4
pojma demokratija učinili su da je taj pojam postao kontroverzan, dvosmislen, nedorečen,
neodređen, difuzan, pa i konfuzan.
Za neke je demokratija oblik vlade, a za neke način društvenog zivljenja i odnosa u društvu. U
svakom slučaju ovaj širok pojam, skreće pažnju na značaj i delovanje mnogih faktora
demokratije koji nisu u užem krugu političkih načela, institucija i procedura. Slične razlike u
ocenama vrednosti demokratije kao oblika političke vladavine mogu se naći u delima novijih i
savremenih mislilaca.
Pojam demokratija obuhvata neke bitne elemente koji su opšti i trajni, kao što su: narod,
sloboda, vlast, država, društvo, uređenje; kao i dodatne elemente koji su promenljivi i zavise od
vremena u kome se javlja i definiše aktuelan tip demokratije. Ona nije ista u svakom vremenu i
prostoru i na tim elementima se utvrđuje njena definicija.
U upotrebi su i neke druge definicije demokratije, ali su sve slične. Neke od njih su:
„Demokratija je vlast naroda, od naroda, za narod“, ili: „Demokratija je vladavina naroda u
njegovom sopstvenom interesu“, „Demokratije je vladavina lica koja su slobodno izabrana i
odgovorna onim koji vladaju“, ili: „Demokratija je oblik političkog sistema u kome pored
političke participacije građana postoji i njihovo konkretno učešće u odlučivanju“ i mnoge druge.
2.Uslovi za razvoj demokratije
emokratija se ne “prima” uvek i svuda. Za tako složen i suptilan proces potreban je, kako
Dal kaže, “neuobičajen sklop povoljnih uslova”, u koje on ubraja “pismenost, obrazovanje,
ljudska prava, pošteno i nezavisno sudstvo, autonomiju organizacija i pluralizam,
rasprostranjenost bogatstva i ravnomernost visine dohotka”.Dodaju li se tome i “reference” na
kojima insistiraju drugi autori, nije teško zaključiti da se u pretpostavke za razvoj demokratije
ubrajaju mnogi, najraznovrsniji faktori i činioci, od ekonomskih, socijalnih, političkih,
kulturoloških i istorijskih, do međunarodnih, tzv. situacionih.
D
U najvažnije, i najneophodnije među njima, svakako spadaju: Pluralizam svojine i svojinskih
oblika. Postojanje, odnosno apsolutna dominacija jednog svojinskog oblika (ma koji to bio),
zakonito vodi formiranju ekonomskih monopola i uzrokuje zavisnost velikog broja ljudi od
monopolskih vlasnika (zapošljavanje, otpuštanje s posla, uticaj na izbor mera javne politike i
drugo). I obrnuto, pluralizam svojine i svojinskih oblika (koji uvijek znači izvesnu disperziju
ekonomske, a time nužno i političke moći) brana je od totalitarističkih pretenzija i šansa za
“alternativne” orijentacije i akcije.
Politički procesi koji se odvijaju pod sveobuhvatnom kontrolom nekog od nosilaca apsolutne
moći (svejedno da li je to državna vlast ili neki “anonimni centar”), ili se temelje na neporecivim
kolektivnim identitetima i vrednostima (nacionalnim, klasnim, verskim, ideološkim), više
pogoduju nastanku raznih fundamentalizama i diktatura nego razvoju demokratije. To što takvi
procesi, dok traju, uvek imaju masovne pristalice ne menja njihovu prirodu i krajnji ishod.
5
Politički procesi unutar civilnog društva, kao autentičnog oblika povezivanja i organizovanja
nezavisnih građana i njihovog slobodnog delovanja prema javnoj vlasti i uopšte, drugačiji su i
imaju drugačiji ishod. Oni čoveku omogućavaju da, umesto apstraktnih “viših”, preferira svoje
realne životne ciljeve, i tako sopstvenu viziju društvenog interesa pretpostavi raznim
organističkim i holističkim projekcijama “opšteg dobra”.
Odsustvo pravne regulative i institucionalne zaštite ljudskih prava i sloboda rađa samovolju
jednih i nesigurnost drugih, preklanjanje slabijih jačima i gubitak vere u sopstvene moći. I
obrnuto, pravna sigurnost i pravna sloboda čoveka pretpostavka je svih njegovih demokratskih
prava i sloboda. Ciceron, upravo s tim, ističe da “ništa nema tako kraljevski sjaj kao deljenje
pravde koja se zasniva na tumačenju pravnih odredbi”. Na ovu pretpostavku demokratije i
demokratskog upozorava i Dejvid Hjum. On, čak, smatra da “u vladavini, čije navike i običaji nisu
uspeli da usade čovečnost i pravičnost u karaktere ljudi, dobri zakoni mogu da zavedu red i
uzajamno poštovanje”.
Demokratija, kao oblik društvene zajednice u kojoj se kvalitet života ocenjuje prema slobodi
pojedinaca, a ne prema slobodi grupa i organizacija, nespojiva je s prepotencijom,
karijerizmom, demagogijom, umišljenošću, poltronstvom, apsolutizacijom sopstvenih i
neuvažavanjem interesa drugih, netolerancijom i isključivostima i zaslepljenostima bilo koje
vrste. Svaka od tih “osobina” lišava onoga ko je poseduje mogućnosti da se iskaže kao
demokrata. Jer, kako bi Niče rekao, “izvrnuti - to je za njega: dokazati; zaluđeti - to je za njega:
uveriti”.Nasuprot tome, građanske vrline (samodisciplina, tolerancija, spremnost na dijalog uz
poštovanje dostojanstva drugih i različitosti u stavovima, usmerenost na ravnotežu između
ličnog interesa i dobrobiti svih, umeće pregovaranja i upravljanja konfliktima na miran i
pravedan način) sastavni su deo i bitno svojstvo čovekovog demokratskog bića. Ruso je, stoga, u
pravu kada kaže: “Stvoriti vladavinu za narod svakako je korisna stvar, ali znam za korisniju -
odgojiti narod za vladavinu.”Taj zahtev je utoliko nužniji što demokratska vlast, kako Tokvil
ističe, “uvek pretpostavlja... postojanje veoma civilizovanog i veoma obrazovanog
društva”.Samo onaj ko je spreman da se suoči za izazovima demokratije i preuzme odgovornost
za njen razvoj može imati poziciju čoveka koji niti drugome priznaje pravo “da na njemu nešto
poboljšava i menja, i da se meša u njegove maksime”, niti sebi daje pravo “da drugima osporava
pravo da budu kakvi jesu i kakvi hoće da budu, dobri ili loši”.
Demokratija čoveku pruža mogućnosti da isproba svoje racionalne i humane vrednosti, ali samo
u meri u kojoj odoli mnogobrojnim iskušenjima i otporima koji se javljaju u procesu njenog
osvajanja. Zastane li na tom putu, pomisli li da je to odveć krupan poduhvat i da korist od njega
ne može da nadoknadi štetu nastalu gubitkom ličnog i porodičnog mira, ili utroškom energije u
nastojanju da obuzda i stavi pod kontrolu sile otuđene vlasti, sve njegove nade mogu biti
pokopane. Štaviše, tada lako postaje žrtva još većeg totalitarizma od onog iz čijeg je naručja
želio da se otrgne. Iskustvo nastanka svih totalitarizama XX veka, potvrđuje istinitost sentencije
da “slabić koji upravlja državom nanosi joj veće zlo od pokvarenjaka”. Jer, “društvo obuzeto
beznađem i strahom, zahvaćeno panikom, može da potraži rešenje u tiraniji koja pojedince,
uključujući i one koji je podržavaju, lišava individualnih prava”.
