1. УВОД

Дијабетес заузима посебно место у историји медицине. Први спис на коме се помиње
дијабетес датира из 1 500. године пре нове ере. Још у старој ери су, дакле, покушавали да
открију како настаје та болест, чији су симптоми обилан, сладак урин, претерана жеђ и
глад. Чак су и Аристотел, Галијен и други велики лекари описивали дијабетес. Међутим,
медицина се са овом болешћу изборила тек у новом веку, открићем инсулина.(1)

Сложеност болести дијебетеса захтева вишедисциплинарни приступ, па је тако
покушавано са више страна да се приђе овом проблему: са стране хемије, психологије,
метаболизма, хирургије, дијететике, имунологије, генетике. Највећи напредак,
проналазак чудотворног инсулина, награђен је Нобеловом наградом за медицину.(1)

Дијабетес је једна од најчешћих болести савременог доба. Према проценама
Међународне федерације за дијабетес (

International Diabetes Federation - IDF

), 285

милиона људи у свету има дијабетес. Број оболелих у свету расте неверовантом брзином
и уколико се овакав тренд настави за 20 година број оболелих ће се повећати на више од
430 милиона. Највећи пораст броја оболелих очекује се у земљама у развоју, којима
припада и наша земља. Дијабетес карактерише хипергликемија, то јест трајно
повишеним нивоа глукозе у крви. Углавном је условљен наследним факторима, а настаје
због смањене секреције или смањеног биолошког дејства хормона инсулина, односно у
комбинацији ова два фактора. Тај недостатак омета размену угљених хидрата, масти и
беланчевина у организму (што се испољава типичним тегобама), а након дужег времена
утиче и на структуру и функцију крвних судова, живаца и других виталних органа и
органских система.(1)

На основу података ИДФ-а и података Института за јавно здравље Србије, Регистра
за дијабетес, процењује се да 600.000 особа или 8,2% становника Србије има дијабетес.(1)

2. ТЕОРИJСКИ ПРИСТУП

Дијабетес мелитус је све чешће хронично не заразно обољење које се јавља у
најранијим добима живота. Инсулин зависни и инсулин не зависни дијабетес су поделе
према инсулинској терапији. Постоје два типа дијабетеса:

diabetes mellitus tip I

(младалачки - јувенилни)

diabetes melitus tip II (старачки).

Јувенилниу дијабетес

се

обично јавља у периоду између осме и петнаесте године живота, и то веома нагло па је
неопходна хоспитализација, што за последицу има страх како оболеле особе тако и целе
породице.

Старачки дијабетес

се јавља најчешће после педесете године живота услед:

лоше исхране, стреса или физичке активности. Поред терапије која је готово увек
обавезна оболели од дијабетеса морају имати одговарајући режим исхране и физичке
активности о ком се пацијент информише у саветовалишту.(1)

2.1. Прва открића

Крајем XVIII-ог века, хемијски приступ дијабетесу је показао да у урину дијабетечара
постоји шећер, а да су остала испољавања болести последица неуравнотежене исхране. У
XIX веку су се научници концентрисали на проблем шећера у урину. Значајан је био рад
Клода Бернара, који је радио на појави гликемије код животиња и шећеру који производи
јетра.(1)
Крајем ХIX-ог века, Оскар Минковски је доказао врховну улогу панкреаса у
контролисању гликемије. У то време је и француски лекар Ланцеро јасно раздвојио два
облика дијабетеса.(1)

2.2. Проналазак инсулина

Два канадска истраживача, Бантиг и Бест, успели су да 1921. године очисте инсулин од
панкреасних екстраката. Иако је

diabetes mellitus tip 1

у то време још увек био фаталан,

прва искуства у лечењу су дала запањујуће резултате. Годину дана касније, инсулин се
индустријски производио.(1)
И откриће посебних антибиотика је допринело лечењу комликованих инфекција
проузрокованих дијабетесом. Спровођена су исто тако истраживања о епидемиологији,
односно томе како се болест шири, затим о латентним случајевима дијабетеса и
превенцији од болести.(1)

2.5. Дијабетес

        Тип 2 дијабетеса, који чини преко 90% оболелих од шећерне болести, сваке године се
у нашој земљи дијагностикује у просеку код 16.000 особа. Нешто чешће се открива код
особа женског пола, најчешће после 40. године живота. Тип 2 дијабетеса више није
толико   редак   ни   код   млађих   особа,   гојазне   деце   и   адолесцената.   Због   благе
симптоматологије,   често   годинама   протиче   неопажено.   То   значи   да   велики   број
дијабетичара не зна да је оболео, па на сваког оболелог долази по једна особа која не зна
да има дијабетес. Открива се случајно, када су већ присутне компликације као што су:
болести срца и крвних судова, болести ока, бубрега и нервног система. Ове компликације
значајно утичу на квалитет живота оболелих и главни су узрок привремене или трајне
онеспособљености и превремене смрти. Према подацима Регистра за дијабетес у Србији,
већ у тренутку откривања типа 2 дијабетеса код приближно 1/3 болесника присутна је
једна или више касних компликација: ангина пекторис, инфаркт миокарда, мождани
удар, дијабетесно стопало, ретинопатија, неуропатија или нефропатија. Због великог
броја оболелих од дијабетеса и високе учесталости озбиљних компликација које прате
ову болест, дијабетес је један од водећих јавно-здравствених проблема у свету.(2)

Број особа са типом 1 дијабетеса вишеструко је мањи у односу на особе са типом 2
дијабетеса. Свега 5-10% пацијената има тип 1 дијабетеса. То никако не умањује његов
значај, посебно ако знамо да је тип 1 дијабетеса једно од најчешћих хроничних обољења
у детињству. У питању су деца која се од најранијег периода свог живота лече
инсулином. Према подацима Регистра за дијабетес, у нашој земљи од типа 1 дијабетеса
годишње оболи приближно 157 девојчица и дечака узраста до 14 година. Највећи број
оболелих дијагностикује се у пубертету. Оваква учесталост оболевања нас сврстава у ред
земаља умереног ризика оболевања од типа 1 дијабетеса. Тип 1 дијабетеса се за сада још
увек не може превенирати а фактори спољашње средине за које се сматра да су покретачи
процеса који доводи до деструкције ћелија које прозводе инсулин, још увек су предмет
истраживања.(2)

         Гестациони дијабетес је облик шећерне болести, који настаје услед неадекватне
секреције инсулина и продукције хормона постељице који блокирају његово дејство.
Јавља се током трудноће и дијагностификује се углавном после 24. недеље трудноће,
мада може и раније. Обично се повлачи шест недеља након порођаја, јер му је главни
узрок управо трудноћа. Иако је пролазан, овај тип шећерне болести може да угрози
здравље фетуса или мајке, а код 20-50% жена са овим обољењем касније у животу се
јавља дијабетес тип 2.  Предиспозиције за овај поремећај имају жене код којих се он
јављао   у   току   прве   трудноће,   које   су   имале   велики   број   спонтаних   побачаја   или
интраутерину смрт бебе, као и оне труднице које пате од повишеног крвног притиска или
гојазности. Гестациони дијабетес се јавља у 2-5% свих трудноћа. Иако је ово пролазна
болест која се успешно лечи, код нелеченог облика могу се јавити проблеми са плодом
(макрозомија, феталне малфорације и конгениталне срчане мане). У сваком случају,
трудноћа са шећерном болешћу је високо ризична, и захтева интензивну контролу и
терапију за време целог њеног трајања, као и у току порођаја.(2)

За разлику од наследног (примарног) дијабетеса, постоје обољења и стања у току
којих се шећерна болест јавља као компликација. Таква шећерна болест се назива
секундарном, јер се развија под директним утицајем присутног обољења или деловања
штетних чинилаца на организам. Такав је случај код хроничног алкохолизма, упале или
карцинома панкреаса, различитих ендокриних поремећаја (акромегалија, хипертиреоза,
Кушингов синдром), хемохроматозе, вирусних обољења и друго.

Секундарни дијабетес настаје због поремећаја у искоришћавању шећера у крви под
утицајем истих оних разлога који су довели до развоја основног обољења.(2)

Постоји неколико ретких типова дијабетеса, који по својим карактеристикама не могу
бити сврстани у неку од горњих категорија. Узрокују их следећи фактори:



Генетски дефекти на бета-ћелијама;



Генетски условљена резистенција на инсулин, која може бити повезана са

липодистрофијом (неправилним депоновањем телесних масти);



Болестима панкреса, као нпр. цистична фиброза;



Хормонални поремећаји;



Хемикалије или лекови.(2)

4. Упућивање особа с ризиком у превентивне програме Дома здравља, а

новооткивене оболеле код изабраног лекара.

5. Израда и примена Клиничког пута за превенцију и рано откривање типа

два дијабетеса.

6. Током превентивних систематских и контролних систематских прегеледа

биће обухваћена гојазна деца узраста 10-19. година и нормално ухрањена

деца из породица где има оболелих од

diabetes mellitus-a

типа 2. На основу

анкетног упитника, клиничког налаза уз лабараторијску документацију

биће издвојена деца угрожена од развоја метаболичког синдрома који

обухвата гојазност, хипертензију дислипидемију и поремећај

гликорегулације.

7. Полугодишња и годишња евалуација активност. (3)

2.6.3. Учесници рада саветовалишта за дијабетес

Саветовалиште за дијабетес захтева тимску сарадњу медицинских радника. Тимска
сарадња може бити индивидуална према једном болеснику или групна према више
болесника. Такође сарадња може бити и с породицом пацијента али о томе одлучује
медицински тим. Медицински тим чине:



Доктор специјалиста за ендокринологију



Доктор специјалиста за педијатрију (уколико је у питању дете)



Доктор специјалиста за кардиологију



Доктор специјалиста за нефрологију



Доктор специјалиста за офтамологију



Нутрициониста