Deprivacije kod osudjenih lica

1 

UVODNE NAPOMENE 

Život  ljudi  u  uslovima  zatvorske  izolacije  i  ograni

č

enja  oduvek  je  izazivao 

interesovanje  kako  laika,  tako  i  književnika,  filozofa  i  nau

č

nika.  Svako  od  njih,  na  svoj 

na

č

in,  ostavljao  je  pisane  tragove  svojih  zapažanja  o  zatvorskim  impresijama  kao 

svedo

č

anstvima epohe ljudske civilizacije na datom stadijumu razvoja.  

Danas  smo,  zahvaljuju

ć

i  takvim  izvorima,  u  prilici  da  sagledavamo  kako  se  sa 

razvojem  društva  menjala  i  praksa  postupanja  prema  ljudima  koji  su  se  ogrešili  o 

društvene norme.  

Od  okrutnosti,  nehumanosti,  ispaštanja  i  mu

č

enja,  ta  praksa  je  prolazila  kroz 

razli

č

ite  razvojne  faze,  menjaju

ć

i  oblik,  sadržinu,  cilj  i  na

č

in  postupanja  prema 

osu

ñ

enima,  da  bi  se  u  današnje  vreme  ispoljavala  u  zna

č

ajno  razli

č

itom  društvenom 

odnosu i stavovima prema osu

ñ

enima na kaznu zatvora.  

Praksu  postupanja  prema  osu

ñ

enim  licima  možemo  komparirati  sa  dva  aspekta. 

Jedan je istorijski,

a drugi je aktuelnovremenski. Sa istrorijskog aspekta, može se re

ć

i da 

je  današnja  praksa  u  odnosu  na  prošlost  humanija,  civilizovanija,  liberalnija  i  okrenuta 

o

č

uvanju vrednosti vezanih za ljudsko bi

ć

e, njegov život i zdravlje, dostojanstvo i ukupan 

položaj 

č

oveka.  

Kompariraju

ć

i  penološku  praksu  u  aktuelnom  vremenu,  u  razli

č

itim  državama, 

vidimo  da  procesi  humanizacije  društva  ne  prate  u  potpunosti  proklamovanje  najviših 

standarda  odnosa  prema 

č

oveku,  pa  makar  se  taj 

č

ovek  nalazio  iza  rešetaka.  Kao  da  se 

relikti  prošlosti  najduže  zadržavaju  baš  iza  tih  zidina  i  rešetaka.  U  kontrastu  društvenih 

uslova,  odnosa  prema  slobodnom 

č

oveku  naspram  odnosa  prema 

č

oveku  lišenom 

slobode,  mogu  se  uvideti  razlike  koje  su  negde  manje,  negde  ve

ć

e.  One  se  ti

č

u  uslova 

života, prava i mogu

ć

nosti zadovoljenja razli

č

itih potreba u ta dva životna okvira.  

Č

esto  se  zaboravlja  da  se  i  u  zatvoru  radi  o 

č

oveku  koji 

ć

e  (sem  u  izuzetnim 

slu

č

ajevima),  po  isteku  zatvorske  kazne  ponovo  zauzeti  svoje  mesto  u  svetu  slobodnih 

ljudi.  Nosi

ć

e  u  sebi  teret  neprijatnih  zatvorskih  iskustava,  koji  ga  još  više  udaljava  od 

društva  koje  ga  je  izolovalo,  uskra

ć

ivalo  kroz  razli

č

ite  oblike  lišavanja,  aktivno  ili 

pasivno odbacilo i distanciralo se od njega.  

2 

U isto vreme, od tog 

č

oveka se o

č

ekuje da za vreme izvršenja zatvorske kazne trpi 

uslove ograni

č

avanja i lišavanja kao kaznu za ono što je u

č

inio protiv društva. Paralelno 

sa  tim  o

č

ekivanjem,  prisutan  je  i  zahtev  da  taj 

č

ovek  u  zatvorskim  uslovima  promeni 

svoje ponašanje u pravcu uzdržavanja od kriminalnih akata. O

č

ekuje se od njega zatim da 

se  automatski  po  izlasku  iz  penitersijerne  ustanove  odmah  preobrati  u  slobodnog 

gra

ñ

anina,  korisnog  po  sebe  i  društvo,  koji 

ć

e  uživati  blagodeti  tog  društva  kao  i  svi 

drugi.  Istovremeno  se  ne  ulaže  potrebna  postpenalna  podrška  koja  bi  mu  omogu

ć

ila 

uspešnu reintegraciju u svet slobode i dovela ga do ostvarenja postavljenih zahteva.  

Nastavak  života  na  slobodi  karakteriše  i  konstantno  pristustvo  opomene 

proživljenog iskustva, uz opomenu da 

ć

e za ponovno kršenje zakonskih normi biti vra

ć

en 

u  izolaciju  na  duže  vreme  nego  prošli  put  (ekstremno  i  do  kraja  svog  života),  uz  još 

rigorozniji  stepen  lišavanja  i  izolacije.  Na  jednoj  strani  stoje  zahtevi  za  kaznom,  na 

drugoj  zahtevi  za  pozitivnim  promenama,  a  na  tre

ć

oj  strani  su  osu

ñ

eni!  Od  njih  se 

o

č

ekuje da u uslovima izolacije i prinude nemaju otpore prema nastojanjima društva da ih 

istovremeno kazni i promeni u osobe koje više ne

ć

e biti u sukobu sa zakonom.  

Stavovi oficijelnih državnih organa po pitanju uslova izvršenja kazne zatvora su:  

•

č

ine  se  maksimalni  napori  (u  skladu  sa  mogu

ć

nostima  društva),  da  se 

osu

ñ

enim  licima  u  penitersijernim  ustanovama  omogu

ć

e  što  bolji  uslovi 

života;  

•

rezultati tih napora se mogu videti kroz poboljšan standard osu

ñ

enih, koji 

č

esto prevazilazi standard u nekim ustanovama za slobodne gra

ñ

ane; 

•

poštovanje  prava  osu

ñ

enih  se  strogo  kontroliše,  što  iznose  u  svojim 

izveštajima  kako  zatvorske  uprave,  tako  i  razli

č

ite  organizacije  koje  se 

bave  utvr

ñ

ivanjem  stanja  ljudskih  prava  u  penitersijernim  ustanovama  i 

van njih; 

•

po  re

č

ima  predstavnika  zvani

č

nih  organa  i  penalnih  institucija,  osu

ñ

eni 

nemaju  realnog  razloga  za  pobune  i  proteste,  a  ukoliko  se  oni  dešavaju, 

naj

č

eš

ć

e  se  proglašavaju  za  politi

č

ki  manipulisana  ponašanja  osu

ñ

enih, 

koja imaju za svrhu sve osim poboljšanja uslova života osu

ñ

enih. 

Namera ovog istraživanja je da se 

č

uje i druga strana pri

č

e, odnosno da se utvrdi 

na  koji  na

č

in  osu

ñ

ena  lica  percipiraju  uslove  svog  boravka  u  ustanovama  za  izvršenje 

4 

reintegracije u svet slobode, kao osoba koje ne

ć

e ubudu

ć

e kršiti zakone.  Imaju

ć

i u vidu 

složenost prirode kriminaliteta sa stanovišta etiologije i sa stanovišta njegove prevencije i 

represije,  podru

č

je  ovog  istraživanja  samo  je  segment  razmatranja  te  kompleksne 

strukture.  Usmereno  je  na  jedan  njen  segment,  odnosno  na  izvršenje  kazne  zatvora  i 

negativne posledice koje taj proces prouzrokuje. Ukazivanjem na objektivne i subjektivne 

faktore

iz života osu

ñ

enih i utvr

ñ

ivanjem veza i odnosa tih

č

inilaca, ukazuje se na faktore 

koji  dovode  do  negativnih  posledica,  kao  ometaju

ć

ih  i  neželjenih  tokom  izvršenja 

zatvorske  kazne.  Takva  vrsta  saznanja  može  poslužiti  kao  jedan  od  elemenata  kreiranja 

dalje  prakse  postupanja  sa  osu

ñ

enim  licima  u  penitersijernim  ustanovama,  uti

č

u

ć

i  u 

pravcu smanjenja intenziteta dejstva faktora koji dovode do negativnih posledica u toku 

izvršenja kazne zatvora.  

Pre  nego  što  budemo  u  prilici  da  prezentujemo  rezultete  istraživanja,  nužno  je 

izložiti  opšti  teorijsko-metodološki  pristup,  odnosno  bliže  i  preciznije  utvrditi  predmet 

istraživanja, situiraju

ć

i ga u širi kontekst realnosti i konkretizuju

ć

i njegove elemente, kao 

i precizirati metodološko-istraživa

č

ki postupak u njegovoj realizaciji. 

5 

I TEORIJSKI OKVIR RADA 

1. VIDOVIIRAZVOJ KAZNJAVANJA 

Kratak osvrt na evoluciju kaznene reakcije na kriminalitet i evoluciju shvatanja o 

cilju  tog  reagovanja,  omogu

ć

ava  razumevanje  savremene  koncepcije  prevaspitanja 

osu

ñ

enih lica, kao jednog od osnovnih ciljeva primene krivi

č

nih sankcija. Ova koncepcija 

je  posledica  jednog  dugog  procesa  razvoja  nauka  o  kriminalitetu,  o 

č

oveku  i  društvu  i 

rezultat  je  napretka  društva.  Istorija  reagovanja  na  kriminalitet  može  se  podeliti  u  dva 

velika perioda: period privatne reakcije i period javne reakcije.  

1.1. Period privatne reakcije 

Privatna reakcija se odnosi se na onaj deo ljudske istorije u kojem još uvek nisu 

nastali  država  i  pravo.  Obuhvata  doba  primitivne  ljudske  zajednice,  sve  do  nastanka 

države. Neki oblici privatne reakcije iz tog perioda su se zadržali i posle nastanka prvih 

država  pa  i  do  današnjih  dana.  Na  balkanskim  prostorima,  kao  oblik  privatne  reakcije 

zadržala se i krvna osveta. Reakcije plemena na kršenja pravila ponašanja ili „tabua" nisu 

bile jednake u svim slu

č

ajevima.  

Kako  navodi  Davidovi

ć

  (1980:  6-7),  pleme  je  uvek  oštrije  reagovalo  ako  su  bili 

ugroženi  interesi  celog  plemena  nego  ako  su  ugroženi  interesi  njegovog 

č

lana 

pojedina

č

no.  Oštrije  se  reagovalo  prema  pripadniku  drugog  plemena  nego  prema  svom 

č

lanu. Nasuprot potrebe reakcije usled kršenja tabua, stajala je potreba da se o

č

uva pleme 

u  celini  i  svaki  njegov 

č

lan  pojedina

č

no.  Opstanak  plemena  usled  stalnih  sukoba  sa 

drugima, zavisio je od njegove brojnosti, pa otud i blaža reakcija prema pripadniku svog 

plemena.  

Mere koje su se primenjivale od strane plemena bile su: krvna osveta i progonstvo 

iz  zajednice.  Reakcija  je  bila  najpre  instiktivna  i  nesrazmerna,  da  bi  se  vremenom  uveo 

princip  taliona  -  princip  srazmernosti.  Ovaj  princip  se  oslanja  na  odmazdu,  koja  se  tu 

javlja kao ekvivalentan izraz zla nanetog izvršenim delom (Milutinovi

ć

, M., 1981.: 11).  

7 

spaljivanjem  na  loma

č

i,  vešanjem  za  mišku  itd.  Milutinovi

ć

  navodi  normative 

Hamurabijevog  zakonika  koji  predvi

ñ

a  bacanje  u  vatru,  spaljivanje,  davljenje  u  vodi  i 

nabijanje na kolac (Milutinovi

ć

, M., 1981.: 18).  

U  literatun  nalazimo  podatak  da  je  u  Engleskoj  1870.  godine  smrtna  kazna  bila 

predvi

ñ

ena 

č

ak  za  250  krivi

č

nih  dela  (Davidovi

ć

,  D.,  1980.:  6).  Telesno  kažnjavanje  je 

tako

ñ

e 

č

esto primenjivana kazna i kombinovana je sa kompozicijom. Slojevi stanovništva 

drasti

č

no  su  siromašili,  pa  je  država  nailazila  na  teško

ć

e  u  primeni  nov

č

ane  kazne  i 

kompozicije. Pribegavalo se stoga telesnom kažnjavanju uz princip taliona (Milutinovi

ć

, 

M.,  1981).  Kako  navodi  Jašovi

ć

  (2000),  za  prvi  povrat,  kazna  je  bila  odsecanje  ruke  i 

noge, a u slu

č

aju drugog povrata primenjivano je va

ñ

enje o

č

iju, skalpiranje, uz o

č

uvanje 

duše da bi se mogao pokajati. Milutinovi

ć

 (1981) navodi primere iz starog Rima, gde su 

se lopovima odsecale ruke, lažljivcima i krivokletnicima jezik, špijunima su va

ñ

ene o

č

i, 

silovateljima  su  odsecane  genitalije,  tako  da  ovaj  oblik  kažnjavanja  predstavlja  poetsko 

krojenje  pravde.  Kazne  degradacije,  kao  slede

ć

i  oblik  kažnjavanja,  naj

č

eš

ć

e  su 

kombinovane  sa  fizi

č

kom  torturom,  a  sastojale  su  se  u  sramo

ć

enju  i  ponižavanju 

izvršilaca krivi

č

nih dela. Izvršavane su na trgovima uz prisustvo mase sveta, zakivanjem 

delinkventa  na  stub  srama.  Pri  tome  je  i  okupljena  javnost  mogla  maltretirati 

osramo

ć

enog. Koriš

ć

ene su za manje opasna dela kao što su: psovke, prosja

č

enje, kavga 

na javnom mesu, pijanstvo, bogohuljenje, sitne kra

ñ

e itd. Davidovi

ć

 navodi da se takvan 

na

č

in  kažnjavanja  primenjivao  ukoliko  je  izre

č

ena  osuda  zbog  bogohuljenja, 

kriviokletstva, 

č

arobnjaštva (Davidovi

ć

, D., 1980).  

Progonstvo i deportacija su bili u to vreme tako

ñ

e 

č

esto primenjivane kazne. Ove 

mere su bile prisutne i u novijoj istoriji (u SSSR-u proterivalo u Sibir). Meru deprotacije 

primenjivale  su  i  kolonijalne  sile  (npr.  Engleska,  koja  je  progonila  svoje  delinkvente  u 

Australiju). Poseban oblik ove kazne bilo je upu

ć

ivanje osu

ñ

enih na rad na galije. Razvoj 

trgovine  i  potreba  za  velikim  brojem  ljudi  koji  bi  pokretali  galije  veslanjem  uslovili  su 

široku  primenu  ovakve  kazne.  Iscrpljuju

ć

i  fizi

č

ki  rad,  šibanje  i  iznurivanje  naj

č

eš

ć

e  su 

uzrokovali  smrt  vesla

č

a,  tako  da  je  ova  kazna  poprimala  naj

č

eš

ć

e  oblik  smtne  kazne  u 

krajnjem ishodu (Milojevi

ć

, S., 1984).  

Pojava parne mašine umanjila je potrebu za vesla

č

ima na galijama, pa se problem 

velikog  broja  osu

ñ

enih  težio  rešiti  deportacijom.  Engleska  je  prva  uvela  i  prva  ukinula