla samo ubirati takse radi održavanja plovnost i popravaka kanala 

KORINTSKI PROKOP

- nalazi se na teritoriju Grčke i 

spaja 

 Egejsko 

i 

  Jonsko

 more

. 

- plovidba nije međunarodno regulirana, a Grčka dopušta prolaz SVIM brodovima.

№. 30.    ZRAČNI PROSTOR

                          A-18