Diplomatsko i konzularno pravo

1. Pojam i izvori diplomatskog i kozularnog prava

Diplomatija se najčešće izjednačava sa međunarodnim odnosima, spoljnom politikom, 
vođenjem spoljne politike, službeno komuniciranje među državama i vladama i 
pregovaranjem. Diplomatija se može odrediti kao društvena djelatnost i politički proces u 
kojem države stupaju u međusobne odnose u međunarodnom okruženju. Diplomatsko i 
konzularno pravo je sastavni dio međunarodnog javnog prava. Sadrži pravila koja se tiču 
odnosa u međunarodnoj zajednici, prije svega između država, država i međunarodnih 
organizacija kao i odnosa između  samih međunarodnih organizacija. Mnogi smatraju da 
dioplomatsko pravo kao grana međunarodnog prava obuhvata i konzularne odnose i da nema 
osnova ni razloga da se konzularno pravo razdvaja od diplomatskog prava kao poseban dio.
Diplomatija se dijeli po broju učesnika na bilateralnu i multilateralnu. Po vremenskom 
elementu na stalnu (sendentarnu) i privremenu (ad hoc) diplomatiju. U bilateralnu spadaju 
stalne diplomatske misije i specijalne misije kao i konzulati, dok u multilateralnu spadaju 
međunarodne orgaizacije i stalne misije pri tim organizacijama. Po vremenskom karakteru u 
stalne spadaju stalne diplomatske misije, stalne misije pri međunarodnim organizacijama o 
konzulati, dok su specijalne misije oblik privremene diplomatije (uključujući tu i razne obike 
diplomatije na vrhu).Tri bečke konvencije: od 1961. o diplomatskim odnosima, 1963. o 
konzularnim odnosima, 1975. o predstavljanju država u nmjihovim odnosima sa 
međunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera i Konvencija o specijalnim misijama 
od 1969. – temelj su postojećoj kodifikaciji diplomatskog i konzularnog prava.

2. Istorijat diplomatskog i konzularnog prava

Diplomatsko pravo se javlja tek ustanovljenjem drzava i nastajanjem neke vrse medjunarodne 
zajednice. I prije ustanovljena drzava u savremenom smislu te rijci, postojali su izaslanici 
plemena i pojedinih zajednica, ili npr. stari indijski zakonik Manu iz IV vijeka prije nove ere 
koji sadrzi detaljna pravila o postupanju sa poslanicima i o njihovim zadacima. Skoro svi stari 
narodi imali su neku vrstu glasnika za pregovore o raznim vrstama udruzivanja, za pregovore 
o miru ali i za objavu rata. Grci su imali dvije vrste izaslanika: glasnike i poslanike 
koji su imali neku vrstu slobode zakljucivanja ugovora o pojedinim pitanjima. Neki autori 
navode stare, svete kineske knjige, u kojima se pravednim uzrocima rata navodi i rdzavo 
postupanje sa poslanicima ili povreda poslanika. Diplomatsko pravo, odnosno ranije zvano 
poslanicko pravo dozivelo je svoj najveci procvat u Rimu, u odnosu na sve anticke narode. U 
Rimu se stvara i jedan od najstarijih organa za odnose sa inostranstvom, tzv. kolegijum od 20 
fecijala. Pocetak srednjeg vijeka i feudalna rascjepkanost ranijih drzava nimalo nijesu 
pogodovali razvitku diplomatije, jer su medjusobni sukobi, ukljucujuci i prave ratove 
karakterisali ovaj preiod ljudske istorije, posebno u Evropi. Tek ce u XII vijeku italijanski 
gradovi drzave, stvoreni na tlu bivse rimske imperije, dozivjeti procvat medjusobne trgovine, 
a time i medjusobnih odnosa koji su zahtijevali i stvaranje jedne nove diplomatije i kao 
vjestine i kao struke. Vecina istoricara diplomatije saglasna je da u XV vijeku pocinje era 
stalnih diplomatskih misija.

3. Organi za medjunarodno predstavljanje i odrzavanje medjunarodnih odnosa

Subjekti medjunarodnig prava stupaju u medjusobne odnose posredstvom svojih organa. 
Svaki subjekat unutrasnjim zakonodavstvom utvrdjuje bliza pravila o nacinu odredjivanja, 
uzajamnim pravima i obavezama i kompetencijama ovih organa. Medjutim, okvir njihovog 
djelovanja odredjuju pravila medjunarodnog prava i medjunarodni pravni poredak. Postoje 
razlicite vrste organa za ovu djelatnost, a moguce su i razne podjele po pojedinim 
kriterijumima, tacnije polazeci od funkcija koje ti organi vrse. U tom smislu, ima nekoliko 
grupa:

1. Unutrasnji organi drzava jedu organi cije izjave i ponasanje proizvode pravne posledice za 
njhovu drzavu (sef drzave, predsjednik vlade, vlada, ministar inostranih poslova). Drzava 
propisuje i odredjuje svoje organe za sve grane drzavne djelatnosti, ukljucujuci i spoljne 
poslove.
2. Spoljni predstavnici drzava jesu predstavnici koji vrse sluzbu u inostranstvu, na teritoriji 
drugih drzava. To su stalna diplomatska predstavnistva (misije) i specijalne misije. One ulaze 
u tzv bilateralnu diplomatiju. Ovoj grupi treba dodati konzulate.
3. Stalne misije i druga predstavnistva drzava pri medjunarodnim organizacijama i delegacije 
drzava na medjunarodnim konferencijama cine skupinu koja se naziva multilateralna 
diplomatija. To je u stvari, zbir nacina i sredstava kojima se drzave, zajednicki sluze da bi 
uskladile svoje medjupoliticke programe sa pojedinim interesima medjunarodne zajednice i 
pravilima medjunarodnog prava.
4. Medjunarodni sluzbenici odnosno funkcioneri i cinovnici medjunarodnih organizacija 
takodje su dio multilateralne diplomatije, s tom razlikom sto u odnosu na prethodne tri 
pomenute kategorije ne predstavljaju drzave, vec medjunarodne organizacije koje ih 
postavljaju i zaposljavaju i po cijim ovlascenjima djeluju.

4. Unutrasnji organi drzave (sef drzave, vlada)

Postoje dvije vrste organa drzave: Oni koji se bave predstavljanjem i oni koji nemaju 
predstavnicku ulogu prema inostranstvu, ali ucestvuju u procesu odlucivanja u oblasti spoljne 
politike. Sef drzave je najvisi organ spoljnjeg zastupanja drzave. Ustavom ili drugim 
odgovarajucim aktom drzave odreduje se koji drzavni organ zastupa drzavu u njenim 
spoljnim odnosima. Njegove funkcije u odnosima zavise od unutrasnjeg uredjenja i krecu se 
od vise simbolickog predstavljanja do stvarnih i sustinskih ovlascenja i nadleznosti. Uporedo 
ustavno pravo poznaje razne vrste sefova drzava: monarh, predsjednik republike ili kolektivni 
organ koji predstavlja sefa drzave. Savremeno medjunarodno pravo smatra da su sve drzave 
pravno jednake, te znaci da su i svi sefovi drzava pravno jednaki. Ovlascenja sefova drzava su 
akreditovanje dvije najvise klase diplomatskih predstavnika, potpisivanje medjunarodnih 
ugovora bez posebnog punomocja, kao i ucestvovanje u radu Savjeta bezbjednosti i 
Generalne skupstine UN-a.U medjunarodnom pravu postoji niz obicajanih pravnih pravila. 
Sva su ona utemeljena na principu da sef jedne drzave ne moze biti podlozan vlasti druge 
drzave i da na teritoriji strane drzave uziva poseban polozaj, imunitet i povlastice, koji su 
ponekad dati i iz ciste kurtoazije i tradicije. Za vrijeme sluzbenog boravka u inostranstvu sef 
drzave uziva posebnu zastitu, narocite pocasti, te sve diplomatske imunitete i privilegije, 
ukljucujuci tu i licnu nepovredivost i imunitet od krivicnog sudstva, oslobodjenje od poreza i 
sl. Iako je u vecini drzava sef drzave inokosni organ (jedno lice), postoje i drzave ciji ustavi 
kao sefa drzave utvrdjuju kolektivni organ-predsjednistvo, prezidijum ili neki drugi oblik 
kolektivnog organa (zastupljen u socijalistickim drzavama).Vlada je najvisi organ izvrsne 
vlasti u drzavi. Njen sastav obicno bira zakonodavno tijelo drzave (u Njemackoj npr. 
parlament bira samo predsjednika vlade, a on ima direkciono pravo da imenuje clanove svog 
kabineta tj. vlade). Vlada se jos naziva i ministarski savjet, federalni savjet i sl. Dva clana 
vlade koji najneposrednije djeluju u oblasti medjunarodnih odnosa i za cije ucesce, kao i za 
ucesce sefa drzave, nije potrebno posebno punomocje jesu predsjednik vlade i ministar 
inostranih poslova. Smatra se da predsjednik vlade predstavlja vladu i da je ovlasten da u 
njeno ime daje izjave i prihvata obaveze. Znaci, postoji pretpostavka o pravu zastupanja, ali se 
ona moze i oboriti.