ФАКУЛТЕТ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ДИПЛОМИРАНИХ ПРАВНИКА
И ДИПЛОМИРАНИХ ЕКОНОМИСТА ЗА РУКОВОДЕЋЕ
КАДРОВЕ

СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: УВОД У ПРАВО

Тема : ДЕМОКРАТИЈА

Ментор: Студент:

Нови Сад, 2010. год.

С А Д Р Ж А Ј

У В О Д .................................................................................................... 3

Настанак и историјски развој демократије ........................... 4

Појам демократије................................................................................ 6

Услови и елементи демократије........................................................ 6

Врсте демократије............................................................................... 7

Типологија демократије ...................................................................... 11

ЗАКЉУЧАК ........................................................................................... 14

Л ИТЕРАТУРА ....................................................................................... 15

Историјски развој демократије

Демократија (грч.

демос -

народ;

кратос

-владавина) у дословном преводу значи

владавина  народа,  односно  то  је    тип   владавине   који   се   у   најширем   и   изворном
значењу може одредити као владавина народа.  То је државна форма у којој државна
власт произилази из народа и директно или индиректно бива извршавана од народа
        Демократија је настајала, развијала се, ширила и обликовала кроз стотине, па и
хиљаде   година,   све   до   данашњих   дана.   У   том   огромном   временском   распону   од
античких градова, преко средњовековних слободних градова, до периода либералног
капитализма (XVIII и XIX век), односно до касног капитализма (XX век), ни реч
„народ“, ни реч „владавина“, па ни реч „демократија“, нису имале увек исто значење.
Зато је исправније говорити о демократијама, него о демократији, јер је у историји
било више облика демократије, као што их и данас има више врста

Демократија је у свакој земљи настајала и развијала се на други начин и у

другачијим облицима, сагласно условима и потребама. На један начин се развијала
демократија у Енглеској, на други у Француској или Немачкој, Италији, Србији итд.
Демократија ни данас није један дефинитивно, јасно и распознатљиво
уобличен политички систем и начин организације друштва и његових институција,
већ нешто што је стално у развоју. Друштвена пракса обогаћује и јача демократију,
али поставља и многа питања на која данашњица треба да да одговор.

Још у античка времена филозофи Платон, Аристотел, Цицерон и други

расправљали су о томе који је облик друштвеног уређења најбољи – власт једног
човека (монархија), власт више људи (аристократија) или власт много људи
(демократија). Они су, при том, јасно указивали да се сваки од ових облика може
изврћи у своју супротност: монархија у тиранију, аристократија у олигархију, а
демократија у охлократију или, чак, анархију.

Античка Грчка

, односно Атина, преставља колевку демократије. Стари Грци

су   први   увели   демократију     као   појам   и   као   начело   политичког   уређења   и   као
друштвену     праксу.     Тамо   се   јавио   први,    класичан   облик   демократије,   која   се
одликује тиме што се развијала у тада још малобројним градовима – државицама.  У
јавном животу града – државе учествовали су само „грађани“ тј. слободни људи, и то
само   мушкарци,   који   су   били   међусобно     повезани   економски,   верски,   обичајно.
Грађани   су   међусобно   политички   комуницирали   и   сви   су   могли   непосредно
учествовати  у јавном животу, без неке веће контроле од стране централне власти. То
је било могуће јер се античка демократија остваривала у условима града – државе,
односно   малог броја људи, оних који су могли учествовати   у управљању градом.
Жене су се бавиле кућним пословима, робови су обрађивали земљу и радили све
друге послове.  Код грађана Атине било је дубоко усађено осећање јавне дужности и
везаности за своју  демократску републику а неговане су и друге грађанске врлине.

Атинска народна скупштина или агора (грчки агора – трг), коју су сачињавали

сви слободни људи, била је врховни орган власти. Она се састајала на отвореном
простору,   на   главном   градском   тргу   у   Атини.   Скупштина   је   расправљала   о   свим
питањима и пословима града – државе односно  доносила законе, утврђивала пореске
обавезе, а често утврђивала и судске пресуде. За  поједине функције грађани су јавно
бирани (и били плаћени за свој рад). На тим фунцијама остајали    су врло кратко и
бивали   замењивани   другим   изабраним   грађанима.   Био   је   то   специфичан   облик
непосредне демократије.

У античком Риму

већ је мање демократских традиција, чак и у периоду када

је Рим био република (509-27. пре н. е.). Римска држава, која је и сама у почетку била
град – држава, убрзо је освојила огромна пространства, створила велику империју
којом је владао уски круг одабраних (олигархија). Но, после пада Римског царства
крај VI века п.н.е., политички живот римске државе испуњен је борбом између
народних маса и повлашћеног друштвенох слоја). Била је то борба обичних људи за
учешће у управљању градовима, па и државом.

Средњи век

се не одликује значајним демократским искуством, сем у неким

слободним   градовима,   и   то   у   касном   средњем   веку.   Сва   власт   била   је   у   рукама
феудалног   господара   и   самог   монарха   тј.   цара,   краља,   кнеза,   који   је   и   сам   био
врховни феудалац. Вековима после пропасти античке Грчке, феудални господари у
европским државама имали су неограничену власт. Тек од XIII века почиње да јача
известан утицај световне и духовне властеле, али и њу су чинили феудални господари
и  црквени   великодостојници.   Само   хришћанство,   које   је   у   почетку   било   религија
сиромашних, проповедајући једнакост људи (истина пред Богом), убрзо је окренуло
леђа народу, штитећи владајући поредак („Свака власт је од Бога“, проповедало је
свештенство).

Са новим техничким проналасцима, открићем Америке и настајањем новог,

индустријског начина производње, као и са развојем трговине и ширењем тржишта,
јавља се и нова друштвена група, тада названа „трећи сталеж“ тј. буржоазија или
грађанство. Они се залажу за све значајније учешће у не само у економском већ и у
политичком животу и одлучивању о питањима од општег интереса. Тако се већ од
XВИ века у Енглеској и још неким европским земљама јављају први видови
представничке демократије, ограничава се апсолутна власт владара, а у слободним
градовима настају зачеци градске самоуправе.

Са

буржоаским

(грађанским)

демократским револуцијама

у XVII, XVIII и XIX

веку, демократија дефинитивно крчи себи пут и бива уграђена у савремени начин
политичког организовања и живота, прво у Европи и Северној Америци, а онда и у
другим земљама. Идеје, пракса и обрасци античке демократије сада се јављају у
новом руху, у новим друштвеним, економским и културним условима, у сасвим
новом политичком амбијенту.

модерним

државама демократија представља политички режим у ком већина

народа, на унапред тачно одређен начин може стално или повремено да учествује у
вршењу државне власти (преко својих непосредно изабраних представника),
контроли рада својих представника, поставља питање њихове одговорности итд.
Дакле, она није „владавина народа“, већ владавина у име и у интересу народа.