jedinstvene i ne mogu se ocenjivati merilima neke druge kulture. Nasuprot njima,
teoretičari koji brane univerzalističko gledište smatraju da postoje neke temeljne,
opštečovečanske, transkulturne, univerzalne vrednosti koje važe u svim kulturama i svim
epohama.

1. MORAL

1.1. Poreklo i pojam morala

Moral

(lat.

mos

– obicaj;

mores

– vladanje;

moralis

– moralan) je jedan od najvažnijih

oblika covekovog delatnog odnošenja prema svetu, prema drugim ljudima i prema sebi
samom. On se sastoji u vrednosnom procenjivanju ljudskih htenja i postupaka kao
pozitivnih ili negativnih, pri cemu se prvi odobravaju, žele, preporucuju i zahtevaju, a
drugi se neodobravaju, kude osuduju i zabranjuju. Ukratko, moral je aktivno covekovo

1.2. Moral i obicaj

Obicaj je najstarija forma regulisanja društvenih odnosa i ponašanja. U pocetnim fazama
razvoja ljudskog društva, stihijski su nastala brojna pravila kojima su regulisana
najraznovrsnija ljudska ponašanja. Jednom ustaljena pravila vremenom okarakteriše
odsustvo svesti o njihovoj svrsi i razlozima zbog kojih postoje. Stihijski nastala obicajna
pravila vezana su za animizam, kult i magiju. Nastaju iz potrebe da se ovlada prirodom i
društvenim procesima. Zato je obicaj u svojoj osnovi navika ili praksa koja se formira i
postoji kao rezultat trajne predstave. Brojni obicaji vremenom prerastaju u moralne
norme. Upravo zbog toga, postoji opravdanje za tvrdnju da se poreklo morala može naci
u obicajima.

1.3. Moral i pravo

Cinjenica je da regulisanje ponašanja ljudi ne može biti prepušteno stihiji, dobroj volji
pojedinaca ili težnji javnog mnjenja da reguliše kolektivnu svest.
Drugim recima, ukupnost društvenih odnosa mora regulisati neka organizovana snaga,
neki organ koji ima sredstva da obezbedi nesmetano odvijanje i funkcionisanje istih.

Država odreduje društvene norme koje se oznacavaju kao pravno-politicke norme. Dalje,
pravo predstavlja sistem društvenih normi, društvenih propisa cije nepoštovanje
sankcioniše država.

Pravo i moral se sadržinski razlikuju, ali se u izvesnoj meri i dodiruju. Razlikovanje
prava i morala je najvidljivije u odnosu na sankciju. Naime, sankcija za prekršaj moralnih
normi se uglavnom izražava kao spontana reakcija društva (uže ili šire sredine), u nekim
varijantama predvidala je i iskljucenje iz društva, što se ipak razlikuje od organizovane
prinude od strane države radi sprovodjenja pravnih normi. Isto tako, moralna dužnost i
pravna obaveza nisu uvek u skladu jer odredena pravna radnja može svoj izvor da
pronadje u motivima koji su cak nemoralni, a da sa pravnog stanovišta ipak bude
ispravna. Medjutim, pravo u odredenim situacijama može da bude na cak i višem etickom
nivou u odnosu na odredeni moralni sistem.

1.4. Osnovne karakteristika morala

Osnovna karakteristika moralnih normi je njihova obaveznost. Obaveznost je
karakteristika i pravnih i obicajnih normi. Moralna obaveznost je dvostruka, što znaci da
je moral obavezujuci i društveno (spolja) i individualno (unutra), za razliku od pravne i
obicajne obaveznosti koja je iskljucivo društvena (jednostruka). Takodje, kao jedna od
bitnijih karakteristika morala, navodi se i trenutacnost - obaveza pojedinca da moralno
postupi, gotovo po automatizmu, kada se nadje u odredenoj moralnoj situaciji. Pominju
se i bezuslovnost, nametnutost i sl.
Da bi covek kao prakticno bice usvojio moralne norme i po njima se ponašao, da bi