Depresija

Uvod i epidemiologija

„Tuga je u redu, depresija nije“

Istraživanja pokazuju da zimske hladnoće, praznični računi, teško ostvarive novogodišnje odluke, kao

i ponovno suočavanje sa poslom nakon perioda prazničenja, obeležavaju mesec januar kao plodno tle za
“započinjanje” depresija. Međutim, neraspoloženje i tugovanje ne znače nužno depresiju. A i depresija ima
leka, za onog ko ga traži.

U svakodnevnom životu široko rasprostranjena upotreba termina „depresija“ za označavanje „nekog

ko je tužan i bezvoljan“ dovela je do toga da skoro svaki čovek može sebi u nekom trenutku prikačiti ovaj
epitet. S jedne strane ovaj trend može smanjiti stigmatizaciju prema ovom poremećaju emocija. S druge pak,
olako shvatanje o prevazilaženju depresije snagom volje ili otpisivanje problema može imati ozbiljnije
posledice.

Tuga je ok

Kad nikada ne bismo bili frustrirani, kada ne bismo doživljavali gubitke i poraze, kada ne bi plakali -

ne bi ni umeli da prepoznamo zadovoljstvo i sreću ili ona ne bi postojala kao entitet. Potiskivanje i
odbacivanje neprijatnih osećanja ne briše iste, ona se onda telesno manifestuju i ljudi dugo „leče“ somatske
simptome; jer je društveno prihvatljivo da „mi lupa srce“, ali ne i da „nešto sa mojom psihom nije u redu“.
Tuga je ok. Ona nije nužno destruktivna i nije rezervisana samo za „slabiće“. Ona može da navede na
preispitivanje i preusmeravanje emocionalne energije. Tuga ima adaptivnu funkciju i korisna je. Razbuktala
depresija nije.

Kako prepoznati depresiju

Tuga se kvantitativno i kvalitativno razlikuje od depresije. Često se kaže da je depresija patološka

žalost. Znači da je tugovanje nesrazmerno povodu ili i nije izazvano spoljnim povodom. Taj povod ne mora
objektivno biti prepoznat kao opravdan za ispoljavanje tuge, već je bitniji lični doživljaj i percepcija tog
povoda.  Postoje kriterijumi na osnovu kojih se može posumnjati da je osoba „upala“ u depresiju, odnosno
na   osnovu   kojih   stručno   lice   (psihijatar,   psiholog)   može   uspostaviti   dijagnozu   kliničke   depresije.   Oni
obuhvataju perzistentno sniženo raspoloženje u trajanju od najmanje dve nedelje, probleme sa snom, loš ili
pojačan apetit, malaksalost, slabost koncentracije, suicidalne misli, samoprebacivanje, negativnu valorizaciju
sebe i drugih, pesimizam. Karakterističan je gubitak interesa i zadovoljstva (za socijalnu komunikaciju, seks,
hranu..) i depresivna osoba se čak ni privremeno ne oseća bolje ako joj se dese neke lepe stvari. Takva osoba
često sebe krivi za banalne stvari a ima moralno indiferentan stav prema nečemu što bi zdravoj osobi
nametnulo   osećaj   krivice.   Depresija   se   obično   povezuje   sa   nekim   gubitkom,   stresom   ili   traumatičnim
iskustvom, ali uzroci mogu biti i genetske, biološke prirode i usled moždanih oštećenja. Ona je i česta nus
pojava i prateći činilac telesnih bolesti (kao kod infarkta, transplantacije koštane srži, raka..). Ono što je bitno
uočiti u poređenju sa tugom je – prepoznati kada tugovanje postaje disfunkcionalno, da je kvalitet života u
dužem vremenu u drastičnom padu i prepoznajemo li simptome ove bolesti. Jer depresija je bolest i leči se
uspešno.

Depresija pogađa 121 milion ljudi
širom sveta;

Najveći broj depresivnih je među
mladima;

Procenjuje   se   da   će   do   2020.
depresija   postati   drugi   po   redu
uzrok   oboljevanja   u   opštoj
populaciji;

Depresija vodi u suicid oko 850
000 ljudi godišnje;

50% obolelih se oporavljaju za
manje od 3 meseca;

Za oko 2 godine posle izlečenja, 2/3

ponovo dožive depresivnu
epizodu;

Mentalni poremećaji su na
drugom mestu problema javnog
zdravstva u Srbiji;

Šta možemo sami a šta ne

Nasuprot onima koji tugu ne priznaju za legitimno osećanje, postoje i ljudi koji joj se prepuštaju

izlazeći iz njenih granica. Pozitivna osećanja mogu da budu isceliteljska, ali često je slučaj da „ništa mi nije“,
„mogu ja to“, „glavu gore“ i „proći će samo od sebe“ neće uroditi plodom. U zavisnosti od vrste depresije,
kao i od karakternog tipa osobe - mogu postojati različiti načini prevladavanja. Osamljivanje je obično
primamljiv izlaz, ali neproduktivan. S druge strane i druženje, koje je obično dobra taktika, neki ljudi koriste
samo da bi mislili o onome što ih rastužuje, poput obilaska prodavnica što nas samo podseća na to šta sve
sebi ne možemo priuštiti. I neke zabave mogu biti uzrok recidiva depresije. Najgore što čovek može da uradi,
gore od toga da ne uradi ništa je traženje pribežišta u alkoholu i drogama. Alkohol može biti i opasniji, iako
stvara manju zavisnost, zbog toga jer je socijalno prihvatljiv i zloupotreba se često ne prepoznaje i/ili ne
osuđuje, a alkohol kao depresor centralnog nervnog sistema neće rešiti ni najobičniji problem a kamoli
depresiju.   Ono što čovek može sam uraditi za sebe i što nedvosmileno pomaže ogleda se u redovnom
bavljenju   nekom   fizičkom   aktivnošću,   zdravoj   ishrani,   izlaganju   suncu   i   dobrom   snu.   Telo   i   misli   su   u
povratnoj sprezi.  Naravno,  kad je reč  o  težim oblicima depresije lečenje podrazumeva i  antidepresive.
Antidepresive ne treba uzimati na svoju ruku, iz kojekakvih priručnika i slično. Prepisani od strane psihijatra
obično se koristite duži vremenski period da bi se osetio njihov efekat i to redovnom upotrebom. U svakom
slučaju, izlaz iz depresije podrazumeva i promenu načina razmišljanja, saniranje uzroka a ne samo posledice.
Student koji pada ispit za ispitom razmišlja „ja sam zaista glup i nesposoban“, umesto da daje sebi neko
adaptivnije objašnjenje (i najčešće tačnije) kao na pr. „nisam dovoljno učio“. Tako da je i psihoterapija
nezamenljiva u tretmanu depresije.

Negujte svoje mentalno zdravlje

Depresija može život učiniti besmislenim i nepodnošljivim. Prvo bi trebalo osobu u depresiji uveriti

da nije „gubitnik“, ali da ima odgovornost prema sebi, i načina da sebi pomogne. Obratiti se za pomoć nije
sramota, već zrelost. Ne obratiti se za pomoć je pobeda predrasuda i nebrige o sebi, pristajanje na patnju i
otpisivanje kvalitetnijeg života. Čovek može sam da tuguje, ali najčešće ne može sam da se bori sa
depresijom. Kao što negujemo kosu, zube, srce, telesno zdravlje, tako treba negovati i mentalno.

Depresija je bolest koja je po broju obolelih, uz

kardiovaskularne bolesti, karcinom i saobraćajni traumatizam,
obeležila kraj XX i početak XXI veka. Danas se smatra da je po
incidenci oboljevanja na 2. mestu. Radi se o bolesti svih vremena,
svih uzrasta, rasa i oba pola. Žene oboljevaju dva puta češće nego
muškarci.

Depresija je masovno zastupljena u SAD – smatra se da

preko 16-20 % populacije boluje u toku života od depresije (raniji
podaci   3-10%),   a   to   su   milioni   ljudi,   tj.   ogromne   finansijske
troškovei stvara lečenje ovog oboljenja. U Evropi je gotovo svaka
4. osoba bolovala ili boluje od depresije. U Srbiji je evidentan
porast   depresivnih   kao   posledica   ekonomske   tranzicije,   pada
standarda,   nesnalaženja   u   novim   društvenim   odnosima   i
okolnostima, ratova na tlu bivše Jugoslavije....Pri tome, odmah bi
trebalo reći da okolnosti i okolina nisu jedini uzroci ove bolesti. U
Hrvatskoj je registrovano najmanje 400 000 depresivnih a smatra
se da je to manji broj od stvarno obolelih.

Uzrok depresije

Moderna medicina prihvata da je najveći broj simptoma psihičkog (emotivnog) karaktera ali da uzrok

depresije leži u telesnom poremećaju. Još je dosta toga nepoznato. Ono što je dokazano - kauzalni
poremećaj je na nivou moždanih i nervnih ćelija (slika 2) dela mozga odgovornog za raspoloženje – limbički
sistem, nucleus amigdale i okolnih struktura kao i u hemijskim procesima na nivou moždanih ćelija i
komunikacijama među njima –

neurotransmiterskim supstancama, koje se luče u manjku. To su serotonin,

noradrenalin i dopamin, a moguće je da ima i drugih

(slika 3). Povišena produkcija kortizola (hormona

nadbubrežne žlezde) i CRH (kortikotropnog realising (oslobađajućeg) faktora

* podižu nivo kortizola kao

inhibitora neurotransmitera.

Postoje mnogo teorija nastanka depresija – od virusnih do psihiloških npr. po Frojd-u. Frojd

„

Mourning and Melancholia“

, publikovanom 1917. god., sugeriše da melanholija (depresija) može da postoji

u rasponu od imaginarnog do percepovanog „gubitka“ i taj samo-kritički aspekt

ega

je delimično odgovoran

za razvoj depresije. Glavna razlika psihodinamske i kognitivno-bihevioralne terapije leži u motivacionoj
osnovi stvorenoj od strane terapeuta i tehnikama koje se koriste da bi napravile promenu.

Slika 2: Nervna ćelija (neuron) mozga i shema delovanja transmitera

* supstanca koja se luči u delu mozga hipotalamusu i utiče na povećano stvaranje kortikotropnog hormona u

moždanoj endokrinoj (sa unutrašnjim lečenjem) žlezdi epifizi, odakle se stimulišu ćelije nadbubrega na produkciju
kortizola.

Današnja medicina priznaje

unutrašnje i spoljašnje uzroke depresije

Unutrašnji uzroci

su tkz. predizpozicija za depresiju, a odnosi se na sklonost pojedinih familija ka

depresiji, melanholični tip osoba...mada mnogi istraživači smatraju da indukcija i učenje modela ponašanja u
porodici bitno utiču na, već rano u detinjstvu, iskazanu „slabost“ u prenošenju informacija u mozgu, kao i na
stepen raspoloženja, samopouzdanje, sigurnost, opštu veselost i nivo energije (za psihičku ili fizičku
aktivnost).

Spoljašnji faktori

su mnogobrojni i svode se na gubitak (stres), uopšteno govoreći – voljene osobe,

zdravlja, blagostanja, zaposlenja, verovanja u sistem vrednosti, sopstvenom kvalitetu života. Spoljašnji faktori
su takođe zloupotreba alkohola i droge.

Povezanost unutrašnje predispozicije i spoljašnjeg okidača povećava mogućnost razvoja depresije.

Posle prve epizode depresija se nikada više ne javlja u 50% slučajeva. Pojava 2 depresivne epizode, koje
obično traju do 6 meseci, retko do 1 godine, povećava mogućnost pojave 3. epizode na 70%, a sledeća
epizoda povećava rizik razvoja nove depresije do 90%.