1
Uvod
U svim radnim organizacijama postoje problemi zaposlenih, koji se manifestuju na razne
načine,neki pri samom zapošljavanju, a neki i u samom radu. Problemi sa kojima se zaposleni
susreću su: diskriminacija, korupcija, stres, nemogućnost iskazivanja svojih sposobnosti,
psihološke turture. Svi ovi problemi dovode do smanjivanja produktivnosti i nezadovoljstva
radnika. Jedan od uzroka propadanja kompanija je nemogućnost prilagodjavanja radnika jedan
drugom t.j. nemogućnost stvaranja timova. Jedan veliki menadzer rekao je:“ Uzmite mi sve,
ostavite mi radnike , opet ću stvoriti sve što sada imam.“ Iz ovih reči shvatamo da su radnici ti
koji čine i stvaraju veličinu kompanije.
Sledeći od uzroka nenapredovanja kompanije je diskriminacija.
Diskriminacija je različita u različitim krajevima sveta, preko boje kože koja je često
presudna, zatim kulturne razlike do religijske podele rada. Sledeći od momenata koji utiču na
radnika je atmosfera na poslu koja treba da bude u pobedničkom duhu, a ne praćena psihološkom
napetošću.U manje razvijenim državama i kompanijama najveći problem radnika su male
nadnice koje ne pokrivaju potrebe radnika, a samim tim stvaraju neraspoloženje radnika i brige,
što dovodi do odsustva od posla(psihološko odsustvo), što prouzrokuje manju produktivnost na
poslu. Nemogućnost napredovanja je jedan od najvećih problema radnika, jer plata nije jedina
satisfakcija i motivacija radnika, jer nekim ljudima je bitniji položaj nego plata, jer važnost
radnika u firmi ga čini većim i on ostvaruje veći profit za kompaniju.
Zadovoljan radnik je profitabilan radnik za kompaniju, zato velike kompanije u svoje
radnike ulažu na svim poljima, da bi bili produktivniji. Veliki kompanije ne brinu samo o svojim
zaposlenim već i za njihove porodice.
Zdrav radnik je koristan radnik, a da bi bio koristan on mora da vodi brigu o sebi koliko i
kompanija sama.
Nezadovoljan radnik je štetan za kompaniju jer uvodi pesimizam i nelagodnost ostalih
radnika koji rade sa njim, nemogućnost dogovora i stvaranje pobedničkog duha. Takve radnike
treba odstraniti jer su veoma štetni sami po sebe i po okolinu, demorališu ostale radnike koji su
spremni da daju svoj maksimum, usmeren ka ostvarenju ciljeva kompanije.
2
1. Mobing - Psiholoski teror na radnom mestu
Mobing ili psihološki teror u poslovnom životu, predstavlja neprijateljsku i neetičku
komunikaciju koja je usmerena na sistematičano maltretiranje jednog ili vise pojedinaca, od
strane jednog ili više pojedinaca, uglavnom prema jednom pojedincu, koji je stavljen u poziciju u
kojoj je bespomoćan i u nemogućnosti da se odbrani od stalnih maltretirajućih aktivnosti. Oni se
odvijaju sa više instanci, visokom učestalošću (najmanje jednom nedeljno) i u dužem
vremenskom periodu (najmanje 6 meseci). Zbog visoke učestalosti i dugog trajanja
neprijateljskog ponašanja to maltretiranje dovodi do značajne mentalne, psihosomatske i
socijalne patnje.’’
’’Mobing je psihološko maltretiranje koje se ponavlja putem akcija kojima je cilj ili
posledica degradiranje uslova rada, koje mogu dovesti do napada i naneti štetu ljudskim pravima
i ljudskom dostojanstvu, uticati na fizičko i mentalno zdravlje ili kompromitovati žrtvinu
profesionalnu budućnost.’’
Sa obzirom na smer akcije, ko je zlostavljač a ko žrtva, mobing delimo na
horizontalni i
vertikalni.
Horizontalni mobing
se javlja među radnicima koji su u jednakom položaju na skali hijerarhije
u preduzeću. Osećaj ugroženosti, zavist i ljubomora mogu podstaći želju da se eliminiše neki
kolega posebno ako se misli da njegova eliminacija može da dovede do napretka u karijeri
mobera. Čitava grupa radnika zbog nekih unutrašnjih problema, napetosti i ljubomore može da
izabere jednog radnika, ’’žrtvenog jarca’’, na kome će dokazivati da su sposobniji i jači,
sprovodeći nad njim razne oblike moralnog maltretiranja i psihičke torture.
Vertikalni mobing
može podrazumevati razne situacije. Te situacije su:
- Pretpostavljeni zlostavlja jednog (podređenog) radnika,
- Pretpostavljeni zlostavlja jednog po jednog radnika dok ne uništi čitavu grupu tzv strateški
mobing ili bosing,
- Jedna grupa radnika (podređeni) zlostavljaju jednog pretpostavljenog.
Prema Lejmanovim istraživanjima se u 55% slučajeva radi o vertikalnom a u 45% slučajeva se
radi o horizontalnom mobingu. Samo u 5% slučajeva radi se o mobingu grupe radnika
(’’podređeni’’) prema pretpostavljenom.
Ako nam je polazna pozicija za podelu mobinga, motiv mobinga, razlikujemo
strateški i
emotivni mobing
:
4
2. Mobing- seksualno uznemiravanje na radnom mestu
Seksualno uznemiravanje je svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za
cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica iz sfere polnog života, a koje izaziva strah ili stvara
neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.
Ovako seksualno uznemiravanje definiše zakon ali u praksi je dosta teško razdvojiti fizičke,
verbalne i neverbalne postupke koji prelaze granicu uobičajene komunikacije i kao takvi
predstavljaju seksualno uznemiravanje.
Seksualno uznemiravanje jesu i fizički kontaki koji su neželjeni i neprimereni odnosu među
osobama, zagrljaji, poljupci, grljenje - navodi naš sagovornik. Ipak, da bi nešto bilo svrstano u
seksualno uznemiravanje postupci moraju biti neželjeni iz ugla pasivne strane i problematično
ponašanje mora da prelazi granice uobičajenog ponašanja ili odnosa između lica i vezano je za
sferu polnog života.
Seksualno uznemiravanje se može okarakterisati kao krivično delo samo kod najtežih oblika i to
onda kada su u postupcima, kroz fizički kontakt, sadržani elementi nekog od krivičnih dela protiv
polne slobode – npr. nedozvoljene polne radnje zloupotrebom položaja. Dakle, to su oni slučajevi
gde se zloupotrebom položaja neko lice navodi da trpi ili čini polne radnje, recimo peting, a
pritom se žrtva prema učiniocu nalazi u odnosu podređenosti ili zavisnosti. Žrtva prihvata ili trpi
vršenje polnih radnji a njihov cilj je zadovoljenje polnog nagona činioca kojim se grubo vređaju
osećanja žrtve.
I MUŠKARCI ŽRTVE
Kod nas je, kao što je već navedeno, praksa dosta skromna. Međutim, interesantan je
podatak da, prema podacima Američke komisije za jednaka prava pri zapošljavanju, postoji
značajan broj muškaraca koji su žrtve seksualnog uznemiravanja. On je dosta manji nego što je to
slučaj kod žena ali je prisutan. Na jednoj strani, minoran je broj žena koje su se žalile na
seksualno uznemiravanje od strane žena ali je broj muškaraca koji su prijavili seksualno
uznemiravanje od muškaraca oko 40% od ukupnog broja prijavljenih slučajeva - navodi naš
sagovornik.
KADA "NE" ZAISTA ZNAČI "NE!"
- Seksualno uznemiravanje nije vezano samo za žene kao žrtve i ne mora nužno biti
usmereno prema suprotnom polu. O tome koliki je procenat prijavljenih uznemiravanja u odnosu
na učinjena u Srbiji ne postoje sigurni pokazatelji. U Americi je taj broj od 5-15%. Svakako da je
pokretanje bilo kog postupka u kome je dokazivanje značajno otežano faktor koji utiče da se
seksualno uznemiravanje retko prijavljuje. Na to takođe bitno utiče odnos zavisnosti između žrtve
i lica koje vrši uznemiravanje što dovodi do straha od gubitka posla kao izvora egzistencije ali i
5
osude sredine. Upravo je za seksualno uznemiravanje vezano niz stereotipa, pa tako nisu retki
komentari da je uznemiravanje provocirano načinom oblačenja, ponašanjem ili izgledom, pri
čemu se gubi iz vida koliko može biti teško i traumatično osećanje za osobu koja uznemiravanje
trpi. Štaviše, čest argument je da ukoliko neko hoće da zaustavi ili obeshrabri uznemiravanje da
to jednostavno može da učini. Time se previđa da je onaj ko uznemirava često u poziciji da može
da kazni ili spreči napredovanje na poslu, ili jednostavno degradira, uznemiravano lice. Među
muškarcima postoji čak i pravilo da “ne” znači “da” što nekada u potpunosti onemogućava žrtvu
da jednostavno objasni svoj pravi stav.
Osobi koja vas uznemirava treba da postavite jasne usmene granice jer ignorisanje ili tolerancija
može da podstakne dalje akcije.
KOME SE OBRATITI?
- Ukoliko je u pitanju seksualno uznemiravanje na poslu prijava se vrši odgovornom licu
odnosno direktoru osim u slučaju da on nije lice koje vrši uznemiravanje. Treba imati u vidu da
pravo na podnošenje zahteva za zaštitu od zlostavljanja kod poslodavca zastareva u roku od šest
meseci od dana kada je poslednje zlostavljanje učinjeno. Zakonom je predviđeno da ako u toku
postupka žrtva - tužilac učini verovatnim da je izvršeno zlostavljanje, teret dokazivanja da nije
bilo ponašanja koje predstavlja zlostavljanje je na poslodavcu. Istovremeno, zakonska je
pretpostavka da je poslodavac odgovoran za zlostavljanje pa je, u određenom smislu, postupak za
eventualnu naknadu štete jednostvniji. Za najteže oblike, koji imaju karaktere pretnje ili prinude
uz fizičko uznemiravanje ili čak zlostavljanje, se treba obratiti policiji koja može da proceni da li
ima elemenata krivičnog dela.
KAKO SE ZAŠTITITI?
U pogledu dokazivanja treba da se vodi računa o okolnostima koje seksualno
uznemiravanje čine teško dokazivim upravo zato što ono može biti učinjeno bez prisustva drugih
lica. Zbog toga evo nekoliko saveta na koji način treba postupati. Pre svega, treba postaviti jasne
usmene granice jer ignorisanje ili tolerancija može da podstakne dalje akcije. Dakle, mora se biti
direktan, jasan i otvoren. Izgovori tipa “imam dečka” mogu se protumačiti na način “inače bih ali
ne mogu zbog dečka” što ne rešava problem već ga može pogoršati. Ukoliko usmeni način nije
moguć ili ne daje rezultate treba pokušati pisanim putem, SMS ili e-mail.
7
Zdravstvene smetnje i simptomi žrtava mobinga javljaju se na tri nivoa funkcionisanja:
Promene na socialnom-emocionalnom nivou
, poremećaj raspoloženja kao što je
depresija, anksioznost, krize plača, opsesivna ideacija (stalno razmišljanje o problemu),
osećaj depresionalizacije, napadi panike, socijalna izolacija, nedostatak interesa za druge
ljude, emocionalna otupljenost. Prema istraživanjima Staffordshire Univerziteta,
sprovedenom u Velikoj Britaniji, 75,6 % žrtava mobinga ima zdravstvene posledice, pati
od depresije, ima pad samopoštovanja.
Promene na telesnom-zdravstvenom nivou
, glavobolje, poremećaji spavanja, osećaj
gubitka ravnoteže s vrtoglavicom, poremećaj u probavi, osećaj pritiska u grudima, srčane
poteškoće, kožne promene i drugo.
Promene u ponašanju
(poremećaj ponašanja), agresivnost (hetero ili autoagresija),
pasivizacija, poremećaj apetita (smanjeni ili povećani apetit), učestalo korišćenje
alkohola, cigareta, lekova, seksualni poremećaj.
Prema istraživanjima sprovedenim u Švedskoj, 10-20 % suicida ima direktan ili indirektan uzrok
u problemima na poslu, dok se u istraživanjima sprovedenim u Italiji u 13 % suicida,
anamnestički nalazi zlostavljanje na poslu.
Moguće dijagnoze usled mobinga
Poteškoće koje razvijaju zlostavljani mogu se svrstati u nekoliko dijagnostičkih kategorija
opisanih u međunarodnoj klasifikaciji bolesti. Za sada ne postoji posebna dijagnostička kategorija
za mobing pa se u slučaju mobinga uspostavljaju sledeće dijagnoze:
Poremećaj prilagođavanja
Postraumski stresni poremećaj
Postavljanje tačne dijagnoze vrlo je teško pogotovo kada dijagnoza nosi mogućnost finansiske
dobiti (odštetni zahtev), zbog toga su centri koji pružaju pomoć žrtvama mobinga, organizovani
na multidisciplinovanom osnovi.
Zadatak psihijatra i psihologa je vrlo složen kada je u pitanju dijagnostikovanje mobinga.
Diferencijalnu dijagnostiku treba razlikovati od psihičke smetnje žrtava mobinga i od sledećih
stanja:
Psihičke smetnje prouzrokovane stresom u radnoj organizaciji (rad u smenama, previše
prekovremenog rada, težak rad)
Psihičke smetnje uzrokovane traumatskim događajima (potresi, poplave, ratovi) tj.
stresovi koji nisu povezani sa mobingom
Psihičke smetnje uzrokovane bolestima (endogene depresije, maligna oboljenja)
8
3.1. Klinička slika mobinga
Kako su posledice prvobitnog stresa, uzrokovane mobingom, u nastavku procesa fiziološki
poremećaj i bolest koja po pravilu treba da otkrije (dijagnostikuje) lekar, simptomi mobinga se
vrlo često ne dovode u vezi sa psihoterorom na radnom mestu (mobingom).
Time se povećava rizik pogrešne dijagnostike što može ugroziti mogućnost profesionalne
rehabilitacije i povratak žrtve mobinga na radnom mestu gde će i dalje biti izložene istim
pritiscima.
Klinička slika
psihičkog poremećaja izazvana mobingom često odgovara trajnoj promeni
sposobnosti, koje su nastale usled delovanja nepovoljnih faktora.
Najčešće se manifestuje kao postraumatski stres, poremećaj u kome preovladava opsesivno-
depresivni sindrom, a obuhvata neprijateljstvo i nepoverenje prema okolini, stalni osećaj
napetosti, iscrpljenost, demoraliziranost zbog stalnog ponižavanja, omaložavanja, ismejavanja i
odbacivanja.
Obolele osobe pokazuju preosetljivost na nepravdu i poistovećuju sa patnjama drugih.
Depresivnost uključuje i osećaj praznine i beznađa, hroničnu nesposobnost, nemoć iskustva
uživanja u svakodnevnom životu, gubljenja energije, inicijative, uz stalni rizik zavisnosti od
psiho lekova.
Žrtve mobinga uglavnom se ne usuđuju govoriti o tome, šta joj se događa, a da nešto nije uredu
može se videti po tome što nevoljno odlaze na posao ili često odlaze na bolovanje.
U vrtlogu prilagođavanja, samoodržavanja, pojedinac ne samo da trpi stres kako bi opstao, nego
ga i sam proizvodi kako bi obezbedio vlastiti opstanak u budućnosti.
Mobing je jedan takav oblik usmerene proizvodnje stresa. To je oblik agresivne emocionalne
zloupotrebe usmerene na sposobnost žrtve, koja razara njeno emocionalno okruženje, najpre
odnose u porodici i među prijateljima, prema modelu razvoja postraumatskog i stresnog
poremećaja.
10
68%
zaposlenih ispitanika u privatnom sektoru žele da promene svoje radno mesto, a u
državnim
53%
želi da promeni radno mesto
54%
na dugotrajni MOBING odgovorilo bi trpljenjem i istovremenom potragom za
novim poslom, a –
28%
dalo bi otkaz i tražilo drugi posao, dok bi
12%
njih prijavilo
poslodavca
Psihičke probleme zbog posla koji rade oseća
44,5%
radnika,
Čak
35%
poslodavaca nikada ne bi zaposlilo homoseksualca,
28%
zaposlenih u EU tvrdi da im posao izaziva stres i pogoršava zdravstveno stanje, a to
konkretno znači – čak 41,2 miliona ljudi!,
U Nemačkoj 1.000 samoubistava godišnje povezuju s MOBINGOM, a u Švedskoj čak 20%.
Epidemiološki podaci o mobingu
Istraživanja sprovedena u SAD-u navode podatke prema kojima je jedan od četri radnika
podvrgnut mobingu. Istraživanje u Velikoj Britaniji je pokazalo da je jedan od osam radnika bio
izložen mobingu.
Velika istraživanja fenomena „mobinga“ u članicama Evropske zajednice sprovedena je tokom
2000 god. od strane Europen Foundation for the Improvement od Living and Working
Condintion, na 21.500 zaposlenih u zemljama članicama Evropske Unije i dobijeni su sledeći
rezultati:
2 % radnika bilo je meta fizičkog nasilja od osoba na radnom mestu
2 % radnika bilo je meta seksualnog zlostavljanja
4 % radnika bilo je meta fizičkog nasilja od ljudi izvan radnog mesta
9 % radnika bilo je meta mobinga.
Rezultati pokazuju i velike razlike između država članica u procentima radnika izloženih
mobingu.
U Finskoj je 15 % radnika izloženo mobingu, Velikoj Britaniji i Holandiji 14 %, Švedskoj
12 %, Belgiji 11 %, Francuskoj i Irskoj 10 %, Danskoj 8 %, Nemačkoj i Luksemburgu 7
%, Austriji 6 %, Španiji i Grčkoj 5 %, Italiji i Portugalu 4 %.
Iz navedenih podataka se vidi kako razlike u procentima u Evropskim zemljama određuju
i kulturne razlike u toleranciji na psihološka maltretiranja, a verovatno i informisanost
radnika.
11
Npr. u Švedskoj je svakodnevno ponašanje predpostavljenog koji zadaje zadatak radniku
povišenim tonom i na autoritativan način ocenjivano kao neprihvatljivo i često se
klasifikuje kao mobing.
Drugačija je situacija u mediteranskim zemljama gde po istorijsko-kulturnom tradiciji, u
radnim odnosima opisano ponašanje ostaje neprihvaćeno odnosno biva tolerantno.
Navodimo procenat zlostavljanja (mobinga) po pojedinim delatnostima:
Državna uprava i odbrana 14 %
Školstvo i zdravstvo 12 %
Transport i komunikacija 12 %
Hotelijerstvo i restorani 12 %
Trgovina 9 %
Rudarstvo i prerađivačka industrija 6 %
Finansijsko posredovanje 5 %
Građevinarstvo 5 %
Elektro industrija i vodosnabdevanje 3 %
Poljoprivreda i ribarstvo 3 %.
KOJE SU POSLEDICE PO PREDUZEĆE (USTANOVE) I NACIONALNU EKONOMIJU
Radno mesto i radna organizacija imaju ozbiljne troškove vezane za mobing, a da toga
nisu ni svesne. Kada se zna da u svetu 15-25% zaposlenih ima zdravstvenih problema
zbog mobinga, lako se može izračunati koliko je to novca koji se godišnje izgubi na
bolovanja.
Ako se sagleda nacionalni nivo: tržište rada (gibitak posla, nezaposlenost, izdvajanje za
nezaposlene), zdravstvo (porast troškova lečenja i rehabilitacije, naknade za bolovanja) i
raniji odlazak u penziju, porast broja korisnika prevremenih i invalidskih penzija, lako se
može izračunati koliko
mobing
košta jednu naciju.
