Državna privreda i njene protivurečnosti

DRŽAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVURECNOSTI 

Nova vlast se po oslobodenju Jugoslavije našla pred novim 
zadatkom — obnovom zemlje i sredivanjem privrednog života, 
zadatkom koji je iziskivao izvanredne napore u situaciji proveravanja 
organizatorskih sposobnosti mladog državnog aparata, 
otklanjanja negativnog istorijskog nasleda, savladivanja posledica 
ratnih razaranja i opšte oskudice u opustošenoj Evropi. 

Jugoslovensko stanovništvo je u ratu desetkovano, a materijalna 
razaranja bila su najveca u Evropi, posle onih u SSSR i 
Poljskoj. Usled bombardovanja, cetvorogodišnjeg partizanskog 
rata, preterane okupatorove eksploatacije sirovinskih i poljoprivrednih 
izvora, kao i sistematskog uništavanja saobracajnica, 
industrijskih postrojenja, rudnika i drugih privrednih i 
kulturnih objekata, zemlja je neposredno po oslobodenju pružala 
haoticnu sliku ruševine. 

Obnovu su pokrenuli i organizovali organi narodne vlasti, 
oslonjeni na iskustvo sa slobodne teritorije, na radno oduševljenje 
radnika i omladine. Povereništvo NKOJ-a za ekonomsku 
obnovu dalo je smernice za rad, koje su sadržavale osnovne 
principe organizovanja obnove privrede posle oslobodenja. 
NKOJ i od marta 1945. i Vlada su tom pitanju pridavali izuzetan 
znacaj, polazeci od pretpostavke da od brze ekonomske 
obnove zemlje zavisi i sredivanje politickih prilika, da su to 
dva medusobno uslovljena procesa. Normalizovanje života je 
narocito obuhvatalo — sem organizacije snabdevanja stanovništva, 
koje je pod okupacijom teško popatilo — osiguravanje 
pomoci onim krajevima koji su bili žarišta narodnooslobodilacke 
borbe, privredno povezivanje podrucja, stvaranje jedinstvenog 
monetarnog sistema, obnovu saobracajnih veza. Pod obnovom 
se nije razumevalo samo otklanjanje posledica rata i 
sredivanje privrednog života, vec i obezbedivanje najnužnije 
materijalne osnovice za prelazak, u narednoj fazi, na planiranje 

1 U

 " SOCIJALISTICKA JUGOSLAVIJA 

proizvodnje i svih društvenih aktivnosti, saglasno vladavini 
državne svojine i ekonomskom monopolu države. Obnova 
industrije i privrede uopšte u periodu do završetka rata oštro se 
razlikovala od one u periodu od oslobodenja zemlje do nacionalizacije 
i prelaska na planiranje opšteg privrednog razvitka. 
Planske mere Komisije za obnovu do pocetka 1946, odnosno do 
trenutka kada je donet okvirni plan industrijske proizvodnje, 
imale su karakter grubih i opštih smernica. Ovom „sitnom 
planskom radu" pridavao se, sem privrednog, i vaspitni znacaj, 
zbog predstojeceg prelaska na opšte planiranje. 

S obzirom na povezivanje privrede u jedinstvenu celinu, 
saobracaj je, zajedno s industrijom i poljoprivredom, dobio 
prvenstvo u obnovi. Od brze popravke oštecenih saobracajnica 
zavisili su prevoz hrane u ugrožene i popaljene krajeve, 
snabdevanje industrije ugljem i sirovimana, osiguranje prevoza 
putnika. Pruga Beograd—Zagreb popravljala se danonocno, 
uporedo s pomeranjem fronta prema zapadu, tako da je prvi voz 
iz Zagreba stigao u Zemun polovinom juna 1945. Osim železnickih 
pruga popravljani su i drumovi. Primorski pojas i reke 
cišceni su od mina koje je okupator posejao u toku ili na kraju 
rata, pri povlacenju. Razvoju saobracaja pomagale su od juna 
1945. i Unrine isporuke lokomotiva i kamiona. 

Provizorno obnovljena industrija je do završetka rata uglavnom 
snabdevala front, da bi se od polovine 1945. orijentisala na 
proizvodnju za mirnodopske potrebe. Na porast obima industrijske 
proizvodnje nepovoljno je uticao niz objektivnih faktora: 
opšta nerazvijenost industrije, onesposobljenost fabrika, 
zaostalost poljoprivrede, nestašica sirovina, strucnjaka, transportnih 
sredstava. Mnoga preduzeca bila su prinudena da rade 
sa smanjenim kapacitetom. Iz popisa 1945. može se videti da je 
industrija zapošljavala svega 393.299 radnika, ciji je kvalifikacioni 
sastav, proreden u toku rata za 35%—40% strucnjaka, bio 
nepovoljan. Povecanje proizvodnje u rudnicima bilo je ometeno 
nedostatkom mašina, razorenom saobracajnom mrežom, manjkom 
pogonskih inžinjera i manjkom rudaca, ponegde iscrpenih 
za vreme rata. Poljoprivredi su nedostajale poljoprivredne mašine 
i alatke, vucna stoka, seme. 

Posle povlacenja vecine pripadnika nemacke narodnosne 
grupe s Vermahtom, u leto i jesen te godine u Vojvodini se 
osetio veliki manjak poljoprivredne radne snage. Imovina 
pripadnika ove narodonosne grupe se oduzimala bez sudskog 

1 U " SOCIJALISTICKA JUGOSLAVIJA 

je na selo, gde je zaveden otkup poljoprivrednih proizvoda, koji 
ce se kao sistem administrativnog razrezivanja razviti tek 
narednih godina. Unra je 1945—1946. dala Jugoslaviji preko 
dva i po miliona tona robe na ime pomoci i obnove. Politika 
snabdevanja zasnivala se na nacelu da „proizvodno stanovništvo" 
ima prednost nad neproizvodnim, „parazitskim", po 
kolicini, raznovrsnosti i redovnosti sledovanja. Opustošeni 
krajevi imali su prvenstvo u snabdevanju. Podrucja samo 
delimicno nastradala u ratu ili potpuno poštedena morala su da 
mobilišu sve rezerve i da prednjace u davanju pomoci. Dopunskim 
sledovanjem povlašceni su radnici onih grana i preduzeca 
koji su blagovremeno izvršavali ili premašivali proizvodni plan, 
jacali disciplinu i razvijali proizvodnost. S proleca 1945. 
Predsedništvo AVNOJ-a je ozakonilo mere protiv nedozvoljene 
trgovine i špekulacija, koje su se razvile na objektivnoj osnovi 
nestašice robe. Sredivanju opštih privrednih prilika i stvaranju 
jedinstvenog privrednog podrucja trebalo je da doprinese 
povlacenju raznih okupacionih valuta iz prometa (nemacke 
marke, ustaške kune, Nedicevog dinara, italijanske lire, bugarskog 
leva itd.), odnosno njihovom zamenjivanju za dinar DFJ, 
što je sprovedeno od aprila do jula te godine. 

Repatrijacija jugoslovenskih gradana iz fašistickih zarobljenickih 
i koncentracionih logora predstavljala je jednu od 
najznacajnijih socijalno-humanitarnih, politickih i ekonomskih 
akcija posle oslobodenja. Brzom intervencijom organa vlasti i 
obezbedivanjem saradnje sa saveznickim vojnim vlastima prekracivane 
su višegodišnje patnje jugoslovenskih gradana u 
logorima smrti u Nemackoj i drugim okupiranim evropskim 
zemljama, a njihovim vracanjem u Jugoslaviju osujecivane 
namere onih koji su hteli da ih iskoriste u politicke svrhe. Nova 
Jugoslavija je u repatrircima dobijala strucnu radnu snagu, 
toliko potrebnu u periodu obnove. O uspehu ove akcije sam za 
sebe govori podatak da je od 440.750 Jugoslovena, prema 
proracunu Povereništva NKOJ-a za socijalnu politiku, do 
oktobra 1945. repatrirano 335.000. Time su oni izbegli sudbinu 
„raseljenih lica" i licnu dramu emigranata, izloženih najraznovrsnijim 
politickim pritiscima, nevoljama i zloupotrebama, kao 
ljubi bez domovine. 

Neposredno posle oslobodenja zapocelo je hitno zbrinjavanje 

236.000 ratne sirocadi, koja je smeštana u domove, obdaništa, 
„državne decije kolonije", u porodice. U ovom humanitarnom 

DRŽAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVURECNOSTI 8 1 

poslu državne organe socijalne politike i zaštite odlucno su 
pomagali AFŽ, sindikati i USAOJ. 

Karakteristicno je, izmedu ostalog, da je Jugoslavija obnavljala 
privredu vlastitim snagama, ako izuzmemo pomoc Unre. 
Roba primana od Unre nije imala karakter trgovine nego 
pomoci. Vrednost od prodate robe išla je, prema sporazumu sa 
Unrom, u Fond za obnovu zemlje, ali su lokalni organi do jeseni 
1945. uglavnom besplatno delili robu ili je davali na kredit. 
Prema prihvacenoj politici u Montrealu, na drugom zasedanju 
Saveta Unre, plan za Jugoslaviju trebalo je da iznosi 768 
miliona dolara, ali je posle više izmena konacni operativni 
budžet odreden u iznosu od 416.821.300 dolara. Stvarna vrednost 
ovog budžeta, medutim, iznosila je, po otpisivanju oštecene 
i izgubljene vrednosti, kao i previše zaracunate robe iz tzv. 
balkanskih viškova, 400.852.300 dolara, odnosno 410.516.719 
ako se doda pomoc ML u iznosu od 9.716.419 dolara. U jesen 
1946, kada se rad Misije Unre u Jugoslaviji bližio kraju, 
preostalo je da se iskoristi još 107.000.000 dolara, pri cemu je 
forsiran materijal za poljoprivredu i industriju. Poslednje 
isporuke ostvarene su uglavnom do jeseni 1948, kada su 
isporuke Unre vec uveliko bile prestale. Na poremecaje u 
izvršenju programa uticali su razni faktori: favorizovanje jedne 
zemlje na racun druge (Grcke na racun Jugoslavije), ceste 
promene rokova liferacije, krize u odnosima izmedu SAD i 
Jugoslavije, oskudica hrane u svetu, nedostatak transportnog 
prostora, štrajkovi u rudnicima i industriji celika u SAD. U 
prolece 1947. Unra nije mogla u SAD da kupi za gotovo novac 
žito i krompir za Jugoslaviju, jer su navodno prevozna sredstva 
bila iskorišcena. Slabosti su dolazile i sa strane Jugoslavije, ciji 
strucnjaci nisu bili toliko operativni da ubrzavaju pronalaženje 
robe, utovar i prevoz. Jugoslavija je bila i žrtva politickih 
kampanja i provere Unrinih komisija po pitanju nacina korišcenja 
pomoci, jer je jugoslovenska vlada optuživana da pomoc 
predaje Jugoslovenskoj armiji, izvozi robu u druge zemlje, pre 
svega istocnoevropske, ali su i njeni organi — i pored opštih 
politickih izjava — pokazivali podozrenje i politicku iskljucivost. 

Zbog prehrambene situacije težište isporuka je bilo na 
uvozu osnovih artikala ishrane: žita, masti, šecera, mesa, itd. 
Otkupnom politikom mobilisani su vlastiti izvori ishrane (žito, 
mast, vuna, itd.), a u kriticnim trenutcima ishrane, kao u 

DRŽAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVURECNOSTI 8 1 

dobrovoljni rad društvenih organizacija žena i omladine. Tipican 
slucaj kontigenta sa velikim procentom takve robe predstavlja 
tovar sa 300.000 vojnickih cipela, koje su preradivane u 
Borovu i Osijeku. 

Uz ovu pomoc, bez obzira na primarnost vlastitih izvora, 
Jugoslavija je uspela da savlada opasnost od gladi neposredno 
posle rata, a na drugoj strani da ubrza industrijsko-
poljoprivrednu obnovu. Znacaj ove besplatne pomoci za narode 
Jugoslavije najbolje se može videti iz borbe nove Jugoslavije 
da Unra produži pomoc i posle 1946. godine, ali je tada 
preo vladao drugi tip pomoci u vidu Maršalovog programa, 
politicko-selektivnog karaktera, raspolažuci daleko vecim sredstvima 
nego Unra, kojemu je Jugoslavija odbila da pristupi, 
jer se nalazila na drugoj strani od one, na kojoj je bila zemlja' 
davalac Maršalove pomoci, SAD. 

Primena dobrovoljnog rada u raznim oblicima, od masovne 
radne akcije do takmicenja i udarništva, bila je najvažniji izvor 
obnove. Oslanjanje na dobrovoljni rad vuklo je koren iz rata, ali 
je tek s oslobodenjem dobilo masovne razmere i zahvatilo celu 
zemlju, postajuci redovna praksa. Za vladu je — u uslovima 
opustošenosti zemlje, opšte oskudice, ugašene razmene s inostranstvom 
— mobilizacija masa bila jedino sredstvo za izvodenje 
obnove. Dobrovoljni rad i takmicenje, kao jedna njegova 
forma, imali su izvor u revolucionarnom raspoloženju radnih 
masa da slede politiku KP J i da dalje menjaju društveno-
ekonomske odnose. Za „samopregoran rad" u toku takmicenja 
sticalo se udarnicko zvanje. Tokom 1946. radno takmicenje se 
pretvorilo u masovan pokret, koji je obuhvatao 60% radnika i 
službenika. Štampa je popularisala stahanovski pokret u SSSR-u 
koji ce u Jugoslaviji dovesti do pojave heroja rada poput Alije 
Sirotanovica i njegovih sledbenika. Mase radnika i seljaka, 
narocito omladine, davale su dobrovoljnom radu polet i širinu. 
Gradnjom „omladinske pruge" Brcko—Banovici 1946, cija je 
dužina iznosila 92 km, omladina Jugoslavije obeležila je 
pocetak velikih saveznih akcija, u kojima su ucestvovali i 
omladinci iz još 22 zemlje. Medu krupnim akcijama nalazio se i 
auto-put Beograd—Zagreb, nazvan Auto-put bratstva i jedinstva. 
Privredni savet Vlade FNRJ nije prihvatio predloge iz 
Sarajeva da auto-put, inace velika savezna akcija, prolazi i 
kroz Bosnu. Zahtev iz Bosne Boris Kidric je odbacio, pravdajuci 
stav time da bi put onda bio duži, da bi tražio gradnju mostova