Дидактички принципи

Верица Милетић

43/13

У в о д

Термином принцип (од лат. principium = начело, основа, основно учење,

основна мисао) означава се основа од које се полази и којом се ваља руководитј у
различитим областима делатности. То су захтеви стручног и научног поступања који се
примењују онда када откривене једнообразности из неког разлога не изгледају битне или
пак још нису довољно утврђене.

Уопште узевши, принципи су критеријуми човека у одлучујућим ситуацијама,

они му помажу и олакшавају при његовом одлучивању, при чему се одређене одлуке
прихватају као повољне или одбацују као неповољне. У томе је и њихов велики практичан
значај за оне који их употребљавају. Својом нормативном компонентом принципи
обухватају чврсто постављене циљеве, као и суштинске и релативно константне интересе,
а својом когнитивном страном - законите односе.

На основу изложеног, дидактичким принципима се могу означити основна и

општа начела која одредују ток предавања и учења у складу с циљевима васпитања и
образовања и законитостима процеса наставе. Они се изводе из циља и задатака наставе,
законитости наставног процеса и законитости психо-физичког развоја ученика. Будући да
се циљеви и задаци наставе мењају и да се законитости наставе и психо-физичког развоја
ученика све темељније упознају, мењају се и дидактички принципи - једни престају да
важе, други добијају друкчији смисао, а јављају се и сасвим нови принципи.

Дидактички принципи обухватају обраду и тумачење васпитнообразовних и

наставних садржаја, рад наставника и организационе облике васпитања и образовања. У
њима   налазе   места   тако   значајне   педагошке   законитости   као   што   су:   друштвена
условљеност процеса наставе, јединство предавања и учења у процесу наставе, јединство
наставе   и   развоја   личности   и   др.   Дидактички   принципи   се   не   могу   рангирати   по
вредности,   јер   су   сви   подједнако   значајни,   тј.   сви   су   увек   обавезни.   Уз   то   су   они
међусобно дијалектички повезани и условљени. Примена сваког од њих захтева и примену
свих осталих.

Дидактички принципи произлазе из законитости процеса наставе као уопштени

одрази вишевековне школске  праксе  и проверених  специфичних  особености наставе  у
условима   развоја   и   мењања   школе,   па   су   формулисани   на   релативно   високом   нивоу
уопштавања. Због тога се они не могу увек односити на све конкретне проблеме наставе
нити   их,   пак,   могу   све   обухватити.   Принципи   не   могу   заменити   стваралачки   рад   и

Дидактички принципи

Верица Милетић

43/13

активност   наставника.   Број   могућих   конкретних   ситуација   је   толико   велики   и   тако
разноврстан да од дидактичке теорије и њених принципа није могуће тражити и очекивати
одговоре   за   сваки   појединачни   случај.   Такви   захтеви,   који   иначе   могу   звучати   веома
популарно,   указују   на   погрешно   схватање   теорије.   С   друге   стране,   наставник   може
захтевати да му теорија помогне у конкретној примени дидактичких принципа. За овакве
намене у дидактици су формулисана правила наставе. Она произлазе из принципа, али
одражавају његове делимичне поставке, корисна упутства за примену и руководство за
одређену акцију. Правила, истина, обухватају велики број специфичних случајева али је
њихов   опсег   ипак   ограничен.   Правила,   заправо,   служе   за   објашњавање   принципа,
тумачење   и   остваривање   његове   примене   на   одређене   стране,   садржаје   или   појаве   у
настави. Дидактички принципи заједно са правилима имају функцију оријентације.

Дидактички принципи

Верица Милетић

43/13

Развојем дидактике развијало се и схватање ових начела. Током историје, било

је покушаја да се сви наброје, али то није било могуће. Без ових начела нема исправности
наставне праксе. Они су, дакле, мера артикулисања наставе.

Дидактичке принципе први је приказао у маестралном раду “Дидацтица

Магна” , Јан Амос Коменски. Он их је изводио, не само из посматрања наставе у школи и
учионици - будући да је био свестан променљиве и несталне природе конвенционалног
образовања - него из посматрања

општих начина деловања природе или Божијег Духа посвуда у свету.

Ограничити ћемо се на разматрање принципа за које многи аутори сматрају да

су основни.

То су:
1.принцип научности наставе;
2.принцип прилагођености наставе узрасту ученика;
3.принцип систематичности и поступности у настави;
4.принцип повезаности теорије и праксе;
5.принцип очигледности;
6.принцип свесне активности ученика у настави;
7.принцип трајности усвајања знања, вештина и навика;
8.принцип индивидуализације.

2. ПРИНЦИП НАУЧНОСТИ

Овај принцип изражава научну одредбу наставе у савременој школи, као и

педагошке   тенденције     свих   других   принципа   јер   непосредно   произлази   из   научне
заснованости   свих друштвених појава и   процеса и научног погледа на свет. Принцип
научности   налаже   да   се   у   настави   одређује   само   оно   што   је   научно   веродостојно,
неоспорно   и   да   се   код   ученика   развија   научни   поглед   на   свет.   Он   се   односи   на   све
наставне садржаје и на све наставне поступке, што ће рећи да и градиво које се обрађује и
наћини тог обрађивања морају бити научно засновани.  Појам научности се односи на сва
подручја и аспекте наставе:

-оријентацију наставних садржаја у правцу савременог развоја наука,
-научно излагање и тумачење наставних садржаја,

Дидактички принципи

Верица Милетић

43/13

-методику наставе која је заснована на науци.
За разлику од традиционалне дидактике која је научност схватала као пут од

конкретног   ка   апстрактном,   савремена   дидактика   овај   процес   схвата   као   кретање   од
апстрактног ка конкретном.   С обзиром на то да не постоји могућност да се сагледају и
проуче све стране, везе и односи,  један од важних захтева принципа научности у настави
јесте да ученици упознају  суштинске, битне  ознаке и својства неког предмета као везе и
односе између предмета и појава и то не одмах у потпуности и са потребном дубином, већ
зависно од узрасних и психолошких могућности ученика на   одређеном нивоу наставе.
Једна од тешкоћа у спровођењу принципа научности јесте у томе, што научно-технички
напредак   у значајној мери превазилази могућности наставе. Количина информација се
удвостручава сваких пет до десет година, а у неким областима знања овај пораст је много
већи и бржи. У таквој ситуацији  посебан  значај добија избор   фундаменталних   знања.
Промене у садржајима     знања     утичу     на   застаревање или промене у неким његовим
доменима,   а   такође   на   појаву   нових   знања.   Због   тога     савремени   ниво   развоја   наука
захтева пре свега усвајање његових теоријских основа, уопштених  појмова и категорија.
У том правцу су неопходна повремена разматрања и ревидирања наставних   планова и
програма.     Принцип   научности   се   не   односи   само   на   садржаје   већ   и   на   усавршавање
савремених  наставних    метода  и поступака и примену  разноврсних  наставних  облика.
Проблемска   настава,   индивидуализована     настава,   ради   вежбања   у   лабораторијама,
различити практични радови и сл., омогућавају ученицима  бројне и различите  прилике
за   посматрање     и   уочавање   појава     и   њихову   анализу,     постављање     и     изводење
експеримената, кориштење различитих извора литературе итд.

3. ПРИНЦИП ПРИЛАГОЂЕНОСТИ НАСТАВЕ

УЧЕНИКУ

Овај принцип се схвата као захтев да садржина и обим градива, његова

тежина       и     начин     усвајања,   одговарају   психолошким   и   физичким   својствима   и
способностима,   узрасту   и   интересовањима     ученика.   Другим   речима,   да   би   наставно
градиво било доступно, његов обим и квалитет морају бити   прилагођени     развојним
особеностима   и   могућностима   ученика.   Осим   узраста,   обима   градива,  његове