Filozofski fakultet
Univerzitet u Beogradu
Seminarski rad iz Uvoda u sociologiju
Devijantnost i zločin
Profesor:
Vera Vratuša Žunjić
Beograd,
Decembar, 2017
Sadržaj
1. Uvod ....................................................................................................................3
2. Devijantnost i teorijske perspektive.....................................................................4
2.1 Biološke teorije .....................................................................................4
2.2 Psihološke teorije...................................................................................5
2.3 Funckionalistička perspektiva................................................................8
2.4 Strukturalne i supkulturalne teorije devijantnosti..................................9
2.4.1 David Matza – delikvencija i lutanje....................................12
2.5 Interakcionistička perspektiva.............................................................13
’ 2.6 Fenomenološka perspektiva.................................................................15
2.7 Tradicionalne marksističke perspektive...............................................15
2.8 Neomarksističke i radikalne perspektive.............................................16
2.9 Levi realizam.......................................................................................18
2.10 Desni realizam...................................................................................19
2.11 Rod i zločin........................................................................................20
2.11.1 Muškost i zločin..................................................................21
3. Zaključak............................................................................................................23
4. Literatura............................................................................................................24
sredine koja ga okružuje. Takođe, u svojim radovima iz 1940-ih i 1950-ih tvrdili su da su
pronašli uzročno- posledičnu vezu između telesne građe i delikvencije.
Teorija hromozomske abnormalnosti javila se među britanskim kriminolozima tokom 1960-ih.
Hromozomska šema XYY tj. poremećaj hromozoma koji se razlikuje od njihove normalne
strukture dovođen je u vezu sa zločinačkim ponašanjem.
Henry E. Kelly, poput još nekih kriminologa u poslednje vreme, zagovara biohemijske teorije
zločina. Smatra da hemijska neravnoteža npr hiperglikemija ( previše šećera u krvi) može dovesti
do zločinačkih dela.
Anne Moir i David Jessel u knjizi A Mind to Crime (1997) dokazuju da je niska inteligencija
nasledna i da uslovljava impulsivno ponnašanje. Takođe veruju da premalo serotonina u mozgu
može uzrokovati zločin i delikvenciju. Između ostalog tvrde da su muškarci skloniji zločinačkom
ponašanju od žena zbog svojih hormonskih i bioloških razlika a deo zločinačkog ponašanja kod
žena pripisuju PMS- u. Moir i Jessel dalje povezuju poremećaje ličnosti sa oštećenjem delova
prednjih režnjeva mozga. Međutim, oni ne misle da je ponašanje pojedinca potpuno uslovljeno
njegovim genima već da ga oni samo predodređuju.
Henry Goddard (1866- 1957) američki psiholog i eugeničar u knjizi The Kallikak family (New
York, 1912) govori o svojim istraživanjima vezanim za porodicu simbolično nazvanu „Kalikak“
(od grčkih reči kalos – dobar i kakos – loš).Osnivač porodice je sa prvom ženom, koja je bila
slaboumna, imao sina, prvog u nizu potomaka među kojima su bili zastupljeni alkoholizam i
kriminalne sklonosti, kao i slaboumnost. Sa drugom („normalnom“) ženom dobio je decu koja su
bila moralna, prosperitetna i nadasve inteligentna lica. Iz ovih podataka izveo je zaključak da su
inteligencija, duševno zdravlje i moralnost osobine koje nasleđujemo od predaka.
Generalno, teorije koje dovode u vezu zločin sa fizičkom konstitucijom mogu se podeliti u dve
grupe:
- one koje zločince smatraju organski inferiornim nad ostalim delom stanovništva,
- i one koje povezuju konstituciju čoveka sa njegovom prestupničkom delatnošću.
Većina sociologa danas odbacuje biološke (fiziološke) teorije kao neosnovane jer nijedna od njih
ne daje sasvim uverljivo objašnjnje zločina tj. svaka veza između fizičkih osobina i devijantnog
ponašanja može se objasniti na drugi način.
Psihološke teorije
Psihološke teorije kriminalnog ponašanja temelje se na tvrdnji da je ono određeno psihičkim
crtama pojedinca. Imaju određene sličnosti sa biološkim teorijama:
- devijantnu osobu smatraju drugačijom od stanovništva uopšte,
- ona je abnormalna u normalnom stanovništvu,
- abnormalnost je čini predodređenom za devijantnost.
Međutim psihološke teorije pretpostavljaju da bolest i abnormalnost devijantne bolesti potiču iz
mentalnih procesa a ne iz telesnih razlika.
Britanski psiholog nemačkog porekla Hans Eysenc (1916- 1997) u knjizi Primena psihologije
kod zatvaranja (1987) uključuje u svoju teoriju biološki element ali samo kao sklonost nekih
tipova ličnosti da usled dejstva određenih faktora iz spoljašnje sredine reaguju antisocijalnim ili
kriminalnim ponašanjem. Smatra da da pojedinici naleđuju različite činioce koji stvaraju
predispoziciju za kriminalno ponašanje. Pretpostavlja tri dimenzije ličnosti: psihoticizam,
ekstraverzija i neuroticizam pri čemu smatra da će osoba sa razvijenom ekstravertnom
dimenzijom imati najviše kriminalnih sklonosti jer „čezne za uzbuđenjima, riskira, često se
izlaže opasnostima, deluje na trenutan podstrek i uopšte je impulsivna“ (Eysenc, 1964.).
John Bowlby je u svojoj knjizi Četrdeset i četiri maloletna lopova (Forty-four Juvenile Thieves,
1946.) tvrdio kako je detetova najvažnija osnovna potreba emocionalna sigurnost. Ukoliko mu je
uskraćena velika je verovatnoća da će se razviti psihopatska ličnost. Tvrdio je da delikventi koji
su hronični recidivisti u ranom detinjstvu nisu imali majčinu ljubav. Bowlby je značajan jer je
smatrao da se devijantnost ne nasleđuje već da je rezultat rane socijalizacije dece.
Neki psiholozi objašnjenje za zločine traže u psihoanalitičkim teorijama Sigmunda Freuda
(1856- 1939), osnivača psihoanalize. On je smatrao da postoje tri dela psihičke ličnosti: Id, Ego i
Super – Ego tj. Ono, Ja i Nad – Ja.
- Id je sastavljen od nesvesnih instikata ,
- Ego je deo ličnosti koji dolazi u dodir sa okolinom,
- Super – ego preko Ega cenzuriše delovanje Ida.
Sudeći po nekim psihoanalitičarima zločin može biti rezultat neravnoteže između delova uma, a
uzrok je ponekad nerazrešenje Edipovog ili Elektrinog kompleksa.
Aichorn je delikvenciju objasnio nerazvijenim Super – Egom što je pripisao neodgovarajućem
odrastanju gde roditelji nisu bili prisutni. On svoju teoriju temelji na istraživanju delikvenata u
domu. Smatra da nerazvitak Super- Ega dovodi do toga da pojedinci nemaju isti osećaj za moral
i krivicu kao oni kod kojih se potpuno razvio.
Nasuprot Aichornu neki drugi teoretičari poput Glover-a smatraju da zločin može biti posledica
previše razvijenog Super – Ega npr. deca se mogu poistovetiti sa strogim roditeljima, konflikte
potisnuti u nesvesni deo uma i, kao posledica, postati neurotična i opterećene osećajem krivice.
To ponekad može dovesti do zločinačkog ponašanja.
Većina sociologa je sklona da odbaci psiholloška objašnjenja devijantnosti jer:
- u nastojanju da objasne devijantnost takve teorije zanemaruju društvene i kulturne činioce
- metodologija mnogih od tih istraživanja je sumnjiva
- uglavnom odbacuju prioritet koji se pripisuje iskustvu iz detinjstva
- su većinom nenaučne (odnose se na unutrašnje duševne procese koje istraživač ne može
direktno posmatrati).
Funkcionalistička perspektiva
