ВИСОКА ШКОЛА ЗА ВАСПИТАЧЕ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА
ГЊИЛАНЕ - БУЈАНОВАЦ
Драматизација бајки у функцији развоја говора
СЕМИНАРСКИ РАД
Ментор:
Студент:
Проф. др Мирјана Стакић
Љиљана Томић, 153/16
Бујановац, 2017.
Семинарски рад
Љиљана Томић, 153/16
4
1.
Дете као посебан прималац бајки
Деца немају дистанцу током читања, односно нису у стању да буду изван
књижевног дела (бајке) и да га критички посматрају. Себе стављају у центар збивања
и идентификују се са књижевним ликовима. Зато кажемо да је књижевни текст
стварност која дете емотивно ангажује. Ступивши у интерактивни однос, тј у дијалог
са књижевним текстом у детету се покреће машта и фантазија и дете почиње да
надограђује свет књижевног дела, али и свој властити свет. Зато је позиција детета
стваралачка.
Лутајући чаробним светом бајки дете почиње да швата смисао и вредност
онога што називамо праведношћу, верношћу, љубављу, храброшћу и сл. и то као
откриће, као искуство, као органски део живота.
Елементи комуникационог процеса су с једне стране писац, а са друге
стране дете, читалац (слушалац).
1
Своју поруку писац преноси индиректно. Она је
непроменљива, заустављена је у датим оквирима дела. Доводи дете у везу с другим
људима, односно књижевним ликовима и са стварношћу књижевног дела.
На дете утиче језички уобличеним сликама изазивајући у њему ментално
представљање стварности.
2
Писац води рачуна да његова порука буде експлицитна,
што значи да у вербалном смислу буде разумљива. Књижевни текст и јесте порука
која је уметнички уобличена.
Књижевни текст не може да се лиши живог говорног језика. Он је детету
модел за употребу говора, односно на који начин и у коју сврху се може служити
говором у свакодневној комуникацији. У том смислу он представља окосницу која
обезбеђује успешну комуникацију. Између писца и детета успоставља се партнерски
однос уколико деца разумеју текст.
1
Петровић, Т. Књижевност за децу – теорија, Учитељски факултет, 2005., Сомбор
2
Наумовић, Н. Методика развоја говора, ВШОВ, Пирот, 2000.године.
Семинарски рад
Љиљана Томић, 153/16
5
1.1.
Васпитач као посредник између бајке и детета
Доба детињства представља доба књиге јер књижевност има бројне и одане
приврженике управо у тој популацији. Предшколско дете је специфична врста
читаоца јер још увек није овладало способношћу самосталног читања.
У односу на књижевно дело, предшколско дете је у позицији слушаоца.
Познати трочлани низ: писац-књижевно дело-читалац(слушалац) укључује и
четвртог чиниоца, тј. посредника што је у предшколској установи- васпитач.
Он своју улогу остварује избором књижевног дела и његовом
интерпретацијом. На основу личних критеријума васпитач одређује шта хоће, а шта
неће постати дечије књижевно благо. Он је истовремено преносилац, али и селектор
и елиминатор. Васпитач одабира и интерпретира текст. Његова посредна улога,
односно интерпретативна остварује се у два вида:
читањем текста
изговарањем напамет
3
У току говорења васпитач тумачи текст, он је интерпретатор и када
разговара са децом о делу. Најчешће у облику питања деци намеће своју визију и
своје намере.
Групно слушање приче коју интерпретира деци омиљени васпитач ствара посебну
атмосферу за сусрет деце са књижевним делом. Да би доживљај детета био потпун,
васпитач треба да обезбеди одређене услове.
Прави начин да се детету приближи и да трајно прожме његову мисао било
песма или прича, јесте добро припремљен и адекватно изазван доживљај у току
слушања дела и наравно процес прераде кроз комуникацију са децом и одраслима.
Најважније је да дете осети лепоту, хармонију, ритам, мелодију и
емоционалну обојеност. То је много важније него разумевање текста.
Вештина васпитача састоји се баш у томе да омогући доживљај књижевног
дела односно да подстакне дечију машту не нарушавајући притом дечију спонтаност
3
Петровић, Т. Књижевност за децу – теорија, Учитељски факултет, 2005., Сомбор
Семинарски рад
Љиљана Томић, 153/16
7
искуства, само ако нису под притиском јавних наступа. Важна је креација, а не
наступ. Деца нису глумци у Народном позоришту.
Свако дете је рођено са креативним потенцијалом у себи, али овај
потенцијал може да се угаси, нестане, ако природну дечју креативност не
васпитавамо и не стимулишемо.
Креативност је управо та магична особина која показује нечију
јединственост. То је индивидуална способност да се ствари сагледају у новом
необичном светлу, да се види проблем кога други можда нису свесни и да се дође до
решења проблема на нов, оригиналан и ефикасан начин. „Хајде да се претварамо” и
„Шта би било ако” није само дечја игра, већ је основна норма у креативној драми.
Она је пре усмерена на процес (изражавања, стварања, размене), него продукт (на
пример, прављење представе) и васпитачи имају слободу да проведу колико год хоће
времена са својом децом у процесу стварања и едукације.
Када дете у оквиру активности због страха или стида жели само да посматра
али не и да учествује, васпитачи ће поштовати његову потребу. Такође, у обрнутом
случају, ако су деца изразито мотивисана за рад, васпитач може постати само члан
групе, а деци препустити да воде активност.
Сваки васпитач може да успостави креативну драму као део свога рада, као
једну од метода коју користи. То је уметничка форма која подразумева
кооперативност и односе међусобне сарадње дете – дете, дете – васпитач и васпитач
– дете. Она усмерава да децу научимо, пре свега да позитивно мисле о себи, да верују
у своје нарастајуће способности и могућности.
2.1.
Коришћењем драмских метода
Деца се претварају да играју животне ситуације на заједнички начин јер драма
захтева кооперативност
Деца примењују већ стечено лично искуство на новонастале ситуације
Већ стечено искуство треба да помогне у учењу новог
