Visoka medicinska škola strukovnih studija ,,Milutin Milanković“
Seminarski rad
Predmet: Fiziologija
Tema:
DIABETES MELLITUS
Profesor:
Prof. dr. Nina Đukanović
Student:
Eva Rabockai
Indeks broj: C34/2021
Beograd,2021
1
Sadržaj:
1. Uvod……………………………………………………………..…………………2
2. Ukratko o regulaciji glikoze u krvi……………………………….………………..3
3. Dijabetes Melitus…………………………………………………………….….....4
4. Tip I dijabetes…………………………………………….………………………5-6
5. Tip II dijabetes………………………………………….………………………...6-7
6. Fiziologija dijagnoze………………………………….………………………….7-8
7. Lečenje dijabetesa…………………………………………………………….…….8
8. Insulinom-hiperinsulinizam………………………………………………….……..9
9. Zakjučak……………………………………………………………………….…..10
10. Literatura..................................................................................................................11
3
Ukratko o regulaciji glikoze u krvi
Kod normalne osobe koncentracija glikoze u krvi se kontroliše u vrlo uskim granicama,
obično u opsegu između 4 i 5 mmol/L, u osoba našte, svako jutro pre doručka.
Ova koncentracija se povećava na 6,6 do 7,7 mmo/L za vreme prvog sata posle obroka, ali
sistem povratne sprege za kontrolu glikoze vraća je nazad na kontrolni nivo, obično unutar 2
sata posle poslednje apsorpcije ugljenih hidrata.
Suprotno u gladovanju glikoneogenetska funkcija jetre obezbeđuje glikozu koja je neophodna
za održavanje nivoa glikoze u krvi našte.
Zašto je tako značajno održati konstantnu koncentarciju glikoze?
Glikoza jedini nutrijent koji normalno ogu korostiti mozak, retina i germinativni epitel gonada
u dovoljnim količinama da ih snabdeva neophodnom energijom. Zato je važno da se
koncentracija u krvi održava na dovoljno visokom nivou da bi se obezbedila ova neophodna
ishrana.
Najveći deo glikoze koja se stvori glikoneogenezom u interdigestivnom periodu koristi se za
metabolizam mozga. Zaista je važno da pankreas, za ovo vreme, ne sekretuje nikakav insulin,
inače bi oskude količine glikoze koji su na raspolaganju sve odlazile u mišiće i druga
periferna tkiva, ostavljajući mozak bez hranljivog izvora.
Takođe je važno da koncentracija glikoze u krvi ne poraste suviše visoko iz četiri razloga:
1. Na glikozu otpada veliki deo osmotskog pritiska u ektracelularnoj tečnosti; ako
koncentracija glikoze poraste do ekcesivnih vrednosti, to može izazvati značajnu
ćelijsku dehidrataciju.
2. Izuzetno visok nivo koncentracije glikoze u krvi izaziva gubitak glikoze urinom.
3. To izaziva osmotsku diurezu u bubrezima, što može dovesti do gubitka tečnosti i
elektrolita u telu.
4. Dugotrajno povećanje glikoze u krvi može izazvati oštećenje mnogih tkiva, posebno
krvnih sudova.
Vaskularno oštećenje, udruženo sa nekontrolisanim dijabetesom, vodi povećanom
riziku za nastanak infarkta miokarda, moždanog udara, teške bubrežne insuficijencije i
slepila.
