УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАЛУЛТЕТ – ЛЕШАК
СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ФИЗИОЛОГИЈЕ БИЉАКА
ДИСАЊЕ (РЕСПИРАЦИЈА)
Студент: Професор:
Никола Димић 05/17 Др. Љубомир Шунић
Лешак, мај, 2019.
САДРЖАЈ
1. УВОД......................................................................................1
2. ИСТОРИЈАТ ПРОУЧАВАЊА.............................................2
3. ФАЗЕ ДИСАЊА И СУПСТРАТ ДИСАЊА........................3
4. ГЛИКОЛИЗА..........................................................................6
5. ФЕРМЕНТАЦИЈА (ВРЕЊЕ).................................................8
5.1. Механизам алкохолне и млечне ферментације...........9
6. ЗAKЉУЧАК...........................................................................12
7.
ЛИТЕРАТУРА........................................................................13
2. ИСТОРИЈАТ ПРОУЧАВАЊА
Проучавања процеса дисања датирају још из праисторијског доба, a први
записи се јављају пре више од хиљаду година. Према записима древни Грци
су идентификовали ваздух заједно са земљом, ватром и водом, као једну од
четири елементарне компоненте у стварању света. Терминолошки
појам ,,дисање" се поистовећивао са појмом ,,психаʻʻ, ,,душаʻʻ или ,,животʻʻ
означавајући тако да је дисање знак живота (оног момента када човек
престане да дише он је мртав). У том периоду сматрало се да је дисање
својствено једино човеку и животињама. Егзактнија проучавања процеса
дисања јављају се у XVII веку, радовима Roberta Hooka (1665) са теоријом да
ваздух потпомаже сагоревање у животињском организму, као и претходно
објашњеним експериментима који је објавио Priestley.
Слика 4.1.
Мурали из старог Египта који показују како се прави вино (2000 год.п.н.е)
Захваљујући Gay Lussacu (1810), Buchneru (1987) и Louis Pasteuru (1860)
откривен је процес
ферментације
(врења). Иако се о прављењу вина
процесном ферментације знало још у старом Египту (
Сл. 4.1
.) тек је
захваљујући овим истраживачима откривена биохемијска основа овог
процеса.
3. ФАЗЕ ДИСАЊА И СУПСТРАТ ДИСАЊА
Као супстрат за дисање најчешће се користе угљени хидрати и сматра се да се
1/3 створених угљених хидрата у процесу фотосинтезе разлаже приликом
дисања. Могу се међутим, метаболизирати и други шећер, као и липиди,
органске киселине или у мањој мери протеини. Без обзира на почетни
супстрат у процесу дисања разликују се следеће фазе:
٠
Припремна фаза
или
фаза мобилизације,
у којој долази до разлагања
сложених органских једињења;
٠
Фаза оксидативне деградација супстрата
у којој се раскидају везе у
органским једињењима и угљеник се оксидује до CO
2
, различити коензими се
редукују;
٠
Фаза терминалне оксидације коензима
(NAD
+
и FAD), која се састоји у
преносу електрона на кисеоник при чему настаје вода и
٠
Фаза оксидативне фосфорилације
тј. синтеза АТР, која је повезана са
оксидацијом коензима. Супстрат за дисање представљају најчешће
моносахариди и једначина дисања (1) подразумева хексозу (обично глукозу)
као иницијални супстрат. Уколико је
глукоза супстрат
дисања она може
настати из резервних полимера као што су
скроб
(полимер глукоза), и
фруктан
(полимер фруктозе) или из дисахарида
сахарозе
. Пошто већина
биљака чува угљене хидрате у облику скроба или сахарозе, њиховим
разлагањем започиње процес респирације.
Најраспрострањенији облик резервних угљених хидрата
скров
, који је
полимер α-D- глукопиранозе и који се састоји од два полисахарида, амилозе и
амилопектина, који се разликују по дужини и разгранатости ланца.
Амилоза
се састоји из веома дугачког правог ланца α-D-глукозидних јединица док
амилопектин
представља веома разгранат молекул са релативно кратким α-
D-глукозним јединицама. Синтеза примарног скроба (
асимилаторни скроб
)
обавља се у хлоропластима, као што је претходно објашњено у поглављу
фотосинтезе
. У другим органима скроб настаје од сахарозе која се
транспортује флоемом и улази у ћелије ткива за магацинирање где се у
амилопластима обавља синтеза скроба. Ту се у цитоплазми акумулира у
