Депресија у старости
2018
1
1.Увод
Депресија је стара колико и човечанство. Убраја се не само у најраније описане
болести у историји медицине, него и у најчешће психичке поремећаје данашњице. Реч
"депресија" пореклом је из латинскога језика - латински depressio долази од deprimere, што
значи потиснути, притиснути или удубити. Депресивност је најчешћа потешкоћа
менталног здравља у старијој животној доби, а клиничка депресија је најчешћи психички
поремећај међу старијим особама. Депресивност је емоционално стање карактерисано
осећајима туге, нерасположености, жалости и утучености. Погрешно је мишљење да је
депресија нормалан део старења. Она није неминовна последица старења. Истраживања су
потврдила како је усамљеност главни проблем код старијих особа. Такве старије особе су
склоније трајној непокретљивости, због социјалне изолације, а која је последично
повезана са депресијом, али и повећаном телесном тежином или потхрањеношћу код
старости те дехидрацијом.
Старије године, односно промене карактеристичне за старије године,
укључујући
учесталије здравствене проблеме, финансијске потешкоће, стрес, отуђеност,
незадовољство, пензионисање, губитак брачног партнера, чланова породице или
пријатеља, одлазак деце, смањене потребе и мотивације за активностима које су некад
биле нормални део живота додатни су "објективни”оквири који стварају погодно тло за
депресивну реакцију старијег човека. Светска здравствена организација идентификовала
је
седам изазова везаних за старију популацију: помак од заразних према незаразним
болестима; повећан ризик за немоћ и неспособности; пружање неге уз одржавање
равнотеже између аутономне бриге, неформалне и формалне неге; феминизацију старења;
етику и неједнакост – старосну дискриминацију код доступности медицинских иновација;
економију старије популације; те стварање нове парадигме која гледа на старије људе као
на активне учеснике и доприноситеље у друштву које је старосно интегрисано, али и као
на
кориснике развоја.
Депресија у старости
2018
2
2. Клиничка слика депресије
Депресивне особе
типично осећају жалост и безнађе. Оне губе способност осећања
задовољства и нису више заинтересоване за активности које су их раније веселиле и у
којима су уживале. Депресивно се расположење код болесника разликује од уобичајене
туге. Оно у себи садржи осећај дубоке патње и емоционалног бола. Неки депресивни
болесници могу бити више иритабилни, напети и анксиозни (тескобни) него жалосни.
Карактеристично је њихово неверовање у могућност побољшања, иако је већина због саме
природе болести такво побољшање већ више пута искусила. Лице и мимика дају слику
бола, нежности и тескобе, често без суза, но неки болесници плачу, узбуђени су и
уплашени, стално запиткују о својој болести и траже помоћ. Врло често болесници који се
иначе жале на велики осећај туге, истовремено се жале на немогућност да се исплачу или
уоште да заплачу. У фази опоравка, наизглед парадоксално, опоравља се способност
плакања. Половина болесника негира депресивно расположење, ти пацијенти су често
доведени од стране породице или са радног места због социјалног заказивања. Типичне су
дневне варијације расположења, па се многи болесници лошије осећају ујутро.
Депресија
је врло често праћена анксиозношћу, повећаном потрошњом и злоупотребом
алкохола, а понекад доминирају соматски (телесни) симптоми, што је нарочито често код
старијих болесника и у случајевима маскираних депресија. Анксиозност је понекад тако
јако изражена да је тешко рећи
ради ли се о анксиозном поремећају праћеном са
депресијом или депресивном поремећају праћеном анксиозношћу. За такве је случајеве
предвиђена дијагноза анксиозно-депресивног поремећаја.
Честе су промене апетита. Типично је апетит ослабљен. Ипак, депресија се може
манифестовати и појачаним апетитом и порастом телесне тежине, што је карактеристично
за атипичне депресије. Поремећај спавања је такође чест. Готово 80% болесника жали се
на сметње спавања, нарочито на тешкоће при спавању и на рано јутарње буђење.
Депресија у старости
2018
4
3. Врсте депресивних поремећаја
Осим службене класификације, постоје још у клиничкој пракси различите поделе
депресије које су се спомињале кроз различите класификације, кроз психијатријску
историју.
Униполарна депресија
– депресија која настаје код болесника који никад нису
показали симптоме маније или хипоманије. Дијагноза се може поставити када се
болест понови два или више пута.
Биполарна депресија
– депресивна фаза биполарног афективног поремећаја.
Биполарни поремећај чешће почиње са депресивном фазом болести и тешко је
разликовати биполарну од униполарне депресије јер су клиничке слике врло
сличне. Данас постоје различити предлози како рано диференцирати биполарну од
униполарне депресије, али ни једним тестирањем не може се засигурно раздвојити
ове две врсте депресије осим клиничким праћењем.
Психотична депресија
– када су присутне сумануте идеје и халуцинације,
говоримо о психотичној депресији. Због суманутог доживљаја кривице, честа је
суицидалност код ових болесника. Сумануте идеје, осим кривице, су и идеје опште
пропасти, осиромашења, хипохондријске сумануте идеје и сл.
Реактивна депресија
- представља реакције на животне проблеме и стресне
ситуације као што су смрт блиске особе, развод брака, губитак посла и сл., само
што су депресивна стања јаче изражена и трају дуже од обичне туге. Требала би се
разликовати од такозване ендогене депресије, која настаје без неког видљивог
повода и одраз је биолошког и генетског устројства особе. Међутим,
епидемиолошка истраживања и код болесника са ендогеном депресијом налазе
већи број негативних животних догађања који претходе појави депресије. У
модерној психијатрији та је подела напуштена и свака се депресија проматра кроз
био-психо-социолошку призму, где сви фактори придоносе развоју болести.
Секундарна депресија
– често се зове и депресија због других медицинских стања.
Дакле, јавља се код особа које болују од телесних болести нпр. ендокринолошких
