Гешталт Студио Београд
Дијалошки однос у гешталт терапији
семинарски рад
Менторке:
Студент:
Дуда ХХХ
Марија Кривачић
Петар В. Јекнић
Октобар 2014. године
Семинарски рад: Дијалошки однос у гешталт терапији
2
ПРВИ ДЕО
„Ко каже Ти, нема никакву ствар за предмет. Јер тамо где нешто постоји и нешто друго, свако
Оно се граничи са другим Оно, Оно јесте само по томе што се граничи са другим. Али тамо где
се каже Ти нема ниједне ствари. Ти се ни са чим не граничи. Ко каже Ти, нема никакву ствар,
нема ништа. Али се налази у односу.“ (Buber, 1977: 6)
1. Увод
Дијалошки однос, који је у гешталт психотерапији посебно апострофиран, развио се из
идеја егзистенцијалистички оријентисаног филозофа Мартина Бубера (Sills & Joyce, 2009).
Иначе у терапији можемо пронаћи пет прожимајућих врста терапијског односа:
1. радни савез,
2. „незавршени“/трансферни/контратрсансферни однос,
3. репаративни и/ли развојни однос,
4. трансперсонални однос и
5. Ја-Ти или дијалошки однос (Clarkson, 1997).
Петрушка наводи да управо Ја-Ти или дијалошки модел терапијског односа има највише
сличности са лековитим односима у свакодневном животу. Гешталт терапија је, више него
друге психотерапијске школе, даровала ову врсту односа психотерапији (ibid.).
2. Егзистенцијални сусрет у терапији
Гешталт терапија се у потпуности базира на дијалошком егзистенцијализму тј. на Ја-Ти
контакту
и
повлачењу
(Clarkson, 1989). Егзистенцијални дијалог је сусрет двеју особа
као особа, при чему свака реагује и на њу утиче друга, Ја и Ти (Yontef, 1990). Терапеут и
клијент су у овој врсти терапијског односа емотивно укључени на исти начин као што и
две особе у егзистенцијалној дилеми стоје у некој врсти узајамности (Clarkson, 1997).
Егзистенцијални дијалог представља посебан облик контакта и у том смислу се овај појам
користи у гешталт терапији, с тим да је значење проширено тако да обухвати и сусрет
двеју особа као особа и без речи, у смислу гестова и невербалних звукова (Yontef, 1990).
Гешталт терапија је егзистенцијалистичка јер наглашава садашњи, људски аспект
клијентове егзистенције у његовом животу и у сваком тренутку терапијске сеансе односно
могућност клијента да, уз помоћ свесности, изабере своју егзистенцију. Такође, гешталт
терапија је егзистенцијалистичка јер заузима посебан став према повезивању, она
наглашава важност Ја-Ти дијалога, сусрета или егзистенцијалног сусрета (ibid.).
3. Сваки контакт је дијалог, али није сваки дијалог контакт
За разлику од контактирања, за који постоји много начина да се оствари, узајамни и
аутентични дијалог редак је догађај (Hycner, 1990).
Дијалог је препознавање
тајанствености и вредности другог бића, које постоји независно од наших потреба и
свесност да смо тајанствено повезани и истовремено – одигравање сличног искуства
Семинарски рад: Дијалошки однос у гешталт терапији
4
4. Ја-Ти и Ја-То
За разлику од јединственог Ја-Ти момента или димензије, дијалошки приступ садржи ритмичку
алтернацију
Ја-Ти
и
Ја-То
момената (Hycner, 1985 по Clarkson, 1989). Ја-То и Ја-ти су у том
смислу једно другом фигура и позадина и сам дијалог захтева њихову равнотежу (Hycner,
1990).
„То“ релације су вертикалне, а „Ти“ релације хоризонталне (Yontef, 1990). У оба ова
односа налази се „Ја“. Међутим, за разлику од Ја-Ти односа, у Ја-То односу се Ја другој
особи не обраћа као особи. Ту постоји релација, али је онај други објекат манипулације. У
Ја-То односу терапеут процењује, планира, размишља о напретку терапије То је однос
који темељи на претходном животном искуству и ономе што знамо о људима о којима
мислимо и о свету уопште (Sills & Joyce, 2009). Овај модус је свакако присутнији у
почетним фазама терапије. Размена која се догађа у Ја-То модусу се може описати као „ја
имам, а вама треба“, тада је терапеут експерт, а клијент прималац експертизе. Иако је овај
модус значајан и функционалан, он ипак није довољан за промену. Дијалог (као Ја-Ти
однос) и експерименти (Ја-То однос) представљају екстреме (Пецотић, 2011).
Иако се примена разних техника првенствено сматра вертикалним односом, одговорност
је терапеута да препозна и употреби их онда када би оне допринеле раду (Yontef, 1990).
Дијалошки приступ дакле није супротстављен њиховој употреби, већ управо пружа
контекст у коме се могу развити одговарајуће технике (Hycner, 1990). Уз помоћ њих могу
се смањити или уклонити препреке дијалогу, технике и постоје да би обогатиле „сусрет“.
„Свако постаје оно што јесте (Ја) улазећи у однос. Када се представимо онакви какви смо,
други људи могу да нас третирају као Ти. Третирајући друге као Ти постајемо у већој
мери оно што јесмо.“ (Yontef, 1990: 35). Највиши облик Ја-Ти односа је између две особе,
у коме обе говоре Ти. У гешталт терапији терапеут се односи дијалошки, у нади да ће се
развити потпун и узајаман дијалошки однос (ibid.).
5.
Дијалошки модел комуницирања
У овом делу семинарског рада било би добро приказати дијалошки модел комуницирања у
којем је тежиште на разумљивости пренете информације.
