ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА ИСТОРИЈА СРПСКОГ
НАРОДА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
ДРУШТВО СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРБИЈЕ
Увод:
Током средњег века, међу Србима је било раширено мишљење, као и у
остатку средњевековног света, да се друштво састоји из три дела. “Поп моли Бога
за цео свет, а ратар храни и попа и војника, а војник брани и попа и ратара.
1
” У
српској средњевековној држави на челу се налазио владар, а испод њега су властела
која “брани”, свештенство које се “моли”, и себри који “хране”.
Владар:
Најмоћнији феудални господари били су владари. У Србији, од краја XI
века, они су носили титулу великог жупана, све до 1217. године када је Стефан
Немањић крунисан за краља, и када је Србија постала краљевина. Србија је остала
краљевина до 1346. године када се Стефан Душан крунисао за цара. Током XV
века, па све до пада српске средњевековне државе, владари су носили титулу
деспота. Српски средњовековни владари су имали улогу врховног судије, врховног
војног заповедника, а имали су и право сазивања сабора и доношења закона
2
.
Односи владара и властеле у српској средњовековној држави били су слични
оним односима који су постојали између византијског цара и његових
достојанственика и поданика. Властела је себе пред владарем називала робовима,
али не у правом смислу речи, већ је на тај начин истицала своју покорност и
послушност. Према свом господару, властела је била у обавези и да пружу
потребну подршку, помоћ или услугу. Владар је заузврат верним властелинима
пружао заштиту и богато их награђивао
3
.
Што се тиче односа између владара и свештенства, владар није имао право
да се меша у њихов рад и организацију. На неки начин, сам владар је чак био и
потчињен цркви, зато што је она имала право моралног надзора над њим.
Себри су били у најлошијем положају. Лично су били слободни али су
имали низ обавеза према држави, тј. владару, као и свом феудалном господару.
1
С. Ћирковић,
Срби у средњем веку
, Београд 1995, 193.
2
К. Јиречек,
Историја Срба
II, Београд 1978, 10.
3
Историја српског народа
I, Београд 1981, 374.
2
