UVOD
Rašireno je mišljenje da je banka privredno preduzeće, koje se osniva kao akcionarsko
preduzeće, a definiše se kroz razlike i sličnosti u odnosu na "obična" preduzeća i druge
finansijske organizacije i institucije. Sličnost je u činjenici da i banka, u ekonomskom i
pravnom smislu, predstavlja samostalni privredni i tržišni subjekt, kao i da svojim
prihodima pokriva svoje rashode. Razlika je u tome što druga preduzeća uglavnom
zarađuju na direktnim ulaganjima, dok banke zarađuju na razlici u kamati. Tako se banke
definišu kao ustanove i preduzeća koja se profesionalno bave uzimanjem i davanjem
kredita.
Za razliku od pomenutih shvatanja, savremene definicije pojma banke imaju za osnov
teoriju
javnog karaktera banke
. Javni karakter banke podrazumeva njen doprinos
stabilnosti nacionalnog finansijskog sistema. Razvoj tržišnih odnosa omogućava da se
banka ne posmatra sa mikroaspekta, već se definiše i kao društvena finansijska institucija.
Savremeno svetsko bankarstvo, kroz izraz "bankarska revolucija", ukazuje na mogućnosti
reorganizacije banaka njihovim međusobnim spajanjem i preuzimanjem, razvoj i primenu
tehnologije u bankarskom poslovanju, ulogu i značaj informacije i dr.
Osnovni cilj politike dividendi kao deo finansijske politike akcionarskog preduzeća je da
definiše da li će dividende biti isplaćivane i u kom procentu u odnosu na ostvareni neto
dobitak, odnosno da li će dividende tokom određenog vremenskog perioda biti
reinvestirane.
Postoje tri različita shvatanja o politici dividendi i uticaju politike dividende na vrednost
akcionarskog preduzeća.
Prema shvatanjima većine menadžera, politika dividendi utiče značajno na vrednost
preduzeća i time na proces stvaranja vrednosti za vlasnike.
Sa druge strane, jedan manji broj menadžera i znatan broj akademskih istraživača dovodi
u pitanje značaj politike dividendi. Neki od njih čak smatraju da je ova politika potpuno
irelevantna. To znači da bez obzira koliko se pažljivo formira politika dividendi, neće biti
uticaja na proces stvaranja vrednosti za akcionare.
Postoje čak i treća shvatanja, prema kojima dividende utiču negativno na vrednost
akcija, pre svega, iz dva razloga:
1
(1) usled poreskih nepogodnosti dividendi u odnosu na kapitalne dobitke;
(2) njihovom isplatom menadžeri priznaju da ne znaju kako da upotrebe slobodna
novčana sredstva – novac koji bi se koristio za isplatu dividendi, treba da bude investiran
u projekte sa pozitivnom sadašnjom vrednošću, čime se stvara vrednost za vlasnike.
1
Mr Vladimir Zakić, „Raspodela dobiti i politika dividendi“, Viša poslovna škola, Novi Sad 2005. , 61. str.
1
Svakako ključni problem u formulisanju politike dividendi je način podele raspodeljivog
dobitka (neto dobitka) na deo koji treba transferisati na akcionare (dividenda) i deo koji
treba zadržati u akcionarskom preduzeću (akumulacija). U pitanju su komplementarne
veličine što znači da više dividende znače u isto vreme manje raspoživih internih izvora
za reinvestiranje. Osnovi problem je što se i jedna i druga odluka mogu dovesiti u
pozitivnu vezu sa kretanjem tržišne vrednosti akcionarskog preduzeća, na osnovu čega
dividendna politika predstavlja jednu od najvažnijih komponenti dugoročne finansijske
strategije preduzeća ali i jedan od najznačajnijih problema u finansijskoj teoriji i praksi.
Sva akcionarska preduzeća se moraju suočiti sa problemom izbora odgovarajuće politike
dividendi.
Kao glavni problem, nameće se potreba traženja
optimalne politike dividendi
koja bi
balansirajući između zahteva akcionara za isplatom tekućih dividendi i obezbeđenja
potrebnih internih izvora za finansiranje profitabilnih projekata, obezbedila maksimiranje
tržišne vrednosti akcionarskog preduzeća.
2
2
dr Dejan Malinić, „Politika dobiti koprorativnog preduzeća“, Cenar za izdavačku delatnost, Beograd
2007. 302. str.
2
Banka je dužna da, radi stabilnog i sigurnog poslovanja, odnosno radi ispunjenja obaveza
prema poveriocima, pokazatelj adekvatnosti kapitala održava na propisanom nivou.
Pokazatelj adekvatnosti kapitala predstavlja odnos između kapitala i rizične aktive banke.
Rizična aktiva banke je zbir knjigovodstvenih vrednosti pozicija bilansne aktive i
vanbilansnih stavki pomnoženih ponderima kreditnog i tržišnog rizika i drugih rizika.
Narodna banka Srbije može banci odrediti i pokazatelj adekvatnosti kapitala veći od
propisanog ako se na osnovu vrste i stepena rizika i poslovnih aktivnosti banke utvrdi da
je to potrebno radi stabilnog i sigurnog poslovanja banke, odnosno radi ispunjenja njenih
obaveza prema poveriocima.
Banka ne može raspodelu dobiti vršiti isplatom dividendi svojim akcionarima ili isplatom
učešća u dobiti, odnosno drugih davanja iz dobiti banke članovima organa upravljanja i
zaposlenima u banci ako:
3
1) svoju likvidnost ne održava u skladu s propisima Narodne banke Srbije;
2) zbog te raspodele ne bi mogla da održava svoju likvidnost u skladu s propisima
Narodne banke Srbije;
3) nije otklonila slabosti i nedostatke koje joj je naložila Narodna banka Srbije u vezi s
nepravilnim iskazivanjem poslovnih promena i drugih događaja, a koji mogu uticati na
bilans uspeha banke;
4) nije postupila u skladu s nalozima za otklanjanje nepravilnosti;
5) Narodna banka Srbije to odredi svojom korektivnom merom.
1.1. CILJEVI BANKE
Postoje različiti ciljevi poslovanja menadžment tima u komercijalnim bankama.
Međutim, krajnji cilj menadžment tima banke je, ili bi trebalo da bude, da se maksimizira
bogatstvo ili dugoročni prinos-povrat uloženih sredstava vlasnicima (akcionarima) banke.
Vlasnici banke su uložili svoj kapital i cilj menadžment tima banke treba da bude
maksimiranje dugoročnog prinosa na to investiranje.
Ciljna funkcija banke je dostizanje adekvatne stope profita po jedinici akcijskog kapitala
odnosno maksimiranje tržišne vrednosti banke. Drugačije rečeno cilj poslovanja banke je
dostizanje što veće cene bankarskih akcija na finansijskom tržištu.Sintetički pokazatelji
poslovanja banke su pokazatelji vrednosti banke tzv. ROI,ROA i ROE pokazatelji:
1. ROI je odnos neto dohotka i operativnog dohotka
2. ROA je odnos neto dobitka i ukupne aktive
3. ROE je odnos neto dohotka i akcijskog kapitala
Cilj finansijskog menadžera u bilo kom preduzeću je obično utvrđen u izrazu
maksimiranja bogatstva njegovih vlasnika. Za velika javna preduzeća ovaj cilj je obično
3
www.sec.gov.rs
4
preveden u poslovni cilj maksimiranja cene akcija. Preko upravljačkih aktivnosti, koje
maksimiziraju cene akcija, menadžeri firme mogu najbolje zadovoljiti raznolike potrebe
ili želje njihovih velikih grupa akcionara.
Cilj maksimiranja bogatstva akcionara preko maksimiziranja cena akcija više odgovara
većim nego manjim bankama. Manje banke uglavnom su tesno povezane i kontrolisane
od strane porodica, kao porodične banke. Osim toga, mnoge individualne banke su
jednovlasničke ili su efektivno kontrolisane od strane mulitbankarskih holding
kompanija. Za ovakve banke, maksimiziranje cena akcija nije značajan poslovni cilj.
Maksimiziranje cena akcija je važnije za velike nacionalne i regionalne banke, kao i za
monetarne centre. Za banke čije akcije se prodaju na aktivnom tržištu, menadžeri mogu
najbolje da zadovolje vlasnike maksimiziranjem vrednosti njihovog vlasništva. Međutim,
isplaćene dividende investitorima smanjuju kapital i ograničavaju rast osim ako se novi
akcijski kapital osigurava putem prodaje novih običnih akcija. Krajni cilj upravljanja
bankom je maksimiranje bogatstva vlasnika banke. Maksimiziranje bogatstva akcionara
banke zahteva da menadžment tim balansira očekivani prinos sa rizikom.
1.2. UVEĆANJE VREDNOSTI AKCIONARA
Smatra se da tri faktora interaktivno determinišu vrednost učešća banke, tj.bogatstva
akcionara:
4
povrati ili tok gotovine akcionarima banke (mogućnost dividende),
proračun vremena povrata ili toka gotovine (rokovi dividende),
rizik performansi akcionara banke (visina dividende).
Kreiranje ili uvećanje vrednosti ili bogatstva akcionara bi trebalo biti jedan od najvažnijih
ciljeva banke kao finansijske institucije. Postoji nekoliko tehnika za merenje internih
performansi koje se u banci mogu koristiti za procenu uvećanja vrednosti akcionara. Te
tehnike obuhvataju:
5
(1) procenu rizika („risk assessment“),
(2) dodatu ekonomsku vrednost („ekonomic value added“ ili „EVA“),
(3) balansiranu bodovnu kartu („balanced scorecard“ ili „BSC“).
Procena rizika je metod koji fokusira procenu rizika i rizika upravljačkih jedinica u cilju
merenja uvećanja vrednosti akcionara. Potrebno je identifikovati sve tipove rizika i
inkorporirati u interni model rizične vrednosti finansijske institucije, koji determiniše
projektovani iznos maksimalnog gubitka pojedinog portfolia tokom datog perioda.
Finansijske institucije treba da mere i upravljaju prirodom internih odnosa svih njihovih
rizika i da ih minimiziraju na oprezno prihvatljiv nivo poslovnog rizika, u nameri da
uvećaju kreiranu vrednost svojih akcionara.
4
Dr Uroš Ćurčić, „Upravljanje rastom i performansama banke“ , Loznica 2003. god., 62. str.
5
Dr Uroš Ćurčić, „Upravljanje rastom i performansama banke“ , Loznica 2003. god., 63. str.
5
