ФАКУЛТЕТ ЗА ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ И ПРАВО УНИВЕРЗИТЕТА
„УНИОН – НИКОЛА ТЕСЛА“ У БЕОГРАДУ
ИСТОРИЈА ПРАВА И ДРЖАВЕ
Државно и друштвено уређење средњовековне Србије
Професор Студент
Доц.др Едит Дер Шерегељ Светозар Спирић 212/16
смер право, група 4а
Алексинац, август 2017.
4
Досељавање Срба на Балкан и прва држава
У време цара Ираклија (610-641) у околину Солуна доселили су се и Срби (како је
забележио цар К. Порфирогенит) и по њима се област и назвала Сервија. Аварско-
словенски напад на Цариград 626. године био је кобан по Аваре, јер после тога изчезавају
са историјске позорнице, а словенска племена насељавају се и учвршћују у унутрашњости
Византије. Терене које су Словени притисли византијски извори називају "Склавиније".
Ово су, по свој прилици, почеци словенских кнежевина.
Долазак Бугара на Балканско полуострво имао је трајне историјске последице на живот
Византије и Срба. Преци Бугара, који се у науци зову Протобугари, номади и коњаници,
прешли су Дунав 680. године и на територији између Дунава и планине Балкана
наметнули се као господари словенском становништву које је живело у осам племенских
области. Стапање словенског и протобугарског живља текло је брзо, и чини се без
особитих препрека. Њихова држава већ у другој половини 8. века устремила се на југ,
тежећи да се прошири на словенско становништво, које је живело у Тракији. Полувековни
бугарско-византијски рат, вођен са променљивом срећом, усталио је границу између ове
две државе. После тога бугарска експанзија усмерава се на запад и почетком 9. века
Бугари долазе у додир са Србима.
О најранијем животу и држави Срба у централним областима Балканског полуострва
веома мало се зна. По писању цара К. Порфирогенита, владарски син који је довео Србе
умро је пре доласка Бугара (тј. пре 680. године). После њега владали су његов син, унук,
па редом архонти (кнежеви) од истог рода. Томе роду или фамилији припадали су и
најранији познати српски кнежеви: Вишеслав, Радослав, Присогој и Властимир. Према
истом извору Бугари и Срби су живели мирно, покоравајући се царевима Византије, све
док бугарски кан Пресијам није напао српског кнеза Властимира. Рат је трајао три године,
вероватно између 836. и 852. године и у њему је бугарски кан изгубио "већину своје
војске". То говори о јачини Властимирове државе за коју се зна да је обухватала и делове
данашње Херцеговине.
Властимира су наследили синови: Мутимир, Стројимир и Гојник. И они су имали да
издрже бугарски напад. Бугарску војску је, по свој прилици, предводио Владимир, син
кана Бориса, али неуспешно. И он и дванаест бугарских велможа (бољара) пали су у
српско заробљеништво. Српски владар их је ослобидио и после тога је завладао мир. Кнез
Мутимир владао је до 891/892. године. То је доба када је Византија била још јака и када је
држала целу источну јадранску обалу. Власт византијског цара и даље су признавали
словенски кнежеви, а то се доказује тиме што су они, као византијски војници, ратовали у
јужној Италији.
Крајем 9. века Срби су примили хришћанство. Као аргуменат за то у науци се узима
појава првих хришћанских светачких имена код Срба. Зна се да су Властимирови унуци
добили имена: Стефан (Мутимиров син) и Петар (Гојников син). Претпоставља се да су
они рођени између 870. и 874. године. Прва фаза христанизације Срба веома је мало
позната. По свој прилици први мисионари били су Методијеви ученици и свештеници
архиепископије из Сплита, који су употребљавали латински језик. Изгледа да је
хришћанство најпре примио горњи слој српског друштва, а да је већина становништва
дуго задржала своју стару словенску паганску религију. Претпоставља се да су настанак и
празновање породичног празника "славе" - код Срба, у ствари измењени облици старог
поштовања предака (култ предака).
