UVOD
U ovom radu sam se fokusirala na investicioni portfolio kompanija za
osiguranje života. Bavim se određivanjem njegovog pojma i predstavljam način
njegovog kreiranja. Osnovni smisao konstrukcije portfolija je ostvarivanje optimalnog
odnosa između rizika i prinosa kombinujući raznovrsnu aktivu. Iz referata saznajemo
da kreiranje portfolija nije intuitivan posao. Izbor aktive, u koju će se ulagati, ne vrši
se nasumično i bez detaljnih analiza, pa stoga možemo reći da kreiranje investicionog
portfolija predstavlja veoma kompleksan i smisleni posao.
Moderne ekonomije počivaju na vremenskoj nepodudarnosti štednje i
investicija. Investicije osiguravača života u sebi spajaju razvojnu i stabilizacionu
komponentu investicione politike kao segmenta ekonomske politike. Razvojna
dimenzija politike plasmana osiguravača se manifestuje kroz finansiranje privrede i
vanprivrede, javnog i privatnog sektora, izgradnju infrastrukturnih objekata.
Stabilizacionu dimenziju investicione politike treba posmatrati u sklopu stabilizacione
ekonomske politike.
Društva za osiguranje života kao institucionalni investitori na finansijskom
tržištu imaju ulogu akumuliranja sredstava i posredovanja, tj. prikupljena sredstva
usmeravaju u različite oblike aktive (finansijske i realne). Ono što afirmiše ove
instucionalne investitore da zauzmu važno mesto u finansijskom sistemu su njihove
sledeće važne karakteristike: stabilan tok premija osiguranja, dugoročnost izvora
sredstava, dugoročnost plasmana, vremenska nepodudarnost uplata i isplata i
predvidivost nastupanja osiguranog slučaja, odnosno predvidivost povlačenja
sredstava. Zahvaljujući dugoročnosti izvora sredstava, društva za osiguranje života
formiraju takav investicioni portfolio koji se, na prvom mestu sastoji, od dugoročnih
plasmana koji nose dugoročne prinose. Naravno, njihov portfolio mora biti tako
konstruisan da odgovori zahtevima za održavanjem likvidnosti. Na investicionu
aktivnost društava za osiguranje života utiče:
1.
masa prikupljenih finansijskih sredstava putem premija osiguranja;
2.
način plaćanja premija i način isplata osiguranih suma;
3.
da li je ugovor o osiguranju zaključen na duži ili kraći period;
4.
tekuća tržišna kamatna stopa;
5.
način kalkulisanja troškova;
6.
zakonske odredbe o ograničenju plasmana u različite oblike finansijske
aktive (kontrola ulaganja);
7.
veći troškovi od očekivanih (veća smrtnost, niža stopa prinosa, otkupi);
8.
različiti rizici u poslovanju (rizik kamatne stope, rizik deviznog kursa,
politički);
9.
poresko opterećenje.
Svim ovim faktorima se ne može posvetiti pažnja u ovom radu jer to prostor
ne dozvoljava. U radu se fokusiram na portfolio društava za osiguranje i na njegovu
strukturu. Navedene su i najzančajnije karakteristike aktive u koju se investira. Osim
toga, pažnja je posvećena i poreskom tretmanu investicionih instrumenata.
1
I Značaj plasiranja sredstava
Sigurnost i stabilnost uplata, strogo namenski karakter sredstava, visok stepen
predvidivosti nastanka osiguranih slučajeva i činjenica da se osigurani slučajevi ne
realizuju tako često doprinose da se akumulirana sredstva (po osnovu naplaćenih
premija) mogu dugoročno ulagati u različite oblike finansijske imovine. Naglasimo,
da karakter i priroda ovih sredstava zahtevaju sigurne oblike ulaganja i na taj način
utiču na privredni prosperitet i služe finansiranju i proizvodne i neproizvodne
potrošnje.
Osiguravači života, u ulozi finansijskih posrednika, obezbeđuju nov način
finansiranja, tj. nove izvore finansiranja i za privatni i za javni sektor. Dugoročne
obaveze i stabilni izvori prihoda ovih finansijskih institucija idealni su izvor
finansiranja vlade i privrednih subjekata.
Jedna od najvažnijih funkcija društava za osiguranje života je funkcija
investiranja. Osiguranje života doprinosi da se od unapred naplaćenih premija
akumuliraju ogromna novčana sredstva i tako obezbedi izvor za kapitalne investicije.
Ta sredstva se investiraju u određenu finansijsku aktivu do dospeća zahteva za isplatu
osiguranih suma.
Najvažniji izvor sredstava za ulaganje društava za osiguranje života je
matematička rezerva. Matematička rezerva je specifičnost osiguranja života.
Obrazuje se shodno principima aktuarske matematike.
Ugovori o osiguranju života su, uglavnom, dugoročni, a obaveze osiguravača
života po zaključenim ugovorima mogu se prolongirati na duži period. Stoga su i
plasmani, većinom, dugoročni po prirodi. U portfoliju osiguravača života zastupljene
su obveznice, akcije i nekretnine, kao i različiti instrumenti tržišta novca radi
obezbeđenja potrebne likvidnosti. Plasman u svaki ovaj oblik aktive ima svojih
prednosti i nedostataka. Tako npr, ulaganje u državne obveznice nosi sigurnost,
oslobađa investitora od poreza. Takvo ulaganje ne nosi kreditni rizik, ali nosi mali
prinos. Ulaganje u akcije nosi viši prinos, ali i viši rizik, prepreke u prenosu prava isl.
Investicije osiguravača života imaju važan ekonomski i socijalni učinak.
Sredstva se investiraju u tržne centre, bolnice, medicinska istraživanja, fabrike, nove
mašine i opremu. Na ovaj način investiranje pomaže rast kapitalnih dobara. Stoga je
ono u funkciji promovisanja ekonomskog rasta i pune zaposlenosti. Investiranje
društava za osiguranje života može se odnositi i na izgradnju stanova, kuća,
zdravstvenih centara, a sve u cilju povećanja društvenog blagostanja.
II Investicioni portfolio društava za osiguranje života
Portfolio društava za osiguranje života sastavljen je, uglavnom, od dugoročnih
plasmana, što je i logično zbog dugoročne prirode obaveza osiguravača života.
Kolebljivost cena aktive u koju su plasirana sredstva i niska utrživost istih na kratak
rok predstavljaju karakteristike investicija ovih institucionalnih investitora. Postoji
2
investiraju u različitim valutama (npr. depresijacija valuta u kojoj je investirano).
Takođe, važna su ograničenja koja se tiču različitih poreskih obaveza i primene
različitih računovodstvenih standarda.
Preterano strogi zahtevi u pogledu plasmana sredstava u SAD-u doveli su do
toga da se vremenom uvedu klauzule koje će ublažiti postojeća ograničenja. Te
klauzule su doprinele da se određeni iznos sredstava uloži u bilo koji tip aktive. Pad
kvaliteta investicione aktive može biti uzrokovan (i jeste uzrokovan što pokazuje
tekuća finansijska kriza) agresivnom investicionom strategijom nastalom posle
izraženog konkurentskog perioda, padom tržišne vrednosti obveznica i oslabljenim
tržištem nekretnina.
Sledeći korak je određivanje alternativnih strategija investiranja. Alternativne
strategije se predviđaju kako bi se odgovorilo na promenu različitih tržišnih uslova
(promena kamatne stope, deviznog kursa, rasta cena).
Analiza očekivanog priliva novca ukazuje na ishod očekivanih ili ciljanih
rezultata. Analizira se priliv novca po osnovu plasmana u određene kategorije aktive i
odliv novca po osnovu obaveza. Ovo bi bio četvrti korak.
Poslednji korak u kreiranju portfolija predstavlja monitoring. Ovaj korak se
odnosi na davanje odgovora na pitanja: Da li je investiciona politika bila takva da su
ostvareni projektovani ciljevi i da li je raspodela budućih rezultata (prinosa) u
granicama prihvatljivosti? Negativni odgovori ukazuju na činjenicu da je neophodno
menjati strukturu portfolija.
Da bi se sastavio dobar portfolio potrebno je raspolagati brojnim podacima
počev od opšteg stanja u privredi, ekonomskih i političkih prilika, mera monetarne i
fiskalne politike, stope inflacije, deviznog kursa, trgovinskog bilansa, preko položaja
konkurentskih društava za osiguranje, profitne stope u privrednoj grani u koju se
ulaže, konkurentnosti kompanije u koju se ulaže u odnosu na ostale kompanije,
poreskih obaveza, do stope rasta dobiti.
U SAD-u se investicioni portfolio osiguravača života sastoji od dve kategorije.
Prvu kategoriju čine sredstva koja se nalaze na glavnom računu (
engl. general
account
), a drugu kategoriju sredstva koja se nalaze na posebnim
računima (
engl.
separate accounts
). Ovakva klasifikacija je izvršena na osnovu prirode obaveza
osiguravača, radi čijeg urednog izvršavanja se vrši investiranje u različite oblike
aktive. Prema tome, sredstva koja treba da omoguće uredno izvršavanje ugovornih
obaveza i da obezbede garantovanu isplatu fiksnih osiguranih suma nalaze se na
glavnom računu. Na odvojenim (posebnim) računima se nalaze sredstva, takođe,
namenjena izvršavanju obaveza iz ugovora, s tim da se sa ovih računa isplaćuje
osiguranicima onaj deo osigurane sume koji zavisi od investicionog rizika povezanog
sa ulaganjem u određenu aktivu koja donosi, uglavnom, varijabilni prihod. Drugim
rečima, rizik investiranja u aktivu od sredstava sa posebnih računa direktno pogađa
osiguranike, što znači da oni direktno nose rizik ulaganja.
Za aktivu koja se nalazi na posebnim računima je karakteristično to da ona
ne
podleže zakonskim restrikcijama u pogledu ulaganja u pojedine oblike aktive, koja
4
inače važe za aktivu na glavnom računu. To znači da se portfolio posebnog računa
može sastojati samo od obveznica, samo od akcija ili samo od nekretnina. Statistika
kaže da se oko 25% sredstava osiguravača života drži na posebnim računima.
Visina dobiti na plasirana sredstva ne bi trebalo da bude niža od prosečne
kamatne stope na tržištu kapitala.
¹
Dobit koja se ostvari veoma je važna za društvo za
osiguranje, ali i za osiguranike, jer od njene visine zavisi i cena osiguranja (premija).
Napomenimo i to da najveći deo dobiti društava za osiguranje potiče od dobiti
ostvarene od plasmana.
Minimalni iznos dobiti koji se ostvari od plasmana sredstava morao bi biti
jednak vrednosti pretpostavljene dobiti u postupku određivanja cene. Ako bi se desilo
da dobit od plasmana bude niža od one koja je ukalkulisana u cenu, društvo bi bilo u
gubitku. Često se dešava da društva za osiguranje posluju sa gubicima koji se
pokrivaju profitom ostvarenim od plasiranih sredstava. Otuda značaj plasiranja
sredstava za poslovanje društava za osiguranje.
Tradicionalno shvatanje efikasnog investiranja podrazumeva ostvarivanje
visokog profita uz minimizovanje rizika. Naravno, ovakva logika znači da bi trebalo
investirati u najrizičnije investicije da bi se ostvario maksimalan profit. Ipak, ovakvo
rezonovanje nije kompatibilno sa osiguranjem života i ne može biti prihvatljivo.
IV Finansijska aktiva i njene karakteristike
U portfoliju se mogu naći različiti finansijski instrumenti.
²
Postoji više
kategorija koje su obuhvaćene ovim pojmom: hartije od vrednosti, depoziti,
potraživanja, finansijska prava, žiralni novac, devize i devizni kursevi, zlato i
plemeniti metali.
Finansijski instrumenti se razlikuju po riziku, prinosu, otpornosti na inflaciju,
kamatnu stopu. Društva za osiguranje života mogu plasirati sredstva i u kratkoročne i
dugoročne finansijske instrumente, odnosno instrumente tržišta novca i tržišta
kapitala. Investiranje u pojedine finansijske instrumente (aktivu) nosi prednosti i
mane, te se stoga plasmani u različitu finansijsku aktivu odražavaju na novčane
tokove osiguravača života, tj. priliv i odliv novca. Pri tom, moramo naglasiti da na
razvijenim finansijskim tržištima postoji mnogo širi spektar finansijskih instrumenata
i, analogno tome, razvijeniji je „finansijski jezik“, tj. mnogo je više izraza koji se
koriste da bi označili određeni instrument.
Za institucionalne investitore, a tako i društva za osiguranje života, hartije od
vrednosti predstavljaju najznačajniju vrstu finansijske aktive. Finansijska aktiva
njenim vlasnicima daje određena prava koja su povezana sa mogućnošću naplate
očekivanih finansijskih sredstava u budućnosti. Drugim rečima, finansijska aktiva
predstavlja prava na neke buduće prihode ili koristi.
¹
Kocovic, J., Šulejic, P., (2000),
Osiguranje
, Ekonomski fakultet, Beograd
²
Šoškic, D.,Živkovic, B., (2007),
Finansijska tržišta i institucije
, Centar za izdavacku delatnost
Ekonomskog fakulteta u Beogradu
5
