1
DISCIPLINA BEZ BATINA
Često se dešava da od dece zahtevamo, i da nam disciplinovanje dece na prvom
mestu podrazumeva njihovu poslušnost. Da li smo razmišljali o tome šta
poslušnost predstavlja?
Poslušnost uvek pretpostavlja poverenje.
Slepa poslušnost
, koja je ranije postojala
u vojsci i koja danas još uvek postoji u nekim zemljama
, jeste poslušnost iz čistog
straha
. Čak ni u armijama demokratskih država, danas takva poslušnost više ne
postoji, a posebno je nema u porodicama koje vode računa o dobrobiti svoje dece.
Poslušnost je posledica dečjeg poverenja
. Kome verujem, toga doživljavam kao
jakog. Iz to dvoje, iz poverenja i sledi poslušnost.
Ti si jak, ja ti verujem, sada te
i slušam
. To je, zapravo, jedna sasvim jednostavna veza.
Kome deca spremnije poklanjaju poverenje nego ocu, majci I osobama koje o
njima brinu? I koga ona nesvesno i svesno doživljavaju kao „jake“?
Deca to čine i onda kada ta osećanja postanu prevaziđen u određenom smislu, sa
dvanaest ili trinaest godina.
Uzmimo primer odosa deteta sa ocem - ona mogu da se ljute i da dižu galamu, ali
iz svakog terapeutskog iskustva proizilazio je sledeći zaključak: otac se doživljava
kao veliki i nadmoćan. Ponekad se ova nadmoć mora poricati, deca se ponekad
moraju boriti za ono što žele; ali ogromna je razlika da li otac predstavlja
„nesvesnu pretnju“ ili ga dete doživljava kao svoju zaštitu.
Ako je otac „tu“, ako ga dete doživljava kao jakog i ako on tu snagu u narednim
godinama ne istroši uludo time što će, na primer, sa svojim detetom ulaziti u velike
sukobeonda će ga očev glas, očeva prisutnost i razboritost opet umiriti.
U gotovo svim slučajevima u kojima su ispunjene te pret postavke dete će doduše
gunđati, ali će u dubini duše osetiti olakšanje i poslušati svoje roditelje. Dete stiče
hrabrost ,a roditelji su još uvek „tu“.
Pedagogija poslušnosti najpre uništava poverenje kod dece, a onda i naš autoritet.
Možda će postići kratkoročan uspeh, možda će dete jednu ili dve nedelje, možda
čak i dva meseca, biti poslušnije nego ranije, zaplašenije, rezigniranije. Ali sa
svakim slamanjem osećanja sopstvene vrednosti, sa svakim strahom od kazne,
odlazi i deo poštovanja prema starateljima. A to se više neće vratiti niti se može
nadoknaditi.
Deca nisu mirna niti to treba da budu. Ponkad to prevazilazi granice našeg
strpljenja, i to pre svega onda kada u njihovoj živahnosti i aktivnosti naslutimo
2
prikriveni nemir, večno teranje koje im ne daje predha i stalno ih goni da se okreću
ukrug.
Hiperaktivna deca su takva i ona svoje staratelje dovode do očajanja.
Ali ne samo ona, već su i mnoga deca koja ne ispunjavaj ovo „dijagnostičko
merilo“ u stanju da nas raspamete svojim nemirlukom, svojom neumornom
aktivnošću. Onda opominjemo: Smiri se već jednom!
Opominjanju se gotovo ništa ne može zameriti. Deca koja se u prisustvu svojih
roditelja osećaju sigurno i zaštićeno ne reaguju uplašeno, već manje ili više
poslušno. „Deca koja se osećaju sigurno“ stanu, zaustave se i na trenutak umire
kad čuju opominjući glas majke, oca, vaspitača.
Taj glas za njih još uvek ima umirujući prizvuk ako ga ne prati neka mrzovolja.
Umirenje je posledica bezbrojnih zaštitničkih opomena. Deca postaju poslušna, ali
bez straha.
Disciplinovanje
je veoma važan deo onoga što činimo da bi deca jednog dana
postala zrele, odgovorne i moralne osobe.
Ipak, važno je da najpre razjasnimo šta disciplinovanje jeste, odnosno šta nije.
Disciplinovanje NIJE:
Kažnjavanje.
Kazna i kažnjavanje podrazumevaju krivicu
i lošu nameru
osobe koja treba da bude kažnjena. Ako dete hoće da mu kupite neku igračku
i ako ste mu vi rekli da nećete (odmah) da mu kupite, ono se ne dere zato što
je bezobrazno ili zlo, niti zato što ima nameru da vas maltretira. Ono
jednostavno hoće igračku i traži najefikasniji način da do nje dođe.
Nepotrebno frustriranje deteta
.
Jedan od najvažnijih
poslova koje treba da
obavite jeste upravo to da na neki način frustrirate dete time što mu
postavljate granice dozvoljenog i prihvaćenog. Detetu ne možete dozvoliti da
se ponaša kako mu padne na pamet.
Suvišan napor
- to nije dovoljan
razlog da se od disciplinovanja odustane.
Kako dete odrasta, potrebe za disciplinovanjem postaju sve manje, jer dete
koje je prve lekcije dobro savladalo lakše usvaja nove.
Dokazivanje oko toga ko je gazda u kući
.
Roditelj im obavezu da izdržava
porodicu i da o njoj brine, ali i obavezu da svom detetu postavlja granice
dozvoljenog. To je jednostavno tako i to nikome ne mora da se dokazuje.
