1
Uvod
Đorđo De Kiriko (1888-1978), tvorac metafizičkog slikarstva, bio je svestrana ličnost: akademski
slikar koji se bavio i vajarstvom, pravio scenografije za pozorišne predstave, komponovao i ostavio iza
sebe bogat literalni korpus biografskih i poetskih spisa u kojima je teoretski formulisao osnovne ideje
svoje nesvakidašnje likovne poetike.
Za razliku od većine umetnika XX veka, za koje karakteristično da su formirali jedan osoben stil,
„etiketu“ na osnovu koje ih prepoznajemo, De Kiriko je tokom svoje duge stvaralačke karijere uspeo da
osmisli i razvije različite stilove izražavanja – njih dvanaest, što govori o velikom talentu ovog umetnika.
Inspiraciju za pojam metafizičko slikarstvo, koji doslovno znači „izvan fizičkih stvari; izvan
empirijske realnosti“, De Kiriko pronalazi čitajući poeziju i filozofske spise Fridriha Ničea, filozofa koji
je krajem XIX veka kritikovao celokupnu evropsku civilizaciju, prvi progovorio da je Zapad izgubio veru
u viši smisao života, a zalagao se za aktivni nihilizam, svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti
kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života. De Kiriko je od Ničea preuzeo ideju da
svaka stvar ima dvojak karakter ili dve strane stvarnosti: čulno dostupnu, ali neistinitu, i drugu,
esencijalnu, metafizičku. U svom slikarstvu težio je da prikaže prikriveni, univerzalni metafizički karakter
prikazanog bića ili predmeta, imajući u vidu da je taj karakter višeslojan, zagonetan, da se njegova suština
može samo naslutiti ili eventualno spoznati samo pomoću otkrovenja.
Sva starija bibliografija pripisuje minhenskom periodu De Kirikovo upoznavanje s nemačkom
filozofijom, naročito s delima tri mislioca koji su na njega ostavila najsnažniji uticaj: Ničea, Šopenhauera
i Vejningera. Iako je mnogo spekulisano o tome, ne postoji nijedan dokaz da je De Kiriko studirao, pa čak
i samo površno čitao, originalne spise ovih autora u Nemačkoj. Danas smo u stanju da sa sigurnošću
tvrdimo da je počeo da čita Ničea u leto 1909. u Italiji. Tokom 1910. i 1911. u Firenci, a potom i u Parizu,
njegovo interesovanje se okreće prema Heraklitu.
Umetnikov boravak u Milanu tokom leta i jeseni 1909. Godine je ključan – upravo tada nastaju
prve klice novog metafizičkog stila i što je još značajnije, formira se teorijska baza metafizičke poetike
čiji je idejni tvorac bio
De Kirikov brat, Andrea De Kiriko, poznat pod umetničkim imenom Roberto
Savinio. Savinio je prevashodno bio muzičar i teoretičar muzike, ali je i slikao, čitao filozofske spise, bio
u stalnoj prepisci sa eminentnim ličnostima iz sveta umetnosti širom Evrope, pisao tekstove za
avangardne časopise i bio zdravija i jača ličnost od bolešljivog Đorđa De Kirika. O odnosu između De
Kirika i Savinija, koga Đorđo u svojim autobiografskim spisima sve do 1945. godine nikada nije
spomenuo.
1
Svojim detaljnim opisima De Kiriko nam je ostavio bogate izvore za proučavanje njegovog
stvaralaštva, jer sam objašnjava svoje namere i tumači svoja dela. Međutim, postavlja se pitanje
verodostojnosti njegovih iskaza. Ukoliko su njegovi autobiografski spisi delimično plod njegove mašte, u
kojima kombinuje istinu i mit koji želi da stvori o samom sebi koristeći sličan metod koji je koristio u
svom slikarstvu, onda se otvaraju nova pitanja i nove mogućnosti interpretacije.
1
Posle bratovljeve smrti, Đorđo počinje da oseća krivicu i grižu savest, pa u drugom delu autobiografie,
Sećanja iz
mog života
, počinje da piše o njemu odajući mu priznanje za doprinos u formiranju teorijskih osnova metafizičke
poetike.
2
1. Grčka – Rođenje Đorđa de Kirika i odrastanje
etinjstvo, školovanje i veči deo života Đorđa de Kirika neraskidivo su povezani s
njegovim mlađim bratom Andreom. Živeli su zajedno, s kratkim periodima
odvajanja, sve do dvadesetih godina XX veka. Nazivali su se međusobno
„dioskuri“ aludirajući na odrastanje u Grčkoj i česta putovanja. Ličnosti i stvaralaštvo „dioskura“
obeležilo je njihovo rođenje i odrastanje u inostranstvu, u Grčkoj, gde se porodica de Kiriko doselila kad
je
pater familias
– njihov otac, Evaristo de Kiriko, firentinski inženjer, dobio priliku da radi na razvoju
nove grčke železnice. Grčka nacija je u to vreme bila pod nemačkim protektoratom, a Italijani su se
uglavnom družili sa svojim zemljacima, kojih je zbog ubrzane industrijalizacije bilo u velikom broju.
Majka, Gema Červeto, žena plemićnog porekla iz Đenove, vaspitavala je sinove u duhu klasičnih nauka i
evropske humanističke tradicije prepoznavši i negujući njihove umetničke talente, koji su od ranog
detinjstva pohađali časove muzike, jezika i crtanja. Đorđo je učio slikarstvo na Politehničkom institutu u
Atini i pohađao časove kod portretiste Jakobidisa, koji je bio minhenski đak. Andrea je studirao muziku
na Atinskom konzervatorijumu i diplomirao na odseku za klavir kad je imao samo dvanaest godina.
D
Sećanje na Grčku braća često oživljavaju u svojim delima, a taj period života obeležili su ne samo
toplina doma i porodice, već i pejzaži sa antičkim hramovima i statue bogova. Grčku mitologiju su
„dioskuri“ doživeli kao svoju, a Grčku kao drugu domovinu. Braća su se upoznala s grčkim mitom u
formi bajke, familijarizujući se s njim, i on je od najranijeg detinjstva bio deo njihovog kulturnog
identiteta. Sećanja na slike brodova razvijenih jedara, parne lokomitive, železničke stanice i antičke
skulpture iz detinjstva De Kiriko je inkorporirao u svoju umetnost dajući im sopstveno značenje,
nedorečeno i zagonetno. Često je isticao da je njegova sudbina neraskidivo vezana za Grčku kao zemlju
rođenja, kolevku mitologije i enigme, a sećao se je sa nostalgijom i setom, raspoloženjima koja
dominiraju i na većini njegovih slika. Kroz grčku kulturu i njene korene De Kiriko će protkati svoju ličnu
i porodičnu istoriju, ostvarivši plodnu vezu između unutrašnje psihičke dimenzije i spoljašnjeg razvijanja
prikazanih motiva.
1.1. Minhen – Školovanje Đorđa de Kirika
Nakon očeve smrti počinje period stalnih putovanja i selidbi koje će trajno obeležiti raspoloženje,
karakter i misao umetnika i postati simbol čitave njegove egzistencije. 1906. godine braća s majkom iz
Grčke odlaze brodom u Veneciju i tada prvi put stupaju na tlo Italije. Susret sa zemljom predaka traje
kratko jer im je odredište bio Minhen, gde su po majčinoj želji braća nastavila školovanje. Imajući u vidu
da su do tada živeli u Grčkoj pod nemačkim protektoratom, izbor Minhena i Nemačke, a ne Italije, kao
mesta daljeg školovanja može se objasniti „društvenom formom“ s kojom se identifikovala familija De
Kiriko.
Đorđo de Kiriko
4
Do eksperimanta koji će omogućiti nastanak metafizičkog slikarstva dolazi nakon detaljnog
pručavanja filozofije Fridriha Ničea, čija su dela braća čitala tokom jeseni i zime 1909. godine, kada su
nakratko boravili u Rimu i Firenci. Đorđo je bio oduševljen Ničeom i nazivao ga je „najdubljim poetom
koji je ikada postojao“. U tekstu iz 1912. prepričava svoj „trnoviti put“ u potrazi za „nečim novim“, za
literalnim sugestijama koje bi se mogli prevesti u slikarstvo i kaže: „Za vreme boravka u Rimu, pošto što
sam pročitao dela Fridriha Ničea, osetio sam da se u njima nalazi toliko čudnih, nepoznatih i usamljenih
slika koje mogu biti prevedene u slikarski jezik. Dugo sam razmišljao o tome i doživeo sam prve vizije
buducih slika
.
“ Otkiće Ničea u prvoj deceniji XX veka nije bilo revolucionarno, ali je novina način na
koji je De Kiriko upotrebio Ničeovu filozofiju transponujući je u svoje slikarstvo. U svojoj euforiji Đorđo
je čak izjavljivao da je on „jedini čovek koji je shvatio Ničea“.
U Milanu De Kirikovo zdravlje slabi i on počinje da pati od hroničnih stomačnih bolova praćenih
osećajem aksioznosti i psihičke iscrpljenosti. Ozbiljni zdravstveni problemi su u znatnoj meri uticali na
formiranje njegovog pogleda na svet. Za razliku od brata, Savinio je bio jačeg karaktera i boljeg zdravlja,
aktivniji i usredsređeniji na nauku. Osim što je komponovao, slikao i pisao komentare na dela Luiđi
Pulčija, napisao je i melodramu pod nazivom
Fantastična poema,
nesvakidašnje literalrno-muzičko delo u
kome Savinio konstantno povezuje svoju ličnu istoriju sa istorijom mitske Grčke, pomoću koje pokušava
da artikuliše „indirektnu“ sliku stvarnosti. Delo je snažno „začinjeno“ burlesknim duhom i ironijom pod
uticajem stila Pulčija i Rablea.
Braća De Kiriko su bili nerazdvojni, razmenjivali su misli, ideje, fascinacije i svakako uticali
jedan na drugog.
Fantastična poema
je najverovatnije bila ideološka i teorijska pozadina istovremene likovne
aktivnosti Đorđa de Kirika.
De Kirikov veliki
Portret brata
(slika 1.) svedoči o saradnji „dioskura“ i u isto vreme slavi
Savinijevu
Fantastičnu poemu.
U prvom planu, ispred velikog prozorskog okvira, stoji Alberto u profilu u
kostimu Hamleta kao poeta ili mislilac, dok je iza njega prikazan pejzaž s brdima Tesalije, čempresima,
ruševinama grčkih hramova i figurom jednog kentaura. Mitska grčka preistorija, koja je takođe i
kolektivna preistorija naše misli, simbolizovana brdima Tesalije, podudara se s detinjstvom heroja
prikazanog u prvom planu i simboliše ga. De Kiriko koristi mitologiju u ličnom ključu, postavljajući dve
teme u istu kompoziciju: portret i mitološku temu. Svet mita se sudbinski ukršta s ličnom istorijom poete
koji ga interpretira. Ovo je prva kompozicija u kojoj je pojavljuje motiv prozora koji uokviruje figuru i
ograničava pozadinu u drugom planu slike, čest u slikarstvu Kvatročenta, ali ga De Kiriko uvodi
posredstvom poezije Leopardija.
Enigma proročanstva
(slika 2.) je ključna slika iz Milana jednostavne, ali izuzetno efektne
postavke koja nas uvodi u metafizičke prostore. U neobičnom, poluotvorenom prostoru nalik nezavršenoj
zgradi bez svih zidova i tavanice, uočavamo dve usamljene muške figure. Jedna stoji na ivici tog
neobičnog prostora i okrenuta nam je leđima dok s visine posmatra pejzaž s panoramom jednog grada.
Postavljena je u kontrapostu, ogrnuta tankim plaštom ispod kog se naziru snažne konture tela. Kraj nje na
vetru vijori crna zavesa. Druga figura s desne strane je mermarna statua kojoj vidimo samo pognutu glavu
i deo biste, dok je ostatak tela skriven iza crne zavese koja deo prostora u kome ona stoji deli od ostatka
građevine. Atmosfera je tajanstvena, mistična, nepokretna kao zaleđeni trenutak.
