Doping i antidoping
Fakultet za sport
Student
Profesor
Nikola Minčić
Doc. dr sc. med. Mirjana Vuksanović
1051/2015
Sadržaj
Uvod
2
Istorijat dopinga
3
Negativne posledice uzimanja doping na fizičkom nivou
4
Negativne posledice uzimanja doping na psihičkom nivou
5
Negativne posledice uzimanja doping kod neprofesionalnih sportista i omladine
6
Antidoping
7
Antidoping program i kampanja
8
Antidoping u Srbiji
9
Zaključak
10
Literatura
11
Istorijat dopinga
Želja za pobedom i nadmetanjem stara je koliko i samo čovečanstvo - ona je oduvek postojala,
ali su se menjali pokretači te želje (borba za opstanak, nadmoć, vlast, novac... ).
Kroz istoriju atletičari su koristili specijalnu ishranu i razne napitke kako bi svoja tela pretvorili u
superiorne mašine. U staroj Grčkoj rvači su jeli ogromne količine živog mesa, ne bi li povećali
svoju mišićnu masu, norveški ratnici jeli su halucinogene pečurke kako bi se spremili za bitku,
kako bi dobili na snazi, smelosti i hrabrosti.
Možda na prvi pogled poređenje modernog sportiste i sa starovekovnim nadmetačima i ratnicima
nije na mestu, međutim konstantno treba imati na umu da je sportska aktivnosti potreba ljudskog
bića, bez obzira da li se ona manifestuje u obliku organizovane, profesionalne aktivnosti ili u
obliku kakve svakodnevne aktivnosti.
Pioniri dopinga u modernom sportu su bili plivači, koju su na takmičenju 1860. godine u
Amsterdamu prednjačili u svim disciplinama. Posle neverovatnog uspeha u sportskim krugovima
toga doba se sve više šuškalo o upotrebi nekakve vrste stimulansa koji je potpomagao da se
takmičari kreću kroz vodu kao da imaju peraja na nogama.
Od strihnina, preko kafeina, do kokaina, pa čak i heroina, sportisti su se, ne oklevajući i težeći ka
ostvarenju boljih rezultata, upuštali u upotrebu doping sredstava, neretko uklizavajući u tešku
narkomaniju.
Tokom decenija koje su dolazile stimulativna sredstva su zauzela visoko mesto u svetu sporta.
Iako štetna, tokom godina koje su dolazile medicina i nauka su umešale svoje prste, i uspele su
da kreiraju ono što danas nazivamo savremenim doping sredstvima. Korišćenje anabolika u
modernom sportu je skorijeg datuma.
Testosteron je prvi put sintetizovan u laboratorijama 1930. godine, a uveden je u sportske arene
negde između 1940. i 1950. godine.
Kada je sovjetski tim dizača tegova na Olimpijadi 1952. godine potpuno dominirao, a
zahvaljujući sintetizovanom testosteronu, osvojivši sve medalje, američki fiziolozi odlučili su da
bi se i njihovi takmičari trebali podvrgnuti istom tretmanu. Do 1958. godine, američka
farmaceutska industrija razvila je steroid.
Bez obzira na to što su na samom početku shvaćene negativne posledice primene ovih sredstava,
prestiž i potreba za dominacijom na sportskim terenima dovela je do toga da je uvođenje istih u
sportske arene postalo apsolutno neizbežno.
Prvi korisnici anabolika bili su uglavnom bodi bilderi, dizači tegova, ragbisti, biciklisti, i uopšte
oni sportisti koju su se izlagali ekstremnim naporima.
Posle nekog vremena, stimulativna sredstva su lagano postala sastavni deo kraljice sportova.
Međunarodni olimpijski komitet je 1975. godine je zabranio korišćenje svih oblika
stimulanata
.
Međutim, uprkos svim zabranama korišćenje je nastavljeno, a samim tim razvilo se i
crno tržište.
Istovremeno, bez obzira na deklarativno zalaganje za očuvanje sportskog duha, dobar deo
sportskih saveza nastavio je sa razvojem hemijskih i bioloških sredstava, kao i metoda koje će
omogućavati konstantno pomeranje granica izdržljivosti i izvodljivog. Onda kada bi došlo do
otkrića da neki sportista/sportistkinja koriste nedozvoljena sredstva, celokupna odgovornost bi
pala na njihova pleća, a u neretkim slučajevima sportisti su bili i žrtve smrtonosne kombinacije
sopstvenih želja i nečijih nezdravih težnji i ambicija. Dobar primer jeste svakako i slučaj
kanadskog trkača Bena Džonsona kome je oduzeta medalja sa
Olimpijskih igara
u Seulu, kao i
smrt Florens Grifit Džojner, za koju se pouzdano zna da je podlegla (zlo)upotrebi nedozvoljenih
stimulanasa.
