SINERGETSKA DOKTRINA NEOGRANIČENOG DOBRA
Abraham Maslov:"Nemoguce je ukrasti samu kreativnost ili dobru
politiku upravljanja."
Jedino što može da se ukrade je neki proizvod, nusproizvod
kreativnosti ili dobre politike upravljanja.
Primer iz psihologije koji mogu da upotrebim za odredeni auditorijum je
Frojdova doktrina ograničene i nepromenljive količine libida kod
pojedinca. Frojd je smatrao da čovek poseduje odredjenu količinu ljubavi
i ako više ljubavi potroši na jednu osobu, manje će je ostati za druge. Na
primer, u njegovoj doktrini narcisoidne ljubavi, osoba koja voli sebe je
manje sposobna da voli druge. Osoba koja voli jednu osobu je manje
sposobna da voli druge. Ista situacije je kao i kad neko ima odredenu
količinu novca i kad jedan deo potroši. Ostaje mu suma umanjena za
onaj iznos koji je potrošio. Ovo je u suprotnosti sa doktrinom ljubavi
Froma, Hornija (Horney) i drugih, koji su razumeli da, barem, u
povoljnoj situaciji ljubav radja još više ljubavi, a trošenje ljubavi stvara
još veće bogatstvo ljubavi. Tek kada se mladi ljubavnik prvi put zaljubi
tako da mu bude i uzvraćeno, on zaista može da voli čitav svet. Što više
voli svoju devojku ili suprugu, više će moci da voli svoju decu i prijatelje i
ljudski rod uopšte.
Izneću još jedan primer koji potiče iz sveta ekonomije i potrošnje novca.
Imali ste odredenu kolicinu novca koju ste čuvali i trošili što je manje
moguće, zakopavali je u zemlju i stražarili nad njom. Tek nedavno smo
naučili da trošenje novca, njegovo korišcenje, rizikovanje, ulaganje,
umesto da mu umanjuje vrednost, uvećava ga, zapravo, povećava se
količina novca. Velikodušnost će pre uvećati bogatstvo nego ga smanjiti.
Isto važi, po mom mišljenju, za razliku izmedju stavova američkih i
južnoamerickih ili evropskih poslovnih ljudi. Potonji će biti skloni da u
svojoj maloj piljarnici gomilaju robu i svaki pojedinačni artikal prodaju
uz najveci mogući profit. Prosvećeni Amerikanac je odavno shvatio da je
bolje da ima veliki obrt, čak i uz mali profit i da je to jedini način da se
zaradi velika količina novca. Preterano štedljiv, škrt, sitničav
južnoamericki vlasnik prodavnice, može da zaradi ogroman novac na
bilo kojoj pojedinačnoj transakciji ali se neće obogatiti na americki način,
recimo kao Henri Ford. (Možda je Henri Ford bio jedan od ljudi koji su
izmislili ili otkrili ovu doktrinu trošenja da bi se zaradilo, odricanje od
stvari da bi se steklo bogatstvo, snižavanje cena da bi se obogatilo i sl.).
U Likertovoj knjizi se nalazi jedan istraživacki primer koji ga je i naveo
da govori o "udelu u kolaču uticaja " i da pokuša da kaže to isto. Citiram:
Još jedno često stanovište je da postoji odredjena količina uticaja u
kompaniji ili fabrici. Shodno tome, ako se podredjenima dozvoli da
ispolje više uticaja na ono što se dešava u organizaciji, nadredjeni ce
imati baš toliko manje. Smatra se da je kolac baš toliko velik i da, ako
neki ljudi dobiju više, ostali moraju dobiti manje.
Zatim:
Ovaj bolji sistem upravljanja, iako ljudima omogućava više uticaja,
takodje i visoko produktivnim menadžerima omogućava više uticaja.
Visoko produktivni menadžeri su zapravo povećali veličinu kolača
uticaja pomoću liderskih procesa koje koriste.
Znači, što više uticaja i moći prepustite nekome drugom u timskoj
situaciji, više cete i sami imati. Ova situacija se može uporediti sa
situacijom u vojsci do koje na kraju moramo doći, jer naše nastojanje
mora biti da od svakog coveka načinimo generala, umesto da se držimo
stare vojne doktrine pa od samo jednog jedinog coveka, načinimo
generala. Pod okolnostima u kojima general ima kontrolu nad čitavom
grupom generala kojima je dao veliku moć, shvatice iznenaden, da ima
mnogo više moci i uticaja nego što je imao pre nego što je prepuštao moć.
Što više daje, više mu ostaje, da tako kažemo.
Takode, možemo da upotrebimo primer velikodušnosti i otvorenosti u
nauci. Generalna pouka, barem što se tiče naučnika je da je pridržavanje
mera sigurnosti, čuvanje naučne tajne, zapravo, donelo više štete
američkim naučnicima nego ruskim naučnicima osumnjičenim za
špijunažu. Bio je to više način da naudimo sebi nego njima. Zašto? Zato
što nauka pociva na velikodušnosti, zato što znanje rada znanje. Ne
postoji samo odredena količina znanja koja se može preneti i deliti sa
drugima, davati, skupljati i čuvati. Samo znanje rada znanje. Isto se
odnosi i na poslovanje, kao na primer, po pitanju poslovne tajne. Kada
sam upitao Endija Keja (Andy Kay) (iz kompanije Nelinearni sistemi) šta
radi po pitanju poslovnih tajni, rekao je da ih uopšte nema. Jedino što se
smatralo tajnim bili su planovi za budućnost, a što se tiče konkretnih
procesa proizvodnje voltmetara, celokupno znanje je bilo dostupno
javnosti. Istakao je da čak i da neko prekopira procese ne bi mu to mnogo
pomoglo jer nema dobrog upravljanja i dobre fabrike bez stalnog
poboljšanja. Do momenta kada bi dobar "imitator" došao do instrumenta
koji je kopirao, dobra fabrika bi se već probila napred i proizvela nešto
mnogo bolje. Sve što može da se ukrade je proizvod, nusproizvod
hiljadu, umesto stotinu puta. Neograničena proizvodnja je znak veće
brige za druge, u odnosu na suprotan stav koji predstavlja veću brigu za
sebe u odnosu na druge.
Pretpostavljam da cu na ovom mestu morati da pokušam da razjasnim
dihotomije. Kao prvo, primeticete da je ovo drugacije od isticanja
korisnosti konflikta u duhu Junga i Darvina, kao i dinamičkih uticaja ili
posledica konflikta za jačanje ljudi itd. E sada, to bi lako moglo biti
moguće. Sigurno da postoje i pozitivne posledice konflikta, zajedno sa
negativnim posledicama ali to ovde nisam imao u vidu. Zapravo, ono što
ovde imamo je transcendiranje polariteta izmedu sebičnosti i
nesebičnosti. To jest, covek se izdiže iznad konflikta umesto da izvuce
korist iz njega pa to prestaje da bude konflikt, i prestaje da bude
suprotstavljenost. Čovek shvata, uočava ili otkriva da korist za mene i
korist za tebe, sebičnost i nesebičnost, koje smo bili naučeni da
doživljavamo kao različite i uzajamno isključive, čak suprotne, pod
pravim okolnostima zapravo to i nisu. To jest, ako smo dovoljno zdravi
da shvatimo više jedinstvo, ako je svet dovoljno dobar i dovoljno bogat i
ne postoji beda, tada možemo da vidimo da su naši interesi, kao ljudskih
bića, udruženi i da ono što donosi korist jednoj osobi, koristi i meni i
svima.
Uzmite razlicite primere samoostvarujućih ljudi iz ovog jedinstva višeg
ranga, koje je nastalo od sebičnosti i nesebičnosti koje su sada
struktuirane zajedno, stopljene u jednu novu vrstu kod koje možemo da
govorimo o zdravoj sebičnosti i kod koje možemo da govorimo o
patološkoj nesebičnosti kao i o mazohizmu. Odredjeni sindrom kod
samoostvarujuće osobe je veoma specifična mešavina spajanja sebicnosti
i nesebičnosti, takva da konacno postaje nemoguće da se odredi da li je
odredeno ponašanje sebično ili nesebično. Kada je u situaciji da
odredjuje čovek obično nalazi ili da je oboje ili nijedno. Ovo se, takode,
odnosi na čuvenu kritiku Aristotelove logike, posebno zakona isključenja
trećeg, uzajamna isključivost Klase A i Klase Ne-A.
Sve je ovde povezano
sa činjenicom da sinergija predstavlja transcendiranje dihotomije, a ne
profitiranje od konflikta.
Veoma je komplikovano razumevanje i opisivanje nekih od nijansi ove
situacije u smislu šta je istina, a šta realnost.
Verujem da je sinergija
realna percepcija više istine, više realnosti, koja zapravo postoji i da je
prelazak u sinergiju kao prelazak od slepog ka onom koji vidi.
Istina je da
se ljudski interesi, narocito kada se ljudi znaju i vole, češce udružuju
nego što se uzajamno isključuju. Bilo koja analiza dobrog braka može ovo
lako da pokaže. Može ovo lako da pokaže i bilo koja analiza dobrog
partnerstva u poslu. Bilo koja analiza naučne etike, tj. etičke norme
medju naučnicima, može ovo da pokaže. Ono što je dobro za bilo kog
naučnika, dobro je i za mene kao naučnika. Ono što je dobro za moju
suprugu, sasvim sigurno je dobro i za mene. Ono što je dobro za mene,
dobro je i za moju decu. Ono što je dobro za predavača, u većini
slučajeva, može da se pokaže da je dobro za studente.
Jedan deo našeg zadatka bice da pokažemo kako je razmišljanje ili/ili,
odnosno, uzajamno iskljucivo, nesinergetsko mišljenje znak blage
psihopatologije. Možda je jedan način pristupa ovome, preko moje
analize strukture autoritarnog karaktera od ranije (33). U njoj sam
pokazao da, kada bi pogled na svet iz perspektive džungle bio u stvari
ispravan, onda bi jedina realna stvar bila autokratija. Pokušavao sam da
pokažem da sve to nije ludost već da je zaista razumno, logično,
racionalno, čak neophodno, kada bi mi neko garantovao izvornu
pretpostavku da je život džungla i da su ljudi u njoj divlje životinje
uzajamno isključivih interesa. Čni mi se da sam tamo upotrebio termine
"uzajamno isključivi interesi", i što bi moglo da bude dobro pedagoško
sredstvo koje bi učinilo da cela stvar bude jasnija, uverljivija i
prihvatljivija. (Možda čitava komunikacija i nije toliko složena stvar
koliko mislim. Mislim da bi mi bilo bolje da je isprobam i vidim da li je
ovaj pojam sinergije onoliko prefinjen koliko sam ja smatrao da jeste.
Možda je to dovoljno ocigledno).
Sinergija je pretežno holisticka, a što je nešto više holisticno, više je
sinergetsko.
(U suprotnosti sa atomistickim, što je nesinergetsko i koje to
mora biti.). Što je struktura operativno holističkija, što je veća
medjuzavisnost, bolja je i komunikacija itd. Što se više clanovi tima
oslanjaju jedni na druge kao, na primer, u košarkaškoj ekipi, to će više
sinergije biti u svemu. Možda mogu da upotrebim primer jednog
košarkaškog tima koji je sačinjen od pet vrhunskih igrača koji su svi
okrenuti sopstvenoj koristi i smatraju da je njihov interes u suprotnosti
sa interesom tima za druge, rečnikom poena i rezultata, a zatim da ga
uporedim sa pravim "timskim" timom u kom je dobrobit tima iznad
dobrobiti bilo koje osobe. Primetićete da je nemoguće čak i da se to izrazi
jer kada se to jednom potvrdi, tada ne postoji suprotnost izmedu
dobrobiti tima i dobrobiti pojedinca. Dobrobit tima je postala isto što i
dobrobit pojedinca i razlika se ne primecuje. Prema tome, nema previše
