Svako od nas, primerom svakodnevnih dešavanja ima predstavu o pojmu sile. Kada šutnemo
loptu,  povučemo  kolica  ili  gurnemo  neki  težak  komad  nameštaja,  mi  u  stvari  delujemo
određenom silom na te predmete. S druge strane, kada ostavimo loptu da stoji na nekoj ravnoj
površini, bez uticaja vetra ili drugih sila, lopta će ostati u tom mestu dok na nju ne počnemo
da delujemo nekom silom. Iz ovoga možemo zaključiti da je sila u stvari uzročnik promena u
kretanju tela.  U  navedenim  slučajevima,  mi  smo  silu  ilustrovali  kao neko  fizičko delovanje,
upotrebom  mišića  i direktnim kontaktom. Međutim, tela  mogu delovati  jedno na drugo  i sa
udaljenosti, putem fizičkih polja. Najpoznatija sila takvog tipa jeste sila gravitacije. Poznato je
da  sva  nebeska  tela  oko  sebe  imaju  polje  kojim  privlače  druga  tela.  Stoga  zemlja  ostaje  u
kružnoj putanji oko sunca umesto da nastavi da se kreće pravom putanjom u negodled. Stoga
ljudi, životinje i sva ostala živa i neživa tela na zemljinoj površini ostaju na zemlji, odnosno
ukoliko skoče ili budu bačeni uvis, nakon nekog vremena ih sila gravitacije vrati na tlo.

Prostom analizom delovanja tela u prirodi se primećuje da ima jako puno sila pa se može
postaviti pitanje da li se mogu nekako klasifkovati kao i da li možda među njima ima određen
broj osnovnih u smislu da sve ostale mogu da se svedu na njih.

Maločas smo naveli nekoliko primera sila gde smo napravili dve osnovne grupacije: sile koje
su rezultat neposrednog kontakta dva tela i sile koje su rezultat delovanja određenog polja.

Slika 1. Neki primeri kontaktnih sila. Na tela uokvirena isprekidanom linijom se deluje silom u pravcu

označenog strelicom.

Kroz istoriju su naučnici bili zbunjeni idejom da tela mogu da deluju jedno na drugo a da nisu
u kontaktu. Da bi se prevazišao taj konceptualni problem, Majkl Faradej (1791-1867.) je uveo
pojam polja. U skladu sa tim pristupom, kada se objekat 1 nađe u prostoru u nekoj tački P
blizu objekta 2, kaže se da objekat 1 interaguje sa objektom 2 (npr. gravitaciono) preko polja
koje postoji u tački P kreirano od strane objekta 2. Analogno tome, u tački u kojoj se nalazi
objekat 2 takođe postoji polje koje kreira objekat 1. U realnosti, oba objekta kreiraju
odgovarajuća polja u prostoru oko sebe.