ДРЖАВА
Држава је орган владајуће класе за остварење њених класних интереса.
Држава је историјска категорија, што значи да је једном настала и да ће ишчезнути.
У првобитној заједници није постојала још никаква организирана власт. Развојем
материјалних производних снага,
поделом рада, проширењем размене и формирањем тржишта, појавом приватног
власништва и цепањем племенских организација на власнике (богате) и невласнике
(сиромашне), односно на паразите и произвођаче, пропада племенско уређење. На
рушевинама старих племенских заједница израста нова друштвена организација са
постојањем антагонистичких
класа.
Као резултат непомирљивости класа настаје држава. Држава се кроз
историју стално развијала и мијењала. Постоји велика разноликост државних
структура. Међутим, може се ипак према објективним критеријима извршити
класификација држава. На основу економско-класне садржине говоримо о
типовима држава и друштва: робовласничко, феудално, капиталистичко и о
посебном типу државе у прелазном периоду или социјализму.
Сваки тип државе може имати различите облике. Дијелимо их према
организацији врховне власти у држави (монархија и република), према односу
локалних и централних органа власти (федеративне и унитарне државе) и према
политичком носиоцу суверене власти (демократија,
олигархија и аутократија). И савремена држава је инструмент класне владавине,
али се путем ње остварује и тенденција подруштвљења средстава за производњу.
Она се све више намеће као регулатор
цјелокупног друштвеног кретања, од елемента проширене репродукције, преко
одржавања монопола у области идеологије, умјетности и науке, до проширења у
сферу међународних односа.
Држава има следеће битне карактеристике: прво, становници се не деле према
крвном сродству, већ према територији; друго, моћ друштва у настанку државе
отуђује се од њега у јавној установи јавне власти која се ослања на монопол
физичке принуде и, треће, почиње
опорезивање грађана и стварање фондова ради издржавања државних органа.
ТЕОРИЈЕ О НАСТАНКУ ДРЖАВЕ
Постоје бројне теорије о држави, разликују се по њеном карактеру, приступу и
закључивању о настанку и улози ње саме. Теорије се могу класификовати на
научне и ненаучне, на социолошке и несоциолошке, као и на мешовите, тако да
можемо разликовати пет ненаучних теорија: патријархална теорија, религиозна
теорија, органско-биолошка теорија, психолошка теорија и теорија сила.
- Патријархална теорија цији је оснивач Аристотел, државу сагледава кроз
породицу.
Држава је налик породици јер, као што је отац глава породице тако је и монархија,
односно владар - монархијска власт, на челу државе.
- Религиозна теорија државе везује се за време антике, за митове, где је владар
изасланик Божији на земљи. Свака власт је била од Бога дана, као што и сам Исус
рече Понцију Пилату: "Не би имао никакве власти надамном да ти није дана
одозго", када су га оптужили и осудили на смрт. Касније се религиозна теорија
сели из антике у Средњи век. У Средњем веку власт постаје наглашенија и
развијенија. - Органско – биолоске теорије нам указују на изједначење државе са
живим бићем. Биће, како већ знамо садржи вољу и организам. Државна воља се
исказује законом и правним поступцима, док се организам упоређивао на
различите начине.
- Психолошка теорија мисли и сматра да настанак државе треба тражити у
психичким својствима и у самим особинама људи. Гобино, Чемберлен и други,
указују на поделу појединаца, и то на два основна психицка типа: на оне који су
унапред предодређени да командују, господаре у држави и оне који су послушни ,
који ћуте и траже свог вођу, неког ко ће их водити и усмеравати. Последице таквих
ФУНКЦИЈА ДРЖАВЕ
Држава поседује две основне функције: класну и интегративну - општу функцију.
Општа друштвена функција се огледа у обављања низа послова којима се
осигурава живот у друштву, од материјалне репродукције до одбрамбене функције.
Држава штити интересе владајуће класе. Функције модерне државе су обезбеђење
четири основна добра, а то су: јавни мир, јавна безбедност, јавни поредак и јавна
имовина.
Предмет овог семинарског рада је осврт на историјски развој мисли о држави.
Најпре се разматрају схватања античких мислилаца. Потом се анализирају дела
средњевековних теоретичара у којима је присутна мисао о држави. На крају, дат је
осврт на савремене теорије о држави.
ЗАЧЕТАК И РАЗВОЈ МИСЛИ О ДРЖАВИ КРОЗ ИСТОРИЈУ
Држава се кроз историју стално развијала и мењала. Постоји велика разноликост
државних структура. Међутим, може се ипак према објективним критеријима
извршити класификација држава. На основу економско-класне садржине говоримо
о типовима држава и друштва:
робовласничко, феудално, капиталистичко и о посебном типу државе у прелазном
периоду или социјализму.
АНТИЧКА МИСАО О ДРЖАВИ
Зачеци социологије налазе се у добро одабраним и пробраним анализама филозофа
СтареГрчке. Платон (427-374, п.н.е.), који је био аристократског порекла, ’’дао је
свету’’ 34 дела. Најзначајнија дела су му: ’’Одбрана Сократова’’, ’’Држава’’ у којој
се излажу социјалне идеје које Платон у делу разлаже кроз десет књига и
’’Закони’’. Држава се, по Платону,
појављује као неопходност, потреба и обавеза, и то све у циљу потреба људи.
Идеална Платонова држава дели се на три сталежа:
- Сталеж управљача (који сачињавају мудраци-филозофи),
- Сталеж чувара (ратници),
- Сталеж произвођача (сељаци, трговци, занатлије, радници и други),
Прави паралелу између државе и својства људске душе, који се деле на три
елемента: ум, воља и пожуда. На тим елементима су базиране и врлине, мудрост,
храброст и уметност.
ДУША ИНТЕРЕС КЛАСА ВРЛИНА
Ум Знање Филозофи / мудраци Мудрост
ПРАВЕДНОСТ
Воља Част Ратници Храброст Пожуда Задовољство Слободни грађани Уметност
По Платону, држава која се оснива може да постигне услове за благостање ако се
нађу заједно добар законодавац и тиранин, који би био млад, умерен, обдарен за
науку, јак у памћењу, храбар и племенит.
Владаре треба звати слугама закона, јер управо од тога, више него од било чега
другог, зависи и одржање и пропаст државе. Држава у којој закон зависи од
управљача, и где он сам нема снаге, спрема се пропаст. А у држави где је закон
господар управљача, и где је власт потчињена законима, спрема се дуго трајање и
сва добра која су богови даровали
државама. Закони који развијају и потпомажу врлине деловаће убеђивањем, или ће,
где се ћуди не могу убеђивањем променити, силом и правом кажњавати. Аристотел
(384-322, п.н.е.). Насупрот Платона, Аристотел разматра државу преко човека.
