Demokratija i ljudska prava

1.Konvencija o sprječavanju i kažnjavanju zločina genocida

Strane ugovornice razmotrivši deklaraciju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 1946.
godine, istakle su da je genocid zločin po međunarodnom pravu koji je u suprotnosti sa
duhom i ciljevima Ujedinjenih nacija i koji civilizovani svet osuđuje. One priznaju da je u
svim periodima istorije genocid izazvao velike štete čovečanstvu, i UBEĐENE su da je za
oslobođenje čovečanstva od tako užasne nedaće nužna međunarodna saradnja. Tako su se
strane ugovornice SPORAZUMELE u sledećem:

Genocid je, bez obzira da li je izvršen za vreme mira ili rata, zločin po međunarodnom pravu
i one preuzimaju obavezu da ga spriječe i kazne.

Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju

zločina genocida,

usvojenoj 1948,

genocidom se smatra bilo koje od sledećih djela učinjenih u

namjeri potpunog ili djelimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili vjerske grupe
kao takve:

a) ubistvo članova grupe;

b) teška povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe;

c) namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog
ili

delimičnog uništenja;

d) sprečavanje rađanja u okviru grupe;

e) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.

Član 3

Kažnjiva su sledeća dela:

a) genocid;

b) planiranje izvršenja genocida;

c) neposredno i javno podsticanje na vršenje genocida;

d) pokušaj genocida;

e) saučesništvo u genocidu.

Lica koja učine delo genocida ili neko drugo delo navedeno u članu III, biće kažnjena bez
obzira da li upravljaju državom, obavljaju funkcije ili su obični pojedinci. Lica osuđena za
krivično delo genocida ili za neko drugo delo navedeno u članu III, biće predata na suđenje

nadležnim sudovima države na čijoj teritoriji je određeno delo izvršeno, ili Međunarodnom
krivičnom sudu.

2.Ljudska prava i slobode

Već u staroj grčkoj filozofiji, dakle prije više od 2000 godina, razvila se ideja o jednakosti
svih ljudi, ideja o prirodnom pravu koje pripada svakom čovjeku. Ta tradicija prirodnog
prava doživjela je svoj daljnji razvoj u ranom kršćanstvu i drugim religijama: Sve ljude Bog
je stvorio jednakima i po uzoru na samog sebe. Te dvije niti čine korijen ideje o ljudskim
pravima.   Ali   ipak,   one   tada   nisu   imale   mnogo   zajedničkog   s   političkom   realnošću.  Od
presudne važnosti je filozofija prirodnog prava, a prije svega engleski filozof John Locke. Za
Johna Lockea nepromjenjiva urođena prava čovjeka su život, sloboda i privatno vlasništvo.
Svrha   svake   države   je   da   štiti   ta   prirodna   ljudska   prava.   Dakle,   on   svojom   političkom
filozofijom obvezuje državu na zastitu ljudskih prava i time povlači odlučujući korak od
apstraktne ideje o ljudskim pravima do njezina konkretnog ostvarenja u sklopu države. Te
zamisli   prihvatili   su   ustavotvorci   u   Engleskoj   i   Sjedinjenim   Američkim   Državama   te   ih
ugradili  u svoje ustave. Vodeću ulogu u takvom razvoju imala je Engleska. Već su 1215., s
“Magna Charta Libertatum”, od kralja iznuđena određena prava. Nakon što su proglasile
nezavisnost, Virdžinija i većina ostalih država, u uvodnom dijelu svojih ustava imale su
Zakon o pravima (Bill of rights). On se odnosi na individualna prava i slobode, koje se
garantuju građanima. Na početku američke revolucije biće 1776. godine donesena Američka
deklaracija   o   nezavisnosti   koja   će   se   direktno   pozivati   na   Lockeov   rad.   Ustavno-pravno
ostvarenje ideje o ljudskim pravima krenulo je velikim zaletom iz Francuske u kontinentalnu
Europu.   Francuska   revolucija   iz   1789.   izvršila   je   izniman   utjecaj.   1789.   prihvaćena   je
„Povelja(Deklaracija)   o   ljudskim   i   građanskim   pravima".   Ona   sadržava   uzvišeni   pokušaj
naglašavanja univerzalne važnosti ljudskih prava. Revolucionarka Olimp d Guž, po uzoru na
Deklaraciju o pravima čovjeka i građanina, objavila je 1791. godine Deklaraciju o pravima
žena. No sada dolazi do novog problema. Ljudska prava iziskuju univerzalnu važnost, a
obvezujuće   jamstvo   za   njih   kao   za   osnovna   prava   bilo   je   ograničeno   na   uski   okvir
nacionalnih država.

Strašni zločini tokom Drugog svjetskog rata potaknuli su ljude na razmišljanje kako bi se
moglo osigurati važenje ljudskih prava diljem svijeta. Trebalo je osigurati da svi ljudi na
svijetu imaju osnovna prava i slobode. To je bio jedan od najvažnijih motiva za osnivanje
Ujedinjenih naroda. To je sadržano u ključnom ugovoru između država, u "Povelji
Ujedinjenih naroda“ 1945. U njoj se ističe da se sve države članice obvezuju da će i zajedno i
svaka posebno surađivati s Organizacijom u smislu provedbe ciljeva Organizacije, a u te
ciljeve ubraja se zaštita ljudskih prava. Da bi bilo precizno utvrđeno što su ljudska prava
sastavljena je "Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima", koja je usvojena 1948.

Usvojena   1951.   godine   na   Konferenciji   ambasadora   pri   Ujedinjenim   narodima   o   statusu
izbjeglica   i   osoba   bez   državljanstva.   STUPILA   NA   SNAGU   1954.   godine.   Izdavanje   i
priznavanje putnih isprava  je neophodno kako bi se olakšalo kretanje izbjeglica, a posebice
njihovo preseljenje u treće zemlje. Izbjeglicama je potrebna pomoć u moralnoj, pravnoj i
materijalnoj sferi, odgovarajućih službi socijalne zaštite, a   naročito pomoć odgovarajućih
nevladinih organizacija.

U svrhu ove Konvencije, pojam “izbjeglica” primjenjuje se na svaku osobu:

-za koju se smatra da je izbjeglica shodno Ustavu Međunarodne organizacije za izbjeglice
-koja se, kao rezultat događaja koji su se desili prije 1. januara 1951. godine i zbog
osnovanog straha od proganjanja iz razloga rase, religije, nacionalnosti, pripadnosti
određenoj društvenoj grupi ili političkog mišljenja, nalazi izvan zemlje svog državljanstva
i koja ne može ili, zbog tog straha, ne želi da se stavi pod zaštitu te zemlje;
-Ili koja, budući da nema državljanstvo, a kao rezultat tih događaja se nalazi izvan zemlje
svog prethodnog uobičajenog boravka, ne može ili, zbog tog straha, ne želi da
se u nju vrati.

Nakon donošenja ove Konvencije nastupili su određeni događaji koji su uslovili nastanak
novih izbeglica, kao i zahtev da se pruži jednaka zaštita i tretman prema svim izbeglicama,
javila se potreba za donošenjem takvog dokumenta koji će nadomestit inedostatak same
Konvencije. Tačnije, 1967 godine stupio je na snagu Protokol o statusu izbeglica i ovim
dokumentom se uslovno rečeno proširuje primena same konvencije 1951Ugovorne države su
dužne primjenjivati odredbe ove Konvencije na izbjeglice bez diskriminacije u pogledu rase,
religije ili zemlje porijekla.

5.Konvencija o zaštiti osnovnih ljudskih prava i sloboda, Rim 1950

Evropska   konvencija   o   ljudskim   pravima   je   pravni   akt   Savjeta   Evrope   (1949)  o   zaštiti
sloboda   i   prava,   donešen     u Rimu   1950.   godine.   U   periodu   od   1950.   do   2004.   godine,
Konvenciju je potpisalo 46 zemalja. Potpisivanje je označilo prihvatanje obaveze poštovanja
prava   i   sloboda,   kao   i   priznavanje   nadležnosti Evropskog   suda   za   ljudska
prava u Strazburu u Francuskoj koji   je   ustanovljen   Evropskom   konvencijom.  Konvencija
određuje sadržaj prava i sloboda i, za slučaj kršenja, obezbeđuje međunarodnu zaštitu. Tekst
Konvencije   je   zvanično   preveden   i   objavljen   na   30   jezika.   Konvencija   se   sastoji   iz
preambule, osnovnog teksta i 13 protokola.  Poseban značaj ima Protokol 11, koji je 1998.
godine   u   evropsku   pravnu   praksu   uveo   stalnu   pravosudnu   instituciju   -   Evropski   sud   za
ljudska prava i mogućnost učešća pojedinca u međunarodnom pravnom postupku. Svaka
osoba koja smatra da su joj narušena njena ljudska prava može se obratiti sudu. Osnovna
prava i slobode:



Pravo na život



Zabrana mučenja, nečovječnog i ponižavajućeg postupanja



Zabrana ropstva i prinudnog rada



Pravo na slobodu i sigurnost



Pravo na pravično suđenje



Sloboda misli, savjesti i vjeroispovjesti



Sloboda izražavanja



Sloboda okupljanja i udruživanja



Zabrana diskriminacije

6.Pravo na socijalno obezbjeđenje

Социјално обезбеђење

се према Универзалној декларацији о

правима

човека

и Пакту

о економским, социјалним и културним

правима

, третира као елемент животног

стандарда. Према таквој оријентацији, свако има право на стандард

живота

који

обезбеђује

здравље

и благостање

појединца

и његове

породице

. То укључује: храну,

одећу, стан, лекарску негу, услуге социјалних служби, као и право на осигурање у
случају незапослености,

болести

, онеспособљавања, удовиштва, старости или других

случајева губљења средстава за издржавање услед околности независних од
воље

појединца

Socijalna prava u užem smislu riječi uključuju pravo na socijalno obezbjeđenje, pravo na
socijalno osiguranje i pravo na socijalnu pomoć.

7.Protokol o statusu izbjeglica

Konvencija   o   statusu   izbeglica   koja   je   sačinjena   1951   godine   a   stupila   na   snagu   1954,
predstavlja osnovni dokument kojim se reguliše status izbeglice, odnosno na osnovu koje se
procenjuju okolnosti, i na osnovu kojih se utvrđuje da li neko lice ispunjava uslove za sticanje
statusa izbeglice. Imajući u vidu da su Konvencijom obuhvaćena samo ona lica koja su
postala izbeglice usled događaja koji su se desili pre 1. januara 1951.godine, da su nakon
donošenja   ove   Konvencije   nastupili   određeni   događaji   koji   su   uslovili   nastanak   novih
izbeglica, kao i zahtev da se pruži jednaka zaštita i tretman prema svim izbeglicama, javila se
potreba za donošenjem takvog dokumenta koji će nadomestit inedostatak same Konvencije.
Tačnije, 1967 godine stupio je na snagu Protokol o statusu izbeglica i ovim dokumentom se
uslovno   rečeno   proširuje   primena   same   konvencije   1951,   ali   Protokol   ostaje   nezavistan
dokument, tako da pristup istom nije ograničen samo na države potpisnice Konvencije 1951,
čime je proširena i pružena zaštita i onim licima koja se nalaze u zemlji koja nije potpisnica
Konvencije 1951.

Takođe, status izbeglice može steći i lice (bez obzira da li se nalazi u zemlji koja pristupila
Konvenciji 1951 i Protokolu 1967) koje zadovoljava kriterijume Statuta UNHCR (agencija

3. предност богатијих кандидата странака

њихових симпатизера.

Врстe (типови) изборних систeма:

1. Већински систем (САД

ВБ) изборне јединице једнаке

величине дају по 1 посланика, бира

се

1 кандидат

са

листе који

добије највише гласова.
2. Алтернативно гласање (Аустралија, Француска) као код
већинског система уз то што бирач даје предност редосљеду
кандидата док један кандидат не добије предност. У други круг
иду прва 2 кандидата.
3. Појединачно преносиво гласање (Ирска, Малта) бирачи бирају
посланике

зависности од густине насељености.

4. Систем партијских листа

(земље западне Европе) глас се даје партији и кандидат

добија сразмјерно партијских гласова понаособ. Овдје сваки глас има
подједнаку посланичку и партијску тедину.
5.

Систем

мјешовитог

члана

(Њемачка, Маћарска) 50% посланика бира се

изборним јединицама по 1 посланика а остатак системом партијских листа.

Отворена и одговорна влада

Карактеристике отворене владе:

1. прудање информација о политици коју воде,
2. приступ владиним документима преко парламента,
3. отвореност састанака за јавност и штампу,
4. систематско савјетовање владе у формулисању и примјењивању политике.

Димензије одговорне владе

1. правна одговорност,
2. политичка одговорност,

финансијска одговорност.

Предсједнички систем:

Предност је већа зависност законодавне у контроли извршне власти. Недостатак у

"закочености" владе да обезбиједи законодавство и опорезивање у спровођењу утврђене
политике.

Премијерски систем:

Предност је у способности да се усагласи изврпша политика са доношењем закона и
опорезивањем.
Недостатак је у способности извршне власти да контролише дневни ред парламента и ограничи
његову надзорну улогу.

Парламент обезбјеђује политичку и финансијску одговорност изврпше власти и то:

1. кроз моћ да доноси законе и порезе и кроз процедуре,

у његовој је надледности надгледање рада изврпше власти.