Društvo spektakla – Gi Debor

EBOR

{

TVO SPEKTAKLA

1967.

“Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom

namerom da naudi dru{tvu spektakla. Ipak, u njoj nema

ni~eg preteranog.” — iz predgovora za III francusko

izdanje, 1992.

“Dani ovog dru{tva su odbrojani. Njegovi razlozi i njegove zasluge pa`ljivo su izvagani i
videlo se da ne prete`u. Njegovo stanovni{tvo je podeljeno na dve strane, od kojih jedna
`eli da ovo dru{tvo nestane.” — Iz predgovora za IV italijansko izdanje

Dru{tva

spektakla

, 1979.

“Niko nema entuzijazma da odustane od puta kojim ve} ide. Drage moje, avantura je
mrtva.” —

Prolazak

, film 1959.

EBOR

(Guy Debord, 1931-1994): Alkohol, maloletnice, Marks i Dada. To nikako

nije moglo da iza|e na ne{to dobro. Vode}i duh L

ETRISTI

, a zatim

ITUACIONISTI

KE INTERNACIONALE

(1952-1972), najradikalnije revolucionarne grupe

druge polovine XX veka. Autor jo{ nekoliko ~udnih knjiga, niza tekstova objavljenih u
glasilima Letristi~ke i Situacionisti~ke internacionale, nekoliko filmskih diverzija i jedne
dru{tvene igre:

Igre Rata

. Nakon jednog neuspelog mladala~kog poku{aja, izvr{io

samoubistvo ispaliv{i sebi metak u srce, 30. novembra 1994. godine.

ADR

Predgovor za III francusko izdanje 5

Iz predgovora za IV italijansko izdanje 7

Dru{tvo spektakla

1: Vrhunac odvajanja 8

2: Roba kao spektakl 14

3: Privid jedinstva i podeljenosti 19

4: Proletarijat kao subjekt i predstava 24

5: Vreme i istorija 41

6: Spektakularno vreme 48

7: Upravljanje prostorom 52

8: Negacija i potro{nja u kulturi 56

9: Materijalizovana ideologija 64

Dru{tvo spektakla, 2003. 67

Kratka hronologija: Gi Debor i Situacionisti~ka internacionala, 1950-1994 70

D`on Zerzan: Situacionisti~ka internacionala 89

Rekli su sva{ta… 90

Gi Debor: In girum imus nocte (odlomci) 95

Bibliografija/ filmografija/ web arhive 96

REDGOVOR ZA

III

FRANCUSKO IZDANJE

{

TVA SPEKTAKLA

{

TVO SPEKTAKLA

se prvi put pojavilo u novembru 1967. godine, u Parizu, u izdanju

Buchet–Chastel

. Nemiri 1968. u~inili su knjigu poznatom. Drugo izdanje, bez ikakvih

izmena, objavila je 1971. godine izdava~ka ku}a

Champ Libre

, koja je 1984. promenila

naziv u

Editions Gérard Lébovici

, u ~ast ubijenog urednika. Knjiga je redovno {tampana

sve do 1991. Tekst ovog tre}eg izdanja identi~an je onom iz 1967. godine. Naravno, isto
pravilo va`i}e i za druge moje knjige ~ije izdavanje priprema

Gallimard

; nisam od onih

koji se ispravljaju.

Ovde izlo`ena kriti~ka teorija nema razloga da se menja sve dok op{ti uslovi dugog
istorijskog perioda, koje je ona po prvi put ta~no opisala, ostaju nepromenjeni. Potonji
razvoj na{e epohe samo je potvrdio i dodatno ilustrovao teoriju spektakla. Potvrda ove
teorije mo`e se smatrati istorijskom i u jednom manje uzvi{enom smislu: ona svedo~i o
tome {ta je tokom sukoba 1968. bilo najekstremnije stanovi{te, drugim re~ima, dokle se
u tom trenutku moglo i}i. Od tada su ~ak i najve}e budale tog vremena mogle da nau~e
lekciju i to na svojoj ko`i: {ta ta~no zna~i “negacija `ivota koja je postala vidljiva”,
“gubitak kvaliteta” u vezi sa oblikom robne proizvodnje ili “proletarizacija sveta”.

Kasnije sam, po potrebi, dodavao zapa`anja o nekim najzna~anijim novinama koje je
razvoj doga|aja izbacio na povr{inu. U predgovoru za novo italijansko izdanje iz 1979.
godine, bavio sam se novinama u prirodi industrijske proizvodnje i tehnikama
upravljanja koje su pratile promene u samoj vladavini spektakla. U

Komentarima o

Dru{tvu spektakla

(1988.), pru`io sam neoborive dokaze da je nekada{nja “svetska

podela spektakularnih zadataka” izme|u rivalskih tabora zgusnustog i raspr{enog
spektakla, izrodila kombinaciju te dve forme: integrisani spektakl.

To stapanje moglo bi da se opi{e ne{to izmenjenim tekstom teze 105

Dru{tva spektakla

, u

kojoj sam, na osnovu situacije koja je va`ila pre 1967., naglasio razliku izme|u te dve
prakse: po{to je Veliki Raskol unutar klasne vladavine prevazi|en, sada bi mogli da
ka`emo da je jedinstvena praksa integrisanog spektakla “svet izmenila ekonomskim, a
percepciju ljudi policijskim sredstvima” – pri ~emu je re~ o sasvim novoj vrsti policije.

Svet je mogao da se zvani~no proglasi ujedinjenim, jer se stapanje na ekonomskom i
politi~kom planu ve} bilo dogodilo. [ta vi{e, sumorna perspektiva koja preti svakoj
odvojenoj vlasti diktirala je potrebu da se svet ujedini jo{ ranije, da bi u uslovima
potpunog konsenzusa mogao da deluje kao jedan blok, kroz jedinstvenu organizaciju
svetskog tr`i{ta, u isto vreme preru{enog i podr`anog spektaklom. A opet, taj svet nikada
ne}e biti ujedinjen.

Totalitarna birokratija, “koja u tr`i{noj ekonomiji slu`i kao zamena za vladaju}u klasu”,
nikada nije sa tako malo vere gledala na svoju sudbinu. Ona je znala da }e uvek biti
samo “nerazvijeni oblik vladaju}e klase”, iako je uvek `elela da postane ne{to vi{e. Pre
mnogo godina, teza 58 postavila je kao aksiom da se “spektakl zasniva na ekonomiji
obilja, a proizvodi takve ekonomije u krajnjoj liniji te`e dominaciji nad ~itavim tr`i{tem
spektakla”.

Ova `udnja spektakla ka modernizaciji i unifikaciji, zajedno sa svim drugim
tendencijama ka pojednostavljivanju dru{tva, vodila je ka tome da 1989. ruska birokratija
iznenada, kao po komandi, pre|e na

ideologiju

demokratije – drugim re~ima, na

diktaturu Slobodnog Tr`i{ta – i tako prizna sva prava Homo Spectatora (~oveka-

Z PREDGOVORA ZA

ITALIJANSKO IZDANJE

Godine 1967. `eleo sam da S

ITUACIONISTI

NTERNACIONALA

(SI) dobije jednu

teorijsku knjigu. U to vreme SI je bila ekstremisti~ka grupa koja je najvi{e doprinela
povratku revolucionarne borbe u moderno dru{tvo. Bilo je lako videti kako se ta grupa,
koja je odnela pobedu na planu kriti~ke teorije i ve{to manevrisala na terenu prakti~ne
agitacije, pribli`ava vrhuncu svoje istorijske akcije. Tako se ukazala potreba za knjigom
koja }e biti na raspolaganju u previranjima koja }e ubrzo uslediti, ali koja }e nastaviti da
`ivi i posle njih, u du`em periodu subverzivnog delovanja koje su ti nemiri otvorili.

Svako ko bude pa`ljivo ~itao ovu knjigu primeti}e da ona ne nudi nikakve garancije o
pobedi revolucije, njenom trajanju ili u pogledu te{kih puteva kojima treba pro}i, a jo{
manje o tome kako }e ta revolucija, {to se ponekad olako obe}avalo, doneti savr{enu
sre}u svakome. Moj pristup, u isto vreme istorijski i strate{ki, daleko je od toga da tvrdi
kako bi `ivot trebalo da bude idila li{ena svih nevolja i svakog zla, samo zato da bi nama
bilo ugodnije, a da su uzrok nesre}e ljudi samo nedela nekolicine posednika i vo|a.
Svako je plod svojih dela, pa ako mu njegova pasivnost prostire postelju, neka se onda i
izvali u nju. Najve}i rezultat katastrofalnog raspada klasnog dru{tva je ~injenica da je po
prvi put u istoriji prevazi|eno pitanje da li ljudi vole slobodu ili ne. Sada }e biti prisiljeni
da je vole.

Spektakl je svuda po~injao u prinudi, krvi i prevari, ali je obe}avao bolje dane. Verovao
je da ga ljudi vole. Sada vi{e ne obe}ava ni{ta. On vi{e ne ka`e: “Ono {to se vidi je dobro,
ono {to je dobro vidi se”. Sada jednostavno ka`e: “To je tako.” On iskreno priznaje da je

nepopravljiv

, iako je stalna promena – promena svega {to postoji u ono najgore – njegova

su{tina. Izgubio je svaku iluziju o samom sebi.

Dani ovog dru{tva su odbrojani. Njegovi razlozi i njegove zasluge pa`ljivo su izvagani i
videlo se da ne prete`u. Njegovo stanovni{tvo je podeljeno na dve strane, od kojih jedna
`eli da ovo dru{tvo nestane.

Gi Debor, januar 1979.