Zato je ona bila zgodan termin da kasnije označi i merilo ili standard kojim se mere ljudske
radnje. Slično se može reći i za latinsku reč
regula
, koju kod nas prevodimo kao
pravilo
, a koja
se katkad smatra kao sinonim za reč
norma.
Regula
je označavala „lenjir“, često i „libelu“ i
takođe služila za merenje, premeravanje i odmeravanje, prvo kod zanatlija, a kasnije se njeno
značenje širi i na merenje i odmeravanje ljudskih ponašanja (iz reči
regula
dolaze i druge poznate
latinske izvedenice, poput reči
rex, regere
, itd). Prema tome, već u svom izvornom značenju
„norma“ i „pravilo“ predstavljaju srodne termine. To su ostali i do danas, a što se lako uviđa ako
se pogledaju
značenja
ta dva izraza u drugim jezicima, engleskom i francuskom na primer.
Engleska reč
rule
(pravilo) označava (1) “princip u skladu s kojim se ponašamo ili se zahteva da
se ponašamo”, a zatim (2) “preovlađujući običaj ili standard;
normalno stanje stvari
. Slično je i s
izrazom
norm
, koji može da znači standard ili obrazac prema kojem se ponašamo ali i uobičajeno
ponašanje. Francuska reč
règle
(pravilo) takođe označava moralna, tehnička, konvencionalna
pravila ali i naučne zakone i socijalne pravilnosti. Isto značenje ima i francuska reč
norme
, jer
označava (1) pravilo, princip prema kojem se treba ravnati kada se deluje ili kada se rasudjuje i
(2)
uobičajeno
stanje, koje je prisutno u većini slučajeva.
Ako se pažljivo analizira današnje značenje reči norma (a i reči pravilo) u pomenutim jezicima,
vidi se da je ostalo u njemu dosta od onog izvornog, autentičnog značenja. Norma nije samo
zahtev da učinimo „to i to“; ona je i preovlađujući standard, obrazac da se uporedi i izmeri da li
nešto odstupa od uobičajenog, normalnog, kao što uglomer, metaforično rečeno, meri odstupanja
od onog izvornog „pravog ugla“. I u engleskom i u francuskom jeziku obe reči, dakle, imaju dva
osnovna značenja; prvo, prema kojem norma (pravilo) propisuje nešto
što treba da bude
; i drugo,
koje ukazuje da je nešto uobičajeno, normalno, standardno. I zato, da bi se razumeo pojam norme
uopšte
, treba skrenuti pažnju na razliku između ta dva značenja: na razliku između (1) onoga što
je
normalno
i (2) onoga što je
normativno
. Ili drugim rečima, na razliku između normalnosti i
norme.
1
Radi se o razlici između stvarne, realne, empirijske regularnosti (ponavljanja) nekog
ponašanja i normativne regulisanosti koja ide za tim da neko ponašanje
postane regularno
(da se
upražnjava, ponavlja).
Normalnost
je statistička kategorija. Ono što se događa u proseku jeste normalno, a suprotno od
toga, ono što je retko ili izvan proseka bilo bi nenormalno. Tako je normalno da većina ljudi ne
može da se kupa u izrazito hladnoj vodi, dok jedan manji broj to može. Ili je normalno da kad
1
Ili, što dodje na isto, između pravilnosti i pravila.
4
|
P a g e
pada kiša ljudi nose kišobrane, ali uvek bude i onih koji ih iz nekog razloga ne nose. Međutim,
iskaz “kada pada kiša, ljudi po pravilu nose kišobrane” nije istinska norma, jer on samo
opisuje
jednu uobičajenu činjenicu. Norma, međutim, postoji ako se kaže: “kada pada kiša ljudi
su dužni
da nose kišobrane.” Taj drugi iskaz ništa ne opisuje, ne govori o činjenicama, o stvarnom stanju
stvari. On propisuje, govori o onome što
treba da bude
, o jednom poželjnom stanju stvari do
kojeg će doći ako se norma poštuje, ako se obaveza koju ona nameće, izvršava. Istina, takva
norma nam već na prvi pogled deluje bizarno, da ne kažemo besmisleno, jer zbog čega bi neko
propisivao ponašanje koje je inače uobičajeno i koje se normom ne nameće racionalnom čoveku?
Tako zapravo dolazimo do pitanja o tome kakav je odnos norme (normativnosti) i normalnosti.
Može se reći da taj odnos može da se razvija u dva pravca. Naime, moguće je da je jedno
ponašanje i inače normalno, da je jedan obrazac ponašanja već raširen, a da se onda norma
pridodaje samo da bi
sprečila
promenu tog obrasca, da bi ga dodatno ojačala. Na primer, većina
studenata i nastavnika na univerzitetu na fakultete dolazi pristojno obučena i to je normalno
ponašanje. Uvođenjem eventualnog kodeksa oblačenja koji bi sadržao norme o tome šta se
smatra pristojnim (to jest dozvoljenim) a šta ne, samo se obeshrabruju eventualna pojedinačna
odstupanja od uobičajenog, normalnog načina oblačenja. Jasno je da bi u našem primeru s
kišobranom norma koja bi nametala obavezu da po kiši nosimo kišobrane bila iz više razloga
suvišna. Međutim, ponekad je korisno i neophodno „ojačati“ ustaljeni način ponašanja. Tako na
primer, veliki broj značajnih društvenih i pravnih normi (one koje se odnose na zaštitu
najvažnijih dobara: života, zdravlja, svojine) samo učvršćuju uobičajena ponašanja, jer nije
normalno da ljudi na primer ubijaju, pljačkaju ili fizički nasrću jedni na druge. Ove norme, dakle,
idu za tim da spreče devijantna, nenormalna, neuobičajena društvena ponašanja, ali koja su
potencijalno opasna i koja, i kad su sporadična, ugrožavaju društvo i pojedince. S druge strane,
norme mogu da dejstvuju i u pravcu koji je suprotan od ustaljenog ponašanja. Tako na primer,
nekada je bilo normalno da žene ne budu jednake u pravima s muškarcima, kako u porodici, tako
i u javnom životu. Bilo je potrebno da se usvoji i prihvati čitav niz normi (kako pravnih, tako i
moralnih) koje su izjednačavale prava žena (pravo na sticanje imovine, na staranje o deci,
politička prava, itd) kako bi se takvo do tada „normalno“ stanje stvari promenilo u poželjnije
stanje. U ovom slučaju norma služi da izvrši pritisak na ustaljeno ponašanje ljudi, da ga učini što
manje poželjnim i da ga na taj način promeni.
Dakle, kako god bilo, o kojem god pravcu delovanja normi na stvarnost da govorimo, jasno je da
5
|
P a g e
