Садржај:
Историјат..............................................................................................................................2
Функција дипломатије и подручје дипломатски активности..........................................2
Дипломатска представништва у билатералној дипломатији.........................................3
Функције дипломатских представништва.......................................................................8
Дипломатска представништва у мултилатералној дипломатији..................................11
Амбасаде.........................................................................................................................13
Конзулати........................................................................................................................13
Закључак.........................................................................................................................16
Литература......................................................................................................................16
Историјат
1
У својој дугој историји дипломатија је пролазила кроз различите промене. Докази о
савезима, мировним и другим споразумима забележени су на најстаријим
историјским споменицима и писаним траговима.
Античка Грчка је, због своје подељености на бројне градове-државе, била погодна за
развој дипломатских односа. Грчки су градови-државе међусобно слали изасланике у
дипломатске мисије који су били прихваћени и третирани с дужном и протоколарном
пажњом. Римљани су такође поштовали стране изасланке и давали им одређену заштиту
и повластице, али су такав третман тражили и за своје изасланике (
фетиалес
)
1
код
страних владара. Међутим, до развоја дипломатије долази тек у каснијем
раздобљу Римског Царства (јер су до тада сви делови европског и медитеранског
простора били у саставу Царства, па су се и односи сматрали унутрашњим питањем),
нарочито након његове поделе 395. године на Источно и Западно, односно у
доба Византског Царства. Арапски вадари такође шаљу своје изасланике. За раздобље
старог и средње века карактеристична је привремена или
ad hoc
дипломатија. Први прави
почеци дипломатије јављају се тек у доба ренесансе, развојем установе сталне
дипломатије, када Венеција, Милано, Тоскана, Фиренца и други италијански градови
уводе именовање дипломатских представника. Током 15. века ствара се дипломатија као
стална државна функиција, а не као дотадашње повремено слање и примање изасланика.
Стални дипоматски представници имају јасна одређена права и дужности, уз утврђење
правила њиховог деловња.
Француски кардинал Рицхелиеу основао је 1626. године прво министарство спољних
послова као средишње тело за вођење послова у међународним односима.
Након Француске и друге европске државе оснивају своја министарства спољних
послова.
За конкретније одређење положаја и правила у вези с дипоматским представницима и
њиховим функцијама требало је чекати до 1815. године, када су државе чланице Бечког
конгреса након наполеонских ратова први пута вишестраним (мултилатералним)
споразумом утврдиле поједина битна питања.
Функција дипломатије и подручје дипломатски активности
Основна функција дипломатије је представљање своје државе у иностранству и
промовисање њених интереса и циљева. Она је задужена да као инструмент проводи
спољне политику коју утврђују тела државне власти (председник, влада, парламент или
друга уставом одређена тела), а путем њих група која држи власт у својим рукама.
Провођење спољне политике и одржавање међународних односа с другим субјектима
1
Саветници сената о спољним пословима, формално прокламују мир или рат, као и склопљена примирја.
Такође су вршили и функцију путујућих изасланика и амбасадора. У документима се први пут спомињу за
време рата измедју Рима и Алба Лонга.
2
познаје амбасаде којима руководе амбасадори. У земљама комонвелта статус амабасаде
ужива високи комесаријат чији је шеф високи комесар, дипломатско представништво
Ватикана је нунцијатура са нунцијем као шефом у католичким земљама и пронунцијем у
другим државама, а Либијска Џамахирија своја представништва у иностранству назива
народним бироима.
Закон о спољним пословима републике Србије о врстама дипломатских представништва
у члану 7 каже следеће:
Врсте дипломатско-конзуларних представништава
2
Члан 7.
Дипломатско-конзуларна представништва јесу сталне дипломатске мисије и конзуларна
представништва.
Сталне дипломатске мисије јесу амбасаде, које се оснивају у другим државама, и сталне
мисије, које се оснивају при међународним организацијама.
Конзуларна представништва могу бити основана у рангу генералних конзулата,
конзулата, вицеконзулата и конзуларних агенција, у зависности од обима билатералних
односа,
обима
економске
сарадње
и
бројности
дијаспоре.
Дипломатска предсавништва немају статус правног лица већ представљају орган државе
која је акредитује. Правило је да су дипломатска представништва лоцирана у
административним и културним центрима најчешће у престоницама државе пријема. По
правилу скоро сва дипломатска представништва имају економски политички и
конзуларни сектор којима руководе дипломате који су највиши по рангу после шефа
мисије. Поред ова три основна јако често се у зависности од интереса државе
акредитације, образују и други сектори као што су културно-информативни, а у
државама које прихватају војне изасланике и војни сектор, односно биро војног аташеа.
Поред дипломатског особља у састав представништва улазе и неопходно
административно-техничко и послужно особље.
Избор шефа представништва врши држава акредитације, али да би он могао да ступи на
дужност неопходна је сагласност државе пријема. Ова сагласност се назива агреман. Он
се захтева дипломатским путем , вербалном нотом усменим или писменим путем уз
доставу биографије кандидата. Правило је да се агреман захтева пре објављивања имена
кандидата јавности јер одлуку о одобрењу или одбијању захтева, држава пријема није
обавезна да образложи. Такође није везана ни роком у којем се треба изјаснити о захтеву
2
Закон о спољним пословима републике Србије, извор "Службени гласник РС", бр. 116/07
4
али уобичајено да одговор уследи у року од два до три месеца, а у колико у том року
одговор не буде прослеђен сматра се да је захтев одбијен. Исто тако је суверено право
пријема и одлука о повлачењу агремана са свим могућим негативним последицама на
односе двеју држава. Одлука о давању или ускраћивању агремана, по правилу, производи
реципрочне мере државе акредитације.
Агреман држава даје у виду дипломатске ноте након чега шеф државе пријема потписује
указ о именовању шефа представништва. Приликом ступања на дужност амбасадор
предаје оригинале акредитивних писама шефу државе земље пријема, а њихове копије
министарству иностраних послова. Функцију шефа представништва, поред амбасадора
могу вршити посланик или опуномоћени министар акредитован код шефа државе, или
стални отправник послова акредитован од министарства иностраних послова државе
акредитације код министарства државе пријема. Од сталног отправника послова треба
разликовати отрпавника послова АД ИНТЕРУМ , који у случају привремене спречености
шефа дипломатског представништва истог замењује.
У погледу војних дипломатских изасланика Бечка конвенција о дипломатским односима
не условљава њихом пријем обавезном сагласношћу државе пријема али је пракса да
већина држава која се изјаснила за пријем војних изасланика тражила сагласност за
акредитацију војних представника. Ова сагласност државе пријема се назива консантман.
Акредитација осталих чланова дипломатских преставништва врши се без посебне
сагаласности државе пријема.
Закон о спољним пословима републике Србије, отварање и затварање, својих
представништва у другим земљама и представништва других земаља у нашој земљи,
регулише на следећи начин:
Одлучивање о отварању и затварању дипломатско-конзуларног представништва
Члан 23.
На предлог министра, Влада доноси одлуку о отварању и затварању дипломатско-
конзуларног представништва у другој држави, односно при међународној организацији.
Влада може, на предлог министра, донети одлуку о отварању или затварању канцеларије
дипломатско-конзуларног представништва изван његовог седишта, ради обављања
послова из одређене области.
У одлуци Владе о отварању или затварању конзуларног представништва наводи се његов
ранг и конзуларно подручје, сагласно претходно прибављеној сагласности земље
пријема.
5
