IGRA I STVARALAŠTVO
Smatra se da dete u spontanoj igri ispoljava ona svojstva koja su predpostavka
stvaralačke delatnosti odraslih. Za igru se smatraju najrazličitije vrste ponašanja:
motoričku aktivnost, istraživalačku delatnost deteta, imitaciju, kooperaciju,
fantaziju, kompenzaciju itd.
Ranije se igra povezivala najčešće u vezu sa radom ili zabavom odraslih. Danas se
igra posmatra u protiv-stavu prema sve većoj otuđenosti ljudsoga roda. Postoji
razlika između igre deteta i igre odraslog. Smatra se da je igra za odraslog samo
kratak predah, prekid, odmor i osveženje od svakodnevnik radnih zadataka i
obaveza. Igra je način postojanja deteta i u tome je sva njena ozbiljnost i njena
razvojna i kulturna vrednost.
Ističe se da dete u igri ispoljava sva ona svojstva koja su karakteristična za
stvaralačke ličnosti: otvorenost prema iskustvu, čuđenje, radoznalost,
strast, spontanost, autentičnost,osetljivost itd. Dete ostvaruje igru pomiću
onih mentalnih operacija kao što su otkriće i pronalazak.
Savremene teorije dečije igre granaju se u dva pravca: psihoanalitički i
kognitivistički.
Psihoanalitička teorija vidi poreklo igre u unutrašnjem konfliktu, psihoanaliza
objašnjava igru kao sredstvo za izražavanje i zadovoljavanje potisnutih i
uzmeniravajućih emocija, skrivenih želja, fantazija i strahova.Psihoanalitička
teorija se bavila dešifrovanjem igre da bi otkrila emocionalne teškoće i
poremećaje deteta. Time nas je približila razumevanju motiva koji pokreću dete
na igranje. Igra zdravog i neiskvarenog deteta je trenutak predstavljanja i
uobličavanja, trenutak distanciranja i uvida u emocije. Dalja istraživanja igre
mora da ispituju ne kako dete izražava sebe emocijom, nego kako ono izražava
emociju predstavljanjem.
Kognitivistička teorija dečije igre tumače igru u kontekstu razvoja saznajnih funkcija.
Pijaže je doveo igru u vezu sa razvojem sposobnosti stvaranja simboličkih sistema.
Razvoj ove sposobnosti je samo jedan aspekt razvoja mišljenja i zato se i on objašnjava
odnosom između procesa akomodacije i asimulacije. Asimulacija je prerada i
uključivanje realnosti u postojeće mentalne strukture, a akomodacija je menjanje starih i
stvaranje novih struktura pod uticajem prirode predmeta koji se asimilira. Igra je za
Pijažea slobodna upotreba mentalnih slika nastali putem imitacije
Bitna činjenica je da deca crnaca iz Kenije gotovo se uopšte ne igraju. U
ovoj zajednici deca se već od treće godine uključuju u svakodnevni
proizvodni rad odraslih, naravno prema svojim mogućnostima. Takođe, u
ovoj zajednici je skoro potpuno odsutan formalni društveni život i
svečanosti.
U svim zajednicama nađene su sve vrste dečijih igara: senzorno-motorne,
simboličke, konstruktivne i igre sa pravilima.
Igra deci omogućava slobodan izbor i odluku, ali isto tako zahteva da se dete
prihvati pravilima igranja. Igra je izvarendna okolnost za razvoj volje i u njoj se
mera rađa kao mera slobode. Igra ima terapeutsku vrednost jer vodi ka
rasterećenju, duševnom zdravlju i dobroj socijalnoj prilagođenosti.
Sisteme predškolskog vaspitanja prati uverenje da preko igre može uticati na
razvoj bitnih svojstava deteta. To je i razumljivo kada se ima u vidu da je igra ne
1
samo glavna nego bitna aktivnost deteta u ranom detinjstvu. U igri se dete otkriva,
ono ispostavlja u svet svoj doživljaj i potencijale. Zato je u stvari njegova ličnost
jedino dostupna preko igre.
ISTORIJA IGRAČAKA ILI PREDRASUDE O PRIRODNOSTI IGRAČAKA ZA
DECU
U plemenskim društvima su se za devojčice pravile lutke, za dečake luk i strela
preovlašujuća priroda igre j bila igra sa drugima, a e igr sa igračkama. Istorija
igara dobrim delom predstavlja igru bez igračaka.
IGRA KAO PUKI PRIVID SREDNJI VEK
Kod starih grka koji su konačno uveli pojam racionalne kontrole, igra je deo iracionalne
grupe u koju je spadala umetnost i književnost. U Platonovoj filozofiji igra je
predstavljala drugorazrednu vrstu saznanja, često podložnu obmani. Od srednjeg veka
naovamo, igra nije gubila taj oreol oponašanja i obmane i stalno su se vodile rasprave
koje su igri dozvoljene a koje nisu.
IGRA KAO DETINJARIJA:16-18 VEK
Razvoj današnjeg pojma igračke izgleda da počinje negde između 1550. i 1750. godine,
kada je nova zamisao industrijske mašine počela da menja prirodu sveta. Pravi vrhunac
krajnje domišljatih igračaka vezan je ipak tek za početak 18 veka. Bebe u vlastitim
sobama spadaju u 20 vek. Deca su izgleda u drugoj polovini 18 veka sagledana kao
potrošači i posrednici roditeljskih ambicija
IGRA KAO UOBRAZILJA-19 VEK
U 19 veku su igračke koje su u predhodnom veku pomagale da se odeli privatnost doma
od ranijeg predežno javnog života u proširenoj porodici, prihvaćene i u školama opšteg
obrazovanja. Sredinom 19 veka odpočela je masovna proizvodnja nižerazrednih igračaka
IDEALIZACIJA-20 VEK
U 19 veku se igra počela poistovećivati sa “kao da“ mišljenjem, sa uobraziljom sa
heurističkom funkcijom jedne posebne imaginativne istine. Iako mi danas znamo da je
uobrazilja nesto drugo od igre, oni jesu u tesnoj vezi, no to je za proteklih stotinak godina
donelo igri jedan idealizovan status i prve predrasude. Utraganju za ispoljavanje
slobodnog vremena, nastalim kao mogućnost krajem 19 veka, za decu su preporučivani
sportovi, koji su preuzimani od viših slojeva, sto im je davalo posebnu privlačnost. Jedna
od shvatanja koja je takođe uticala na status igre i igračaka je ideja da je igra izuzetno
fleksibilna i da je deo adaptacije. Savremene igračke 20 veka, javljaju se u kulturi koja je
usmerena na kompetetivnost, na diplomatiju, na donošenje odluka i zauzimanje strategija.
Igračke su u savremenom društvu postale lični posed,a ujedno i pravi oblik dečijeg
privatnog vlasništva
ZNAČAJ IGRAČAKA
Poznato je da su igračke današnje dece nečto pitomije nego one iz prošlog veka. Da bi
smo znali dalji pravac razvoja igračaka i njihov učinak na stvaralaštvo, nije dovoljno
samo znati karakter igračaka, nego i kontekst u kojem će se ona upotrebljavati. Zato se
možemo zapitati kakav kontekst savremeno društvo nudi igri i statusu igračke
IGRAČKE I PRENOŠENJE KULTURE
Igračka se u porodicama pojavljuje kao poklon i obaveza, kao mogućnost kontakta. U
isto vreme, ta darivana igračka obično odvlači dete u usamljenost. Paradoks je to što se
igračka detetu daje da bi ga zaokupila i usmerila ka postignuću određene veštine. Igračka
2
