Dominantne karakteristike osnovnih velikih krivičnoprocesni sistema i njihov uticaj na reformu srpskog krivičnog postupka

UDK 343.1:340.5(100)

343.1(497.11)"2011"

Originalni naučni rad

Pri mlje no: 20. 10. 2013.

Milan Škulić

*

Pravni fakultet, Univerzitet u Beogradu

DOMINANTNE KARAKTERISTIKE OSNOVNIH  

VELIKIH KRIVIČNOPROCESNIH SISTEMA  

I NJIHOV UTICAJ NA REFORMU SRPSKOG  

KRIVIČNOG POSTUPKA

Apstrakt. 

U radu se objašnjavaju dominantne karakteristike dva osnovna velika krivičnopro-

cesna sistema – evropsko-kontinentalnog i adverzijalnog, pri čemu se izlaže sumarna analiza 

osnovnih karakteristika dva tipična predstavnika ovih sistema: 1) krivičnog postupka Ne-

mačke, kao države koja ima klasičan kontinentalno-evropski krivični postupak i 2) krivičnog 

postupka SAD, za koje je karakteristično da im je krivični postupak ustrojen kao tipičan ad-

verzijalni krivični postupak. 
Autor posebno analizira novi Zakonik o krivičnom postupku Srbije iz 2011. godine, koji se 

argumentovano kritikuje, jer sa jedne strane na pravno-tehnički prilično loš način istragu svr-

stava u nadležnost javnog tužioca, ali sasvim nepotrebno uz to uvodi i potpuno adverzijalnu 

konstrukciju glavnog pretresa, te s druge strane, eliminiše načelo istine u našem krivičnom 

postupku, što je inače, kontradiktorno u odnosu na brojna druga krivičnoprocesna pravila, 

jer je nelogično da se u novom Zakoniku o krivičnom postupku, kao i ranije, omogućava 

podnošenje žalbe protiv presude i zbog 

pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja

, 

drugim rečima, 

usled zasnovanosti presude na neistini

, a da pri tom, 

sud uopšte i nema dužnost 

utvrđivanja istine, 

a da je izvođenje dokaza, što znači i stvaranje podloge za utvrđivanje činje-

ničnog stanja, primarno povereno strankama. 
U radu se konstatuje da novi Zakonik o krivičnom postupku Srbije nije nikakva „amerikani-

zovana“ krivična procedura, već on predstavlja veoma lošu mešavinu akuzatorskih elemenata 

krivičnog postupka sa nekim izrazito nedemokratskim inkvizitorskim elementima. On u stvari, 

najviše liči na „haški“ krivični postupak, odnosno pravila postupka koja se primenjuju u Haškom 

tribunalu. Potpuno adverzijalna konstrukcija glavnog pretresa, odnosno suđenja, nije adekvat-

na za naš krivični postupak i ona bi u praksi mogla dovesti do ogromnih problema. U takvom 

postupku bi stranke samo formalno bile ravnopravne, dok bi u praksi to bilo po pravilu, veoma 

nepovoljno po okrivljenog, naročito onda kada nema branioca, a u našem krivičnom postupku 

je samo za relativno ograničeni krug krivičnih dela, propisana obavezna stručna odbrana.

Ključne reči

: Zakonik o krivičnom postupku, uporedno krivično procesno pravo, evropsko-

kontinentalni krivični postupak, adverzijalni krivični postupak, načelo istine.

*

redovni profesor, [email protected]

Dominantne karakteristike osnovnih velikih krivičnoprocesnih sistema i njihov uticaj na reformu...

177

1. UvODNA rAZmAtrANjA

Uobičajeno se smatra da u dva velika pozitivnopravna krivičnoprocesna sistema 

spadaju: 1) kontinentalno-evropski krivičnoprocesni sistem i 2) anglosaksonski ili 

adverzijalni krivičnoprocesni sistem.

Ponekad se uprošćeno, a što je posebno karakteristično za autore iz anglosak-

sonskih pravnih područja, kontinentalno-evropski sistem označava kao inkvizitor-

ski, a anglosaksonski kao akuzatorski, ali takvo terminološko određenje u osnovi 

nije korektno, jer iako kontinentalno-evropski sistem sadrži određene inkvizi-

torske elemente, on u stvari predstavlja jedan mešoviti sistem, kao što ni brojni 

anglosaksonski sistemi više nisu čisto akuzatorskog tipa. većina država „stare“ 

kontinentalne Evrope ima mešovite krivične postupke, sa izuzetkom Italije, koja 

je nakon poslednje reforme svog krivičnog procesnog zakonodavstva, krivični po-

stupak uredila pretežno na adverzijalnim osnovama. Obrnuto, većina država koje 

pripadaju tzv. engleskom govornom području, gde su najkarakterističniji velika 

Britanija, odnosno pre svega Engleska i vels, kao i SAD, imaju tipične adverzijalne 

krivične postupke.

Za kontinentalno-evropske krivične postupke je karakteristično da u istrazi 

postoje jaki inkvizitorski elementi, ali uz poštovanje prava na odbranu i u toj fazi 

krivičnog postupka. U ovom tipu postupka su osnovne krivičnoprocesne funkcije 

strogo odvojene, ali javni (državni) tužilac ipak nije prava, odnosno tipična stran-

ka, jer je on, kao državni organ, du žan da osim stranačkih interesa utemeljenih na 

funkciji optužbe, štiti i opšte interese, a pre svega interes koji proizlazi iz načela 

istine,

1

 pa shodno tome, na primer, on mora osim dokaza koji terete okrivljenog, 

prikupljati i dokaze u prilog njegovoj odbrani, odnosno mora ih imati u vidu. Pored 

toga, sam sud je dokazno izuzetno aktivan, on po pravilu sam izvodi sve dokaze 

tokom suđenja, uz davanje manje ili veće dokazne uloge i samim strankama, a nije 

ograničen dokaznim predlozima stranaka, već ima pravo i dužnost sopstvene do-

kazne inicijative. Naš krivični postupak je do nedavno, tj. do donošenja, stupanja 

na snagu i potpune primene ZKP-a iz 2011. godine, slično kao i na primer, krivični 

postupci Nemačke i Francuske, ali i niza drugih evropskih država, pripadao ovom 

tipu postupka.

2

1 

više o tome: m. Škulić /2010/: Načelo pravičnog vođenja krivičnog postupka i načelo istine u kri-

vičnom postupku, 

Pravni život

 br. 9, tom prvi, Beograd, str. 587–611. 

2 

reforma našeg krivičnog procesnog zakonodavstva, bez obzira na usvajanje novog Zakonika o kri-

vičnom postupku iz 2011. godine, još uvek traje, jer ne samo da su nedavno usvojene veoma male 

izmene tog Zakonika, već je izvesno da će taj Zakonik doživeti i druge promene, bilo veoma velike 

kao što je to predviđeno u Nacrtu Zakona o izmenama i dopunama ZKP-a iz 2011. godine, koji je 

izrađen krajem decembra 2012. godine, bilo niz drugih ne previše obimnih, ali svakako ne i malih 

izmena, koje će biti neophodne da se otklone brojne pravno-tehničke greške u tom Zakoniku, ali 

i određene pravne praznine koje postoje u njemu. više o tome: m. Škulić i G. Ilić /2012/: 

Novi 

Zakonik o krivičnom postupku Srbije – jedan korak napred, dva koraka nazad

, Udruženje javnih 

tužilaca Srbije, Pravni fakultet u Beogradu i Srpsko udruženje za krivičnopravnu teoriju i praksu, 

Beograd. Adresa za preuzimanje teksta sa sajta: http://www.uts.org.rs/images/stories/061212.novi.

zakonik.o.krivicnom.postupku.pdf.

Dominantne karakteristike osnovnih velikih krivičnoprocesnih sistema i njihov uticaj na reformu...

179

koji imaju suprotne procesne interese – okrivljenog u funkciji odbrane i tužioca koji 

vrši funkciju optužbe. Danas je svakako najtipičniji postupak ove vrste, krivični po-

stupak SAD, koji je izvorno proizišao iz engleskog krivičnog postupka, odnosno tzv. 

anglosaksonske krivične procedure. 

I danas se sasvim uobičajeno i relativno često, kao sinonim za „adverzijalni 

krivični postupak“, govori o anglosaksonskom krivičnom postupku, ali to po-

staje sve manje opravdano samim tim što je sve više država koje su u geograf-

skom smislu deo kontinentalne Evrope, a koje svoje krivične postupke uređuju 

pretežno na adverzijalnim osnovama, kao što je to uostalom slučaj i sa novim 

srpskim Zakonikom o krivičnom postupku iz 2011. godine. Istovremeno, samim 

tim donekle gubi opravdanje i izraz „evropsko-kontinentalni“ krivični postupak, 

ali kako još uvek daleko najveći broj država kontinentalne Evrope ne prihvata 

adverzijalan krivični postupak, što je posebno tipično za države koje spadaju u 

tzv. staru Evropu, poput Nemačke, Francuske, Austrije itd., mi ćemo kao opozit 

adverzijalnom tipu krivičnog postupka, navoditi kontinentalno-evropski model 

krivične procedure.

4

Kod oba osnovna uporednopravna tipa krivične procedure, odnosno glavna 

upo-

rednopravna modela

 krivičnog postupka, uporedićemo nekoliko osnovnih karakteri-

stika, koje se pre svega tiču sledećih pitanja: 

1) opšte krivičnoprocesne problematike, poput učenja o osnovnim dokaznim za-

branama, (ne)mogućnosti korišćenja tzv. indirektnih dokaza, odnosno indicija, nači-

na organizacije suda (porota ili profesionalne sudije, odnosno mešovita sudska veća), 

značaja koji se daje pojedinim opštim krivičnoprocesnim načelima, kao što je to načelo 

istine, značaj priznanja kao dokaza i njegove veze sa drugim dokazima itd., te 

2) organizacije krivičnog postupka u stadijumskom smislu, gde spadaju pitanja 

kao što su stepen (ne)formalnosti istrage, broj procesnih stadijuma, dominantni na-

čin organizacije glavnog pretresa, sa dokazno pretežno aktivnim ili pasivnim krivič-

nim sudom itd. 

Naravno, treba imati u vidu da praktično ne postoje dva identična krivična po-

stupka, kada govorimo o različitim državama, odnosno njihovim pravnim sistemi-

ma, jer se međusobno često i prilično razlikuju krivični postupci konkretnih država 

koji inače dominantno pripadaju jednom ili drugom tzv. velikom krivičnoproce-

snom sistemu. Iz toga proizlazi da ćemo u ovoj analizi u okviru jednog sumarnog 

tabelarnog prikaza, 

ukazivati na neke najdominantnije karakteristike jednog i dru-

gog osnovnog uporednopravnog modela krivičnog postupka, što naravno, svakako 

ne znači da baš svaki konkretan krivični postupak koji inače, pripada jednom ili 

drugom od tih osnovnih modela, mora imati baš sve od tih nabrojanih osnovnih 

karakteristika, niti da nije moguća određena kombinacija elemenata koji su inače 

karakteristični za pojedini od dva velika („svetska“) uporedno-pravna krivičnopro-

cesna sistema.

4 

više o tome: Škulić m. /2011/: modifikacije krivičnog zakonodavstva Srbije u vreme ekonomske 

krize – neke greške u srpskom KZ-u i katastrofalno loša koncepcija Nacrta Zakonika o krivičnom 

postupku Srbije

, 

u S. Nogo (urednik), 

Zaštita ljudskih prava i sloboda u vreme ekonomske krize

, 

Udruženje za međunarodno krivično pravo, Beograd, str. 129–154. 

56789

5 

6 

7 

8 

9 

180

CRIMEN (IV) 2/2013 • str. 176–234

Dominantne  

krivičnoprocesne  

karakteristike

Kontinentalno-evropski

krivični postupak

Adverzijalni

krivični postupak

1

2

3

Osnovne karakteri-

stike  funkcionalne 

organizacije krivič-

nog suda

Sudsko veće (po pravilu mešovi-

tog sastava – sudije profesionalci 

i sudije laici) ili za lakša krivična 

dela sudija pojedinac

Podela suda na: 1) porotni sud, sa-

stavljen od običnih građana, koji 

odlučuje o (ne)postojanju krivice i 

2) sudiju profesionalca koji tokom 

postupka pre svega, vodi računa o 

poštovanju procesnih formalnosti 

i izriče krivičnu sankciju, ako je 

prethodno porota odlučila da je 

dokazana krivica optuženog.

Stepen dokaznog ak-

tiviteta i dokaznog 

„samoangažovanja“ 

tj. dokaznog „samo-

aktiviranja“ krivič-

nog suda

Sud je osnovni „gospodar“ po-

stupka, on primarno izvodi sve 

dokaze u cilju utvrđivanja istine, 

odnosno potpunog i tačnog či-

njeničnog stanja, čak i onda kada 

izvođenje dokaza nisu predložile 

stranke. 

Dokaze izvodi sud, 

ili i 

onda kada dokaze pred sudom 

mogu izvesti stranke i neki dru-

gi procesni subjekti, time se ne 

isključuje mogućnost dokaznog 

aktiviranja samog suda. 

Sud je dokazno izrazito pasivan i 

ne meša se u stranačko izvođenje 

dokaza, već se ograničava na ga-

rantovanje potrebnih procesnih 

formalnosti tokom stranačkih do-

kaznih aktivnosti, te štiti određena 

prava učesnika postupka. 

Dokazi 

se izvode pred sudom. 

Značaj istine u kri-

vičnom postupku

važi načelo istine i to najčešće 

kao 

načelo materijalne istine

,

5

što ne znači da sud uvek realno 

mora da utvrdi istinu, već da sud 

mora da stekne uverenje da je 

utvrdio istinu, odnosno da u toku 

celog postupka, teži da utvrdi 

istinu i mimo dokazne inicijative 

stranaka. 

Sud nema dužnost da utvrdi istinu, 

već je njegova obaveza da obezbedi 

pravičan, tj. „

fair“

 krivični postupak 

u okviru kojeg tužilac snosi teret do-

kazivanja svoje optužbe, što znači da 

tužilac treba da dokaže da je okrivlje-

ni učinio krivično delo, a okrivljeni 

ima pravo osporavanja navoda tuži-

oca, tj. ima na raspolaganju potrebne 

procesne mogućnosti za odbranu. 

5 

Načelo istine se često naziva načelom „materijalne istine“ (roxin S. /1998/: 

Strafverfahrensrecht

, 

25. Auflage, „verlag c.H.Beck“, münchen, str. 74.), za šta se ponekad ističe da je potpuno nepri-

hvatljivo, jer se tako upućuje na to da sem te „materijalne“ istine, postoji još i neka druga („nema-

terijalna“ ili „idealistička“) istina koja bi bila van krivičnog postupka, a koja je možda svojstvena 

nekom drugom postupku ili drugom domenu društvene delatnosti, pa se tako, istini nekada dodaju 

i pridevi – „stvarna“, „prava“ i slično, što takođe upućuje na postojanje još neke istine van krivičnog 

postupka (B. Petrić /1985/: 

Priručnik za primenu Zakona o krivičnom postupku

, „Poslovna politika“, 

Beograd, str. 11). U stvari, termin „materijalna istina“ nije sam po sebi pogrešan, niti se za njega 

ne mogu naći veoma valjana opravdanja, iako ga mi inače, uglavnom ne koristimo, jer smatra-

mo da je 

istina

 kao imenica, termin i pojam, sama po sebi dovoljno jakog i ubedljivog značenja. 

182

CRIMEN (IV) 2/2013 • str. 176–234

1

2

3

(ne)postojanje do-

kazne koncepcije o 

plodovima otrovnog 

drveta

U  klasičnim  kontinentalno-

evropskim krivičnim postupci-

ma nisu sasvim isključeni dokazi 

koji su inače, sami po sebi doka-

zno valjani, ali se do njih došlo 

na neki dokazno nevaljan na-

čin, mada se inače, takvi dokazi 

pravno osporavaju u na primer, 

nemačkom krivičnom postupku 

(

die Fruchte des vergiftenes Bäu-

mes

).

8

Isključeni su kako neposredno do-

kazno nevaljani dokazi, tako i oni 

dokazi koji su, sami po sebi do-

kazno valjani, ali se do njih došlo 

na neki dokazno nevaljan način 

(posredno nevaljani dokazi), što 

predstavlja poznatu dokaznu kon-

cepciju koja je i nastala u tipičnim 

adverzijalnim krivičnim postup-

cima – 

Fruits of the poisonous tree 

doctrine. 

Strogo razdvajanje 

ili  nerazdvajanje, 

odnosno svojevrsna 

pomešanost  mate-

rijalno-pravnih  i 

krivičnoprocesnih 

pitanja u krivičnom 

postupku

Uglavnom su strogo razdvojena 

pitanja koja su materijalnoprav-

nog karaktera od onih koja su 

krivičnoprocesne prirode ili su 

dokaznog karaktera

često su pomešana krivičnopro-

cesna i materijalna pitanja u kri-

vičnom postupku, što je posebno 

tipično u pogledu tzv. odbrana u 

klasičnom adverzijalnom postup-

ku.

9

(ne)postojanje obave-

zne stručne odbrane

U određenim procesnim situ-

acijama i od određene faze po-

stupka, okrivljeni mora da ima 

stručnog branioca, pa ako ga 

sam ne angažuje, postavlja mu se 

po službenoj dužnosti od strane 

organa postupka.

Okrivljeni u većini adverzijalnih 

krivičnih postupaka ima pravo da 

mu se postavi branilac, ukoliko 

sam nema finansijskih sredstava 

da snosi troškove stručne odbrane, 

ali ako sam ne želi branioca, on mu 

se ne postavlja suprotno njegovoj 

volji, jer okrivljeni ima 

pravo na 

„samozastupanje“ 

u krivičnom po-

stupku.

8 

više o tome: Schaefer K. /1976/: 

Strafprozessrecht – Eine Einführung

, Walter de Gruyter, Berlin, 

New York, str. 271.

9 

Sa stanovišta uobičajene krivičnopravne dogmatike u evropskom kontinentalnom krivičnom pra-

vu, koncepcija 

odbrana

 iz anglosaksonskog krivičnog prava je prilično nesistematska, čak i pomalo 

haotična, jer se ne samo zbirno govori o čitavom nizu bitno različitih materijalnih krivičnopravnih 

osnova koji imaju značaj da isključuju postojanje krivičnog dela, već se tu navode i neki razlozi koji 

predstavljaju ili tipične smetnje za krivično gonjenje, kao što je dejstvo imuniteta, delovanje načela 

ne bis in idem

 i zastarelost krivičnog gonjenja ili se radi o dokaznoj problematici, bilo da je u pita-

nju značaj alibija, bilo da se radi o pravno nevaljanim dokazima, odnosno protivpravnim radnjama 

koje su delovale kao prethodni uslov u odnosu na činjenje krivičnog dela. Pored toga, deo navede-

nih „odbrana“ se u stvari, odnosi na isključenje subjektivne komponente krivičnog dela, kao kada 

se radi o „neuračunljivosti“ učinioca. više o tome: j.m. Scheb and j.m.I. Scheb /2002/: 

Criminal 

Law and Procedure

, Fourth Edition, Wadsworth & thomson learning, Belmont, str. 336–366. 

citirani autori (j.m. Scheb and j.m.I. Scheb, 

Ibid

., str. 366–369), pored već objašnjenih mnogobroj-

nih, raznovrsnih i prilično nesistematizovanih osnova (

odbrana

), navode još i neke druge moguće 

„netradicionalne“ odbrane (

nontraditional defenses

), gde spadaju: 1)  neuobičajena verska uverenja 

i religijska praksa, 2) nepažnja žrtve (doprinos oštećenog), 3) predmenstrualni sindrom (PmS),