1
УВОД
Будући да се град битно мењао током историје, тешко је дати његову јединствену
дефиницију. Ипак, град се може одредити као стално, велико, густо насељено место
друштвено хетерогених индивидуа, од који се огромна већина бави непољопривредним
делатностима.
Другим речима, град је диференцирана целина становништва, активности и институција
концентрисаних на истом простору. У савременим великим градовима људи се лично не
познају, као што је то карактеристично за групу суседа или малу локалну заједницу.
Према урбаним песимистима град, а нарочито велеград, увек је политички простор,
погодно место за концентрацију власти, за превласт бирократије и милитаризма. Велеград
је за њих вештачка творевина обележена прождрљивим гигантизмом, угрожава природу,
жариште је социјално девијантних појава, сегрегације и свеколиког отуђења. На другој
страни, урбани песимисти истичу да је град највеће достигнуће човечанства, место из
којег зрачи цивилизација, култура, место историјске иницијативе, револуције,
демократије, производње знања, информација, слободе, различитости, урбанитета,
мултикултурне и мултиетничке коегзистенције, космополитизма и томе слично.
Истина је, као што обично бива, негде у средини. Упркос бројним проблемима који прате
градски живот, привлачност града и даље расте. То је зато што градски живот значи
концентрацију и разноврсност, коегзистенцију људи различитог порекла и начина живота,
дистанцу и присност, проблеме и могућности.
Чињеница да је почетком трећег миленијума човечанство први пут у својој историји
постало претежно урбано, односно да број градског становништва макар назнатно
надилази број сеоског и да ће се тај тренд наставити, посебно указује на значај
проучавања урбаног феномена и урбанизације.
2
1. ОД ТРАДИЦИОНАЛНОГ ДО МОДЕРНОГ ЕВРОПСКОГ ДРУШТВА И ГРАДА
1.1 Аграрно (сељачко) друштво и варош
Урбани феномен је отисак преображаја глобалних друштава у простору. То значи да
постоји тесна веза између преображаја глобалних друштава, с једне, и градова, с друге
стране. Ако се осврнемо на европску историју, можемо разликовати три типа друштва:
-
аграрно,
-
индустријско, и
-
информационо друштво.
Варош ( првобитни град) је најпре представљало острво у доминантном сеоском
окружењу, а сељачко друштво (аграрно) је било њен контекст.
Идеално – типски посматрано сељачко друштво има следеће карактеристике:
-
економски систем уређен је по логици привредне самодовољности који не
разликује производњу и потрошњу,
-
испреплетеност породица и предузећа даје централну улогу кућној заједници
(домаћинству),
-
традиција управља свим људским поступцима,
-
пошто је укључена у глобално друштво, локална заједница ужива релативну
аутономију у односу на то друштво,
-
функције посредовања са спољним светом веома су значајне.
Многи социјолози и „футуролози“ у последњих неколико деценија говоре о „сумраку
сељаштва“ имајући у виду убрзану деагреризацију (смањење броја особа које се баве
пољопривредом), старење сељака, као и депопулизацију рурарних подручја широм света.
4
-
релативно снажан занатско – трговачки карактер,
-
утврђивање,
-
тржиште,
-
сопствени суд, бар делимично, сопствено право,
-
карактер организоване групе ,
-
делимичну аутономију и аутокефалност, и управу помоћу органа власти у чијем су
постављању на било који начин учествовали и грађани као такви.
Такав „идеални тип“ градске општине, односно такав слободни град, представља
оригиналност (индетитет) западних градова у односу на тадашње неаутономне градове у
другим цивилизацијама. Грађани у западноевропским градским општинама припадали су
групи правно једнаких људи. Аутономни градови су, поред осталих чинилаца, допринели
да се капитализам као систем најпре појави на Западу, или како вели Фернан Бродел, на
западу већ од 15. века „капитализам и градови су једно те исто“. Бродел је показао шта
постижу слободни градови када се истргну из гвозденог загрљаја државе, па и нације. У
Италији, Фландрији и Немачкој слободни градови су изградили оригиналну цивилизацију,
створили нове технике, било обновљиве или поново откривене после неколико векова.
Било им је дато да остваре доста ретка политичка, друштвена и економска искуства.
Западноевропски градови су, према Веберу, снажно подстакли развој капитализма због
властитих институција и зато што су се у њима расточиле друштвене групе створене на
крвном сродству и заједничком локалном пореклу, што се није десило у многољуднијим
азијским градовима. Услед ишчезавања или потискивања крвносродничких односа, табуа
и магије, западни град је постао конфедерација појединачних грађана, чији је друштвени
положај зависио од структуралних чинилаца и личних особина. Створени су услови да се
градско становништво преобрази у групу грађана засновану на претежно интересној
основи, односно да грађанин постане актер у виду
homo oeconomicusa
, оријентисаног на
мирно стицање. Веберовски речено, грађански слој је носилац процеса рационализације, а
то значи модернизације и демократизације. Започео је процес задобијања модерности у
смислу доминације тржишта, приватне својине, рационалности и индивидуализма.
5
1.2 Поредак индустријског града и урбанизација
Форма индустријског града задржава само неколико црта вароши: он је знатно већи
од преиндустријског града, има више функција него он, а његова структура поприма
структуру индустријског друштва који се рађа.
Штавише, индустријски град обележен је веома уочљивим демографским, економским и
друштвеним растом који иде у корак са веома значајним руралним егзодусом („бегом од
села“).
Индустријском граду као револуционарној иновацији у односу на прединдустријски град
многи аутори, са ваљаним разлозима, посвећују нарочиту пажњу. Фабрике, железнице и
слам (сиротињска насеља или четврт), судећи по Луису Мамфорду, главне су новине
индустријског града. Тај „угљени град“, како га назива Чарлс Дикенс, био је непријатан и
за очи и за уши и за нос.
Догађаји који су утицали на драматичне промене града су бројни: механизми
индустријске револуције, пораст броја становника, ревизија европске културе у смислу
просветитељства и рационализма, јачање сфере власништва и приватне иницијативе
наспрам утицаја државе, предузетнички дух, технички напредак, итд.
С друге стране, у индустријским градовима видљиви су социјална сегрегација, на класној
и етничкој основи, сиромаштво, стамбена оскудица и стамбена беда (бескућништво),
социјално девијантне појаве (алкохолизам, проституција, наркоманија, криминал,
малолетничко преступништво и др.), еколошки проблеми (загађење ваздуха, воде и тла),
као и неповољни услови културног прилагођавања становника градова који су дошли са
села, те отуђење свакодневног живота.
Гето (развод, раздвајање) том речју је најпре названо једно мало венецијанско
острво на којем су Јевреји били смештени почев од 1516. године. У ширем смислу гето
означава градски кварт у којем је принудно или по сопственом избору концентрисана
једна етничка или религиозна група. Током средњег века Јевреји су у европским
градовима живели углавном асимиловани. Али власти Француске и Енглеске су их
протерале у 13. веку.
