песник, уредник литерарних магазина и један од најзначајнијих представника америчког романтизма. Едгар Алан По, за живота готово непознат, постао један од најутицајнијих америчких песника када су вредност његовог дела открили француски песници Бодлер, Маларме и Валери. Његове кратке приповетке сматрају се претечом
Његов отац и мајка, Дејвид По Jr. и Елизабета Хопкинс По (обоје
глумци) преминули су у року од две године (отац 1810, мајка 1811.) након његовог рођења - након тога, По је одведен у Ричмонд, гдје је живео код Џона Алана, те онда послан у Енглеску где је од 1815. до 1820. похађао
презиме Алан узео је као средње име. Породица По је иначе пореклом из Шкотске, где је рођен и Едгаров отац. Године 1826, По одлази на студије на вирџинијски универзитет под именом, али је избачен због коцкарских дугова, што га доводи у свађу с Џоном Аланом који га се тада одрекао као сина. Године1827. придружио се војсци, лагавши о свом имену и старости; 1830. стиже до Вест Поинта, али је избачен годину касније због неизвршавања дужности. О следећем периоду Поова живота мало се зна, осим да је 1833. живео с очевом сестром уБалтимору. Након што је с кратком причом
Године 1835, По се жени тринаестогодишњом рођакињом Вирџинијом Клем, која ће касније од последица туберкулозе постати инвалид, те на крају и преминути, што се сматра узроком Поовог необузданог алкохолизма. Славна песма
тог периода, сматрају се Поовим најпознатијим криминалистичким романима. Такође, био је активан књижевни новинар. Године 1848, депресиван и у очају, По покушава самоубиство. Након тога је након забаве на путу новој заручници нестао на три дана. Појавио се у врло чудном стању у Балтимору, где је и на крају преминуо 7. октобра1849.
Дела
Поов опус обилује романима, кратким причама те песмама и
сматра се огромним доприносом светској књижевности, поготово у
Vitez snažan I odvažan, Na suncu je i pod hladom, Putovao I pevao, Tražeć zemlju Eldorado.
Al’ već stari Vitez hrabri — Pada sen na srce mlado, Jer ne ume Naći grumen Zemlje kao Eldorado.
Kad je snaga Njemu pala, Sen putnika vide tada — Reče: „Seni, Kaži meni —
Gde je zemlja Eldorada?“
„Niz planine Mesečine“, Sen mu reče, „niz dol hrabro Senki jaši, Ako tražiš, Ako tražiš Eldorado!“
Edgar Alan Po: šta mu književnost duguje
Najbolja i ujedno najjezivija počast koju Edgar Alan Po (19. januar 1809,
Boston – 7. oktobar 1849, Baltimor) može da dobije, odigrava se na dan njegovog rođenja. Tog datuma tajanstveni posetilac, noseći maramu preko lica, dolazi na Poov grob u Baltimoru i ostavlja dopola popijenu flašu konjaka i tri ruže, u ime sećanja na američkog majstora kratke priče strave, autora jedne od najboljih pesama svih vremena i jednog od najuticajnijih pisaca 19. veka. Zatim nestaje u noći. Tako je bilo i ove godine, tačno dva veka posle piščevog rođenja. Autor „Gavrana” i niza stilski savršenih pripovedaka kao što su „Crna mačka” ili „Pad kuće Ašer” koje uporno, i na radost stotina hiljada Poovih obožavalaca širom sveta, i dan-danas lede krv u žilama, rođen je u nesrećnoj porodici glumaca, Vilijema i Elizabet Po. Otac napušta Edgara i njegovu majku već 1810. godine, a sledeće godine umire i Elizabet Po. Malog Poa prihvata Džon Alan, uspešni trgovac iz Ričmonda, koji ga nikada nije zvanično usvojio ali po kome je dobio i srednje ime, Alan. Od 1831. godine, Edgar Alan Po ozbiljno pokušava da pokrene književnu karijeru, šetajući od redakcije do redakcije, često u poniženom položaju čoveka koji mora da moli za honorar. Dok je pisao za časopis „Mesindžer” u kojem je objavljivao kritike,
pripovetke i poeziju, tiraž je bio utrostručen. U to vreme bivaju objavljene i čuvene „Avanture Artura Gordona Pima”, u obliku feljtona u nastavcima, čime Edgar Alan Po uspeva da stekne književno ime. U januaru 1842. godine, Poova supruga Virdžinija pokazuje prve znake tuberkuloze, od koje će i umreti pet godina kasnije u 24. godini. Svakako je njena bolest uticala na izbor tema njegovih priča koje su se opsesivno bavile smrću, tugom, preranom smrću žene, kao i jednom od najstrašnijih, sahranjivanjem živih. Međutim, činjenica je i to da je u periodu romantizma kojem Po pripada, gotički roman bio veoma popularan. Edgar Alan Po je, imajući to na umu, i u stalnoj stisci sa novcem, pisao priče koje su donekle podilazile aktuelnom književnom ukusu, a potvrda njegove genijalnosti leži u činjenici da su, iako pisane za „široke narodne mase” i danas to remek-dela neprocenjive vrednosti. Poema „Gavran” objavljena je u časopisu „Ivning miror” 29. Januara 1845. godine. Za jednu od najlepših pesama svih vremena, Edgar Alan Po dobio je od časopisa „čitavih” devet dolara honorara. Edgara Alana Poa zatekli su 3. oktobra 1849. godine kako u nekoj vrsti delirijuma luta baltimorskim ulicama, verovatno pod snažnim dejstvom alkohola. Četiri dana kasnije, umro je u bolnici. Novine su objavile da je Po umro od „zapaljenja mozga”, a nezvanična verzija podrazumevala je pretpostavke da je jedan od najvećih pisaca svih vremena umro od delirijuma tremensa, srčanih tegoba, epilepsije, sifilisa, kolere ili besnila. Malo je poznato da je pored priča strave, Edgar Alan Po objavljivao i satirične i humorističke priče, a neke od njih su kod nas objavljene u knjizi odabranih pripovedaka „Anđeo čudnog”. Takođe, za srpske čitaoce, izdavačko preduzeće „Rad” objavilo je knjigu „Romani” Edgara Alana Poa 2007. godine, sa dve njegove novele, „Avanture Gordona Pima” i „Preko stenovitih planina: dnevnik Džulijusa Rodmana”. „Rad” je 2006. godine objavio i obimne „Sabrane priče i pesme”. A, šta je sa tajanstvenim posetiocem Poovog groba? Godine 2007, Sem Porpora, istoričar Vestminster crkve u čijem dvorištu je sahranjen Edgar Alan Po, rekao je da je on pokrenuo tu tradiciju kako bi prikupio novac da bi očuvao crkvu. I to oko 1960. godine, rekavši da je netačno da ova tradicija postoji još od 1949. godine. Džef Džerom, kurator Poovog muzeja u Baltimoru, demantovao je ovu tvrdnju. Običan marketinški trik ili fanatična odanost jednom od najvećih pisaca sveta? Time neka se bave Baltimorci, a nama ostaju, kad god poželimo, besmrtna „Anabel Li” i „Gavran”. Piscu plaćeno devet dolara. „Jednom jedne strašne noći,
zaveštanih oltaru, osuđenih da idu u smrt i dostignu slavu svojom sopstvenom propašću? Da li će mora Tmina večito mučiti ove izabrane duše? Uzalud se oni otimaju, uzalud se prilagođavaju navikama sveta, njegovim predostrožnostima, njegovim lukavstvima; oni će biti još oprezniji, zatvoriće sve izlaze, zastrće prozore protiv zalutalih metaka; ali će Đavo ući kroz ključaonicu; savršenstvo biće slaba tačka njihovog oklopa, a neko izvanredno svojstvo začetak njihovog prokletstva."
( Šarl Bodler)
Kao što je umro pod nerazjašnjenim okolnostima, tako ni godina
njegovog rođenja nije pouzdana. Iako se u velikoj većini enciklopedija navodi 1809. godina, on sam je tvrdio da je rođen 1813. Rodio se u Bostonu (SAD), kao drugo dete putujućih glumaca, Dejvida Poa i Elizabete Arnold Hopkins Po. Poova porodica, škotsko-irskog porekla, bila je jedna od najuvaženijih u Baltimoru, poštovana i u srodstvu sa najplemenitijim kućama u Engleskoj. Dejvid Po, sin generala i budući otac Edgara Poa, silno se zaljubio u englesku glumicu Elizabetu Arnold, čuvenu po svojoj lepoti, i prkoseći volji porodice, pobegao je iz rodnog grada i s njom se oženio.
„Potičem iz porodice čuvene po fantastičnim i strasnim tipovima. Mnogi
me nazivaju ludim, ali još nije rešeno pitanje da nije ludilo možda najveći stepen inteligencije, ne stvara li možda bolesna misao sve ono što je slavno, sve ono što je veličanstveno, jer je sa ludilom stekla neku naročitu sposobnost koja nadmašuje obični i svakidašnji zdravi razum. Oni koji budni sanjaju znaju mnogo više nego oni koji samo u snu sanjaju. U svojim maglovitim vizijama oni zapaze često odblesak večne svetlosti i drhte kad se probude, osećajući da im se malopre otkrivala velika tajna."
(Edgar Alan Po - „Eleonora")
Njihov brak trajao je kratko i gotovo istovremeno su umrli, ostavljajući
u bedi troje sasvim male dece. Edgara je usvojio njegov kum Džon Alan, bogati trgovac iz Ričmonda (Virdžinija), koji se bavio trgovinom duvana, odeće, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova. Edgar je odgajan je u potpunom blagostanju i nadi da će naslediti bogatstvo.
Po je plenio svojom bistrinom, znatiželjom i izrazitom inteligencijom,
čime je stekao epitet wonderkid-a. U salonu bogatog Alana deklamovao je najduže pesme i na sva pitanja davao spremne i brze odgovore. Zato su ga poočim i pomajka poveli na obrazovno putovanje po Engleskoj, Škotskoj i Irskoj. Pohađao je školu u Irvinu, u Škotskoj, rodnom mestu Džona Alana, a pre povratka u Ameriku poveren je doktoru Brenzbiju, koji je držao poznati vaspitni zavod u Stouk-Njuingtonu, u blizini Londona. Po je kasnije u
„Vilijamu
Vilsonu"
opisao ovu čudnovatu kuću i utiske iz svog đačkog života.
“Prolazeći kroz mračnu dolinu, ja vapijem za ljubavlju, skoro da kažem za
samilošću moje sabraće. Hteo bih da oni veruju da sam ja u izvesnoj meri bio rob prilika izvan ljudske vlasti. Želeo bih da oni potraže, mene radi, u detaljima koje
