1
Мирослав Пантић
Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века
1990.
XVII век: Доба барока
Књижевност коју je минули шеснаести век оставио у наслеђе следећем, седамнаестом, на
подручју које покрива данашња Црна Гора са својим приморјем била je упадљиво
неједнака по обиму и нејединствена по карактеру; исто тако, није ни по вредности била
сва од истога рода, нити je пак могла да се једначи с књижевношћу оствареном у другим,
и већим, ондашњим нашим литерарним срединама. Уза све то, она je представљала добру
основу за позније грађење, са које се могло поћи даље и то бар у два правца. Један од њих
значио би наставак и шире развијање у већ познатим и углавном одређеним оквирима, али
сада понегде и у понечему на нов начин, уз веће богатство облика и, разуме се, на вишем
нивоу. Други je био у тражењу и отварању нових путева, ближих сувременим кретањима у
европској књижевности.
Међу одликама које су се у књижевности у овим странама настављале и у новом столећу
најпре се уочава њена раздвојеност, њена, готово би се рекло, располућеност у два
напоредна тока, која су и даље ишла одвојено, без сливања и преплитања, а дуго и без
икаквих међусобних додира. Посебну и у потпуности специфичну књижевност имао je
католички део овдашњег становништва, где се књижевност развијала и мењала у
зависности од развоја и мена књижевности европског Запада. Сасвим je друкчија била
књижевност православног света: услед докраја неповољних услова под којима je била
принуђена да траје, она je остајала у својим чврсто одређеним, безмало окамењеним
облицима и била у ствари од невоље осуђена на понављање одавно достигнутог, уз само
ретке, местимичне и изузетне покушаје варијација. Друго наслеђено својство
књижевности овога тла у томе je што je она, добрим својим делом, свој израз тражила у
латинском и италијанском језику, мада не више и једино у њима, као што je случај био
дотле. Књижевници су и даље у највећем броју потицали из редова учених људи и
богослова, а ређе су били песници, па je стога и књижевност коју су стварали била
претежније учена и богословска но уметничка. Са седамнаестим веком, у коме je дошло до
новог расцвата ерудиције и обновљеног, чак појачаног, интересовања за теолошка питања,
и за побожну, моралистичку, па и нескривено пропагандну књижевност коју надахњују
црквени кругови, та су два елемента у литератури постала још наглашенија и очитија.
Најзад, није ни у овом столећу изостала појава да писци одавде одлазе, због малих изгледа
код куће или због ширег поља за своје амбиције на страни, и да у појединим италијанским
културним центрима теку своју литерарну каријеру и траже шансу да дођу до гласа и
књижевне славе.
2
Али уз сва та стара своја својства књижевност XVII века показује овде и нека нова. Сада
се јавља, и има je све више и боље, и уметничка књижевност на народном језику. Не само
изразом и стилом, и не само својим сталним песничким формама и својим темама, већ и
дијалекатски, она се наслања на књижевност Дубровника, па je у том погледу уз нешто
очигледног и намерног претеривања говорено чак и о дубровачко-бокељској књижевној
симбиози.
[130]
Ова отвореност према књижевности Дубровника, као нов и тада мало
приметан квалитет у књижевности насталој на данашњем Црногорском приморју,
испољава се и у личним, а не само у литерарним везама писаца: поједини песници
Дубровника бораве од времена до времена по службеним пословима или приватно у
Котору или другде по Боки, као што и понеке људе од књиге путеви доводе из Боке у
Дубровник, где имају прилике да се нађу и у друштву тамошњих ерудита и књижевника.
Овакве везе не успостављају се, међутим, само с Дубровником: од првих деценија XVII
века, па даље све више, с писцима Боке присне додире остварују и писци са осталих
тачака Приморја, и они чак лакше, с обзиром на чињеницу да су се с Бокељима нашли у
истој политичкој и државној заједници.
У овом столећу, затим, све виднију улогу у књижевности добијају, уз Котор, и остала
места Боке Которске и Приморја — Пераст, Будва, Прчањ, Доброта, на пример — којима
остварени економски услови, достигнути степен друштвених односа и културне прилике
омогућују не само да постану мали центри цивилизованог живота већ и да му дају и своје
видне и особеним бојама обележене доприносе. Најнеобичнији je можда " том погледу
положај Пераста. Тај мајушни град, смештен на онда бескрајно опасном и несигурном
комаду земље, није био само насеље вештих и смелих помораца, способних и спретних
трговаца, и хајдука, ратника и гусара надалеко чувених по храбрости и безобзирности,
него исто тако — и не без удела и заслуге управо тих категорија својих становника — и
насеље најшире ?и најдубље образованих опата, тананих познавалаца географије,
астрономије и навигације, ерудита са склоностима ка историји и са осетљивошћу за
традиције, љубитеља позоришта и скромних писаца за позориште и, што по значају
сигурно није на последњем месту, скупљача народне поезије и стваралаца који пишу у
њеноме духу и на њен добро знани начин.
Своје почетне тренутке и прве своје представнике барокна књижевност Боке Которске
имала je у самом средишном свом граду. Неколико которских писаца који јој стоје на челу
деловало je једновремено и оставило дела различитог карактера, на ова три језика на
којима се онда писало. Међу њима није увек могућно утврдити првенства и начинити у
свему поуздан редослед, јер нам сада недостају многи потребни датуми, а најчешће ни
остали књижевноисторијски спомени о њима нису потпуни или нису сигурни. Ако и није
био баш први, свакако не стоји ни много далеко од тога угледни и моћни властелин
которски Маријан Болица; у књижевност он je ушао са својим полуслужбеним списом на
италијанском језику који се обично назива скраћено
Спис Скадарског санџаката,
али
који, у ствари, има знатно дужи наслов, по ондашњој склоности писаца да већ и у наслову
4
гледајући како се од некога доба из године у годину на границама његовога Котора
(Cattaro, patria mia) окупљају велике турске групе покренуте против побуњених брђана
"Албаније" (како су тада називани ови крајеви), а у намери да покаже опипљивим начином
узроке окупљању толике војске, као и то куда оне теже, од кога су састављене и ко их
води, одлучио да "живим и властитим бојама оцрта "главне градове овога санџаката, с
њиховим положајима, и да наброји села и куће њихових становника, да именује ко им
заповеда, и каже колико би бораца могло да се отуда подигне, којим су оружјем
наоружани, коју веру верују и које обичаје имају, и да дода оно што je још од особитог
интереса". Али, с друге стране, када се има у виду да je у том мноштву појединости већина
била поверљиве природе, могућност штампања таквога дела унапред се знатно смањује.
Изван сумње je, међутим, и то да Болици није био искључиви циљ ни да млетачком
моћнику пружи "само веома стваран и подробан опис и извештај", како je он сам
дефинисао тај текст, и да тако овај остане омеђен једино својом практичном, службеном и
обавештајном сврхом. То се види у одељцима у којима он опширно приказује неке
догађаје, на пример онај из 1604. када je скадарски санџак-бег Али-бег Мемибеговић
покушао да силом отме од Црногораца данак и поклоне, а ови га сачекали у брдима,
разбили и отерали тако да се сам бег "једва спасао на добром хату", или оне из 1612. и
1613. о походима Мустафа-паше и Арслан-паше против Брђана, завршене такође
неуспехом. Исто се то види по одељцима у којима се несразмерно дуго задржава на
појавама или моментима од споредније важности или који чак стриктно и не улазе у његов
предмет — као кад надугачко и нашироко описује лов на укљеве у Скадарском језеру и
ловове на Бојани и другде, којима je присуствовао. То je затим очито по расутим
напоменама у којима истиче лепоту, пријатност и природне дражи појединих места,
градова или предела; такве су напомене о Цетињском манастиру ("мален али веома леп"),
Ловћену (са кога се, када je ведро, види далеко, све до Драча и Скадра), Бару ("bella cittа"),
долини Бојане (са "дванаест њених прекрасних села пуних милина"), Ријеци Црнојевића,
Подгорици и још толиким другим. И то читалац мора закључити и када наилази на
пишчеве екскурзије о прошлости и старини појединих градова (Дриваст, Жабљак, Медун,
Дукља). Ти одељци имају гдекад и својих чисто литерарних одлика, или пак показују
ерудитске претензије аутора. Стиче се утисак, најпосле, да je Болици у великој мери било
стало и да подвуче властиту улогу у збивањима на овом подручју, запаљивом на
најситнију варницу, али и од толиког значаја за млетачке државне интересе, и да истакне
свој лични утицај на њих. У политици которског провидура према Турцима, у његовом
општењу с високим турским функционерима, приликом повлачења одређених
државничких потеза, Болица je најчешће, тако барем из његовог списа произлази,
посредник и емисар, саветодавац и извршилац, што може све да буде, јер je човек великог
искуства и познавања ствари, и јер га с врло утицајним Турцима повезује не само
познанство већ и пријатељство. Када се 1604. љути Али-бег Мемибеговић, који се упутио
да казни и покори побуњене Брђане, начас заустави у Котору, Болица ће га, као свог
давнашњег пријатеља, на чијем je двору био гошћен и кога je и сам гостио, представити
которском провидуру с којим ће овај водити угодан разговор. Болица ће сам, две године
5
касније, на опште задовољство, средити гранични спор око дела територије с пашњацима
између Обођана и становника Шпиљара, а његово решење потпомоћи ће својим
сведочењем скадарски санџаци и кадије из Црне Горе, Скадра, Подгорице и Пећи. Њему
ће доћи 1612. године изасланици Мустафа-паше, с писмима и захтевима, и он ће се
побринути да се изглади првобитни неспоразум и да се изасланици врате с доличним
даром за босанског пашу, који je тада такође био на пролазу, водећи један од казнених
похода на Брђане. Таквих дипломатских успеха Маријана Болице има у његовом спису
још неколико испричаних, и испричаних, разуме се, с неприкриваним поносом, али један
je аутору остао нарочито драг, ако се суди по простору који му je посветио: достављање
државне поште, која je бродовима стизала из Венеције у Котор, па су je одатле поједини за
то ангажовани и плаћани Црногорци преносили до баила у Цариграду, и из Цариграда
другу доносили у Котор, одакле je опет бродовима одлазила за Млетке, било се
компликовало услед крваве заваде Црногораца с Кучима, преко чије су земље водили
путеви, па je, једно време, уместо краће, и брже, а тиме и јефтиније маршруте, она била
принуђена на заобилазнију и спорију, а тиме и скупљу, али je онда ствар у своје руке узео
Болица и умиривши закрвљена и завађена племена упутио поштанску штафету
напуштеним старим смером.
Боличин
Опис Скадарског санџаката
важно je и драгоцено дело у многом погледу. Оно je
то пре свега као историјски извор. У њему je начињен тренутни снимак читавог
пространог региона, у коме je главни и најзнатнији део област данашње Црне Горе, и то
снимак тачан и до најситнијих појединости јасан. На том снимку остали су забележени
административна подела, политички положај и друштвени односи региона у оно време,
затим његова географска и физичка ситуација; потом су на њему разговетно убележени
сви његови градови, села и засеоци, са својим аутентичним називима, с бројним стањем
становништва, кућа и бораца које су кадри да даду, с именима њихових старешина и
предводника у том тренутку; ту су најпосле планине, реке и језера посматраног краја, као
на подробној географској карти, али често с пуно додатних, а важних или занимљивих
података. Без овог Боличиног списа сигурно je да многих знања о свему томе данас не
бисмо имали, или их не бисмо имали овако на окупу и оволико поузданих.
Али Болица je више него хладни статистичар и регистратор тренутног стања. Он je дао
своје приказе неких догађаја које je сматрао значајним, и ту je такође био тачан, као што
су потврдила проверавања историчара по архивима. Што je важно такође, и што овим
казивањима још више подиже цену, которски посматрач био je непристрастан и
објективан и виђено je саопштавао без трага искључивости, које год било, верске, или
етничке, или пак политичке. Раније владаре Црне Горе помиње он на више места и увек с
особитим поштовањем; најчешће je међу њима "пресветли господин кнез Иван Црнојевић"
(l'illustrissimo signor conte Giovanni Cernovichio). Болици посебно импонује што у личном
поседу има једну сабљу, која je ратни плен из давнашњих сукоба Црнојевића с Турцима.
Није мањи ни респект који показује говорећи о старим краљевима и царевима Србије
7
изричитих знакова тога задовољства: у латинским песмама посвећеним законима и
Котору, поред којих су још штампане похвалне песме провидуру Долфину и дужду Бембу,
за које се све побринуо грађанин млетачки и канцелар которски Петрели, Бућа и Болица
слављени су као которски Солони и Ликурзи, јер су закони "најчвршће старе зидине
града". Са своје стране редактори
Статута
написали су само један текст и њиме су дали
свој прилог изразима поданичке оданости: то je њихова посвета провидуру Долфину,
писана куртоазним латинским стилом и довршена у току 1615. године.
У круговима которских ерудита и писаца на латинском и италијанском језику истицали су
се тих првих деценија XVII века и два брата из грађанске породице Цизила (Cisilla),
Михајло и Тимотеј. Млађи од њих, Михајло, био je световни свештеник и познати
проповедник, чувен до те мере по учености и побожности да се дуго памтила реч
которског бискупа — коју су, додуше, понављали и други, као неки стални обрт, у
случајевима сличне врсте — да у црквеној хијерархији нема положаја толико високог да
га он не би био достојан.
[180]
Тај високи глас и таква ученост сигурно су му обезбедили
избор и именовање, 1. јула 1605, за опата Светога Ђорђа код Пераста, али су му донели и
многе тешке трзавице и грдне невоље, које су проистицале из познатог, дуготрајног и
љутог сукоба Пераштана и Которана око права именовања носилаца те части.
[140]
Ослањајући се на помоћ и подршку овога старијег брата Тимотеја, који je дуго био
његов капелан, опат je некако излазио на крај с тешкоћама дужности и са силовитом ћуди
подручних верника, мада у једном нарочито драматичном тренутку, децембра 1621, није
издржао искушење, те je поднео оставку, коју му je которски бискуп одмах и уважио,
именовавши га за каноника цркве Светога Трифуна. То je, међутим, био само кратак
прекид, јер су га Пераштани без имало устручавања буквално принудили да се врати
напуштеном стаду, па je он, прихвативши њихове "разлоге", на челу перашке опатије
остао све до смрти, 1646. године. Али je Цизила био и последњи Которанин који je носио
митру опата Светога Ђорђа; после њега она je додељивана искључиво Пераштанима, па je
тек на тај начин окончана њихова вишевековна суревњивост на Которане око тога. По
уверавању поменутог свог брата, Михајло Цизила je био знатан латински песник; али осим
једне његове песме, коју нам je исти Тимотеј и оставио у свом запису, немамо никаквог
даљег ослонца за просуђивање његове поезије. A и та једна песма, која je само кратки
епиграм испеван приликом смрти которског властелина Ивана Болице, није за то довољна.
Она je више конвенционално смишљена похвала преминуломе но израз неких истинскијих
емоција: гроб je затворио Ивана из славне куће, али су и земља и море немоћни да затворе
и његову славу, јер je он са својих врлина стицао прве части у своме граду, и био високо
пажен од млетачких власти, а сад су му се за њих, уместо тесне земље, отворили узвишени
небески двори.
[141]
Старији брат Тимотеј Цизила био je монах бенедиктинског реда, а припадао je Мљетској
конгрегацији, која je окупљала бенедиктинце Дубровачке Републике. Разлоге због којих je
он прво време свога живота прво боравио изван роднога града и чак, према ондашњем
