Висока школа струковних студија за васпитаче Шабац

ДИДАКТИЧКЕ ИГРЕ У РАДИОНИЦАМА ЗА ДЕЦУ НА ТЕМУ:

„

Занимањa људи

“

(СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА ДИДАКТИЧКО-ИГРОВНА СРЕДСТВА)

Ментор:Марија Лукић Студент:

Зорица Радовановић 35/13

Шабац,

. март 2015

Садржај

.Увод

.....................................................................................................................................................4

2.Васпитно-образовне вредности дечје игре ......................................................................................... 5

2.1. Култивисање дечје игре ................................................................................................................. 5

2.2. Мотивација у игри .......................................................................................................................... 6

2.3. Игре у активностима деце .............................................................................................................. 6

3. Дидактичка средства ............................................................................................................................ 8

4. Шта су радионице..................................................................................................................................9

4.1. Радионица = учење.........................................................................................................................9

4.2. Класификација радионица.............................................................................................................10

4.3. Шта су радионице..........................................................................................................................10

4.4. Основне одлике радионице..........................................................................................................10

4.5. Како се води радионица...............................................................................................................11

4.6. Основна правила радионице.......................................................................................................11

4.7. Методе рада у радионице............................................................................................................12

4.8. Најчешћи облици рада.................................................................................................................12

4.9. Неке радионичарске технике......................................................................................................13

4.10. Фазе радионице..........................................................................................................................13

4.11. План радионице – сценарио......................................................................................................13

5.. Евалуација радионица........................................................................................................................14

5.1. Евалуација процеса......................................................................................................................14

5.2. Евалуација ефекта.........................................................................................................................15

6. Занимања људи...................................................................................................................................15

6.1. Зашто баш радионица занимање људи ?....................................................................................15

6.2. Циљеви..........................................................................................................................................16

6.3. Задаци............................................................................................................................................16

1.Увод

Занимања људим има јако мало. Деца се прво упознају са занимањима родитеља и рођака потом за
занимањима запосених у вртићима и онда у ближој и даљој околини. Деца кроз своју игру често
имитирају занимања одраслих и радо учествују у активностима ове теме.

Многа занимања су сродна и имају заједничко име. Васпитачи, учитељи, наставници и професори су
просветни   радници.   Медицинске   сестре,   лекари   и   апотекари   су   здравствени   радници.   Уметнике   се
убрајају : глумци, сликари, вајари, балерине и музичари. Занимања услужних делатности обухватају
трговце,   поштаре,   банкаре,   службенике.   Васпитач   треба   деци   да   олакша   процес   прилагођавања   и
слободних   осећања   страха   и   несигурности.   Деца   и   у   овој   средини   треба   упознати   са   улогама   свих
запослених, просторијама и њиховима наменама и начинима како да их користе. Полазећи од принципа
од ближег ка даљег деци прво треба упознати са непосредном околином и после стеченог искуства
упознати ширу околину ( школа, биоскоп, позориште, апотеке , пијаце, пошта , пекара). Упознавање
занимања људи и средствима које они користе у свом послу увек привлачи пажњу деце. Упознавање
униформисаних лица ( поштар, саобраћајац, ватрогасац) су чести садржаји дечијих игра.

2. Васпитно-образовне вредности дечје игре

обзиром на своју особину-да доводи дете у везу са другом децом и са најразличитијим врстама

материјала, као и да подразумева машту и креативно понашање, игра има изузетно значајну улогу у
развоју и учењу предшколског детета. Деца се играју из задовољства али игра за њих није пука забава
као за одрасле, већ активност којом задовољавају своје основне потребе, развијају умне и стваралачке
способности, уче, јачају здравље, социјализују се.

Насупрот предрасуди по којој је дечја игра лако, забавно, безциљно и бескрајно губљење времена, она се
јавља као израз напора малог детета да превазиђе раскорак између сопствених могућности и образаца
понашања, која мора да усвоји да би се успешно укључило, у друштвену средину, и у њу деца улажу сву
своју снагу, памет, вештину и стрпљење, што се ретко запажа у неким другим активностима.

У васпитно-образовном погледу највећа вредност игара је у томе што су у стању да привуку и одрже
дечју пажњу на предвиђеним садржајима, као и да их мотивишу да активно учествују у одређеним
активностима.

Игра ангажује дете више него реалан живот, у њој се дете понаша савршеније него обично, делује
линијом највећег отпора и превазилази свој стадијум развоја. Истовремено игра остаје животна,
конкретна актуелна делатност и онда када су начини задовољавања њеним правилима мисаоне природе
и ангажују више конгитивне сфере.

Дете ће, на пример, са задовољством решавати проблеме са лавиринтима, ребусима и друге ''главоломке''
које захтевају изузетне умне напоре, учећи се стрпљењу и развијајући досетљивост више него у било
којој другој активности. У њој се неће јављати дечји отпор, који се по правилу запажа у класичној
школској   настави   (не   према   апстрактним   садржајима,   као   што   се   дуго   веровало   него   начинима   и
облицима   на   које   су   презентиране   ђацима).   Осим   тога,   док   ова   настава   ангажује   ученика   само
интелектуално, у игри он делује (а за то се и развија) као целовита личност, што чини да стечено у игри
буде трајно, погодно за даље усавршавање и трансфер.

2.1. Култивисање дечје игре

У култивисању дечје игре треба пођи од дечјег покрета (који се преображава у гест постајући

симбол) а затим прелазити на све остале медијуме који се налазе у уметности (од ритмике и музике ка
језику, ликовним медијумима, драмским итд). Такође, игру треба постепено преносити са моторног на
имагинативни, духовни план, омогућавајући детету да се игра симболичким системима из поменутих
уметности. После тога треба обезбедити и прелаз од метафоричког ка логичком сазнању, преношењем
игре у домен рационалног мишљења, што је карактеристично за конструкторске игре. Коначно, у игре
треба уносити и системе које су људи изградили да би регулисале односе међу собом и односе између
себе и природе (наука, којом је регулисан однос са природом, повезана је са стварањем низа загонетки;

''Дидактичке игре су, значи, оне дечје игре које, поред тога што поседују сва општа својства игара,
садрже и, на посебан начин, прилагођене и урођене у њихова правила активности (перцептивне,
откривачке и социјално-моралних особина, дисциплине или, уопштено, социјализације детета.''

Дидактичке игре су, значи, оне дечје игре које, поред тога што поседују сва општа својства игара, садрже
и, на посебан начин, прилагођене и урођене у њихова правила активности (перцептивне, откривачке,
логичке, говорне, музичке и др.) ради унапређивања општег, а посебно интелектуалног развоја деце.

Дидактичке игре представљају активности захваљујући којима деца уз структурирање и интелигенцију
искуства, поседују и стичу нова, крећући се на лествици конгитивног развоја ка његовим вишим и
савременијим формама. ''Кроз њих је дете мотивисано да на спонтан стваралачки и себи примерен начин
делује на свет око себе, усавршавајући са тим повезано своје менталне и остале способности, чиме
уједињује позитивно деловање васпитања као сазревања.''

У свакој дидактичкој игри могуће је уочити циљ и поступке којима се подстиче, средства, правила која
регулишу ток игре и њене резултате. У овим играма облици и садржаји су претежно дириговани, а
васпитач је организатор који настоји да деца дидактичку игру прихвате са интересовањем, знатижељом и
да је игра спонтана и слободна-без присиле. Обично их измишља васпитач, са одређеним степеном
захтева и напора неопходних за развој одређених функција.

Дидактичке   игре   имају   елементе   учења.   Избор   дидактичких   игара   се   врши   у   складу   са   циљевима
перцептивних, откривачких, логичких, говорних и других стваралачких активности, као и могућностима,
потребама и жељама деце у васпитној групи. Садржина дидактичких игара сваке групе одређена је
Програмом рада и васпитно-образовним задацима. Свака дидактичка игра има правила којих се деца
морају   придржавати   да   би   решила   задатак   и   обавила   игру,   уз   добро   одабрана   васпитно-образовна
средства.   Треба   напоменути   да   ''Сама   дидактичка   игра   не   може   остварити   све   циљеве   васпитања   и
образовања на овом узрасту. Оне су важан елемент у целовитом васпитном систему.''

Дете у игри има потребу да открива, истражује, па и да нешто створи у границама психофизичких
могућности.

Све активности су својствене деци, оне омогућавају да дете трага за одговором, да учи. То учење мора
бити спонтано и ненаметљиво, са задатком да пробуди радозналост, интересовање и жељу за трагањем и
откривањем нечег новог, или усавршавањем својих вештина и способности.

У дечијим играма васпитач има задатак да развија самопоуздање код деце која су стидљива и повучена,
и да им помогне да стекну поштовање својих другова. Кад види да се дете тешко прикључује игри, или
да се за њега није нашла улога, наћи ће се друга улога која ће му одговарати и с којом ће се сложити и
друга деца. Такво дете снаћи ће се постепено у групи и помало преузимати и теже улоге.

Осим тога те игре помажу развијању самосталности, јер дете остварује оно што жели, што је само
замислило. У игри дете поставља себи неки задатак, нпр. да сагради кућу, воз и слично. Понудиће му се