Увод
Све бржи техничко-технолошки развој неминовно намеће
многе промене које се уводе у све сфере нашег живота. С
обзиром да је рачунар постао део свакодневног живота у
привреди и у свету рада, као и део свакодневног живота у
слободном времену, у домаћинству и у свакој другој људској
области, намеће се питање о његовом месту у образовању
уопште. Свако друштво тежи за ефикаснијим, економичнијим и
демократскијим образовањем, па се стога питање употребе
нових информационих технологија у образовању своди на
проблем стварања теоријски идеалног модела о употреби ових
технологија у васпитно-обаразовном раду.
Током последњих
деценија захваљујући савременим информационим и
комуникационим технологијама (ITC), променили су се многи
аспекти нашег живота, а нарочито наш начин комуникације,
испуњавања слободног времена, начин рада и учења. Промениле
су се и потребе нашег приватног и радног окружења и као резултат
намеће се потреба промене концепта стицања знања у оквиру
образовања ученика, а кроз концепт учења током целог живота.
Примена савремених технолошких достигнућа, а посебно примена
данас већ широким масама доступних персоналних рачунара и
Интернета, постаје централно питање савремене педагошке науке,
али и неизбежни елемент пажње савремене образовне политике и
реформе. Од свих новијих достигнућа, Интернет ресурси могу у
највећој мери да помогну у образовању деце спремних за ново
информационо доба. Педагошка основа за примену алата
информационих и комуникационих технологија биле су до тада већ
установљене педагошке теорије, од којих су се издвајале
конструктивистичке теорије учења, јер су се на основу њих
издвојили добри примери учења на Net-у. Многи едукатори
међутим налазе да су ове педагошке теорије настале пре појаве
„дигиталног доба“ и да не одговарају промењеном профилу
студента у смислу начина учења и комуникације и да питање
социјализације и индивидуализације учења посматрају
конзервативно, без суштинског схватања колико је процес
социјализације промењен кроз коришћење Интернета као
средства за комуникацију. Учење је могуће кроз константну
изградњу друштава „netwоrк“, капацитет да се учи је важнији од
тренутног знања, почетна тачка учења није садржај већ контакт са
особама, групама, нодовима за учење, знање поседује група а не
појединац – ово су основе над којом је подигнута нова педагошка
теорија под називом конективизам . Савремено радно место све
више захтева способност у прикупљању, процењивању,
синтетизовању и примени информација, као и разматрање више
могућих решења, а не само једног правог. Уз примену савремених
технологија препоручује се примена таквог образовног процеса
који није усредсређен само на предавача (предавач-центрична),
већ омогућује и ученицима активно учешће у наставном процесу.
Настава треба да се одвија у флексибилном окружењу,способном
да представи информацију на више начина, са приступом разним
информационим изворима и максималном фексибилношћу када је
у питању интеракција између предавача, студента и информације.
-велики број деце у групи,
-недовољно обучено наставно особље, ...
Даље, наставу је неопходно актуелизовати. Под појмом
„актуелизација наставе подразумева се систематско уношење
елемената савременог друштва и потреба савременог човека у
наставне садржаје, примену савремених наставних средстава“
(С. Анђелић). Да би се настава актуелизовала потребно је увести
иновације у образовање. Иновација је нека новина у пракси
образовања, нека промена у садржају или методама рада, а у
циљу побољшања квалитета наставе. Она не мора да буде нешто
ново, већ и нешто боље које се усваја, примењује и усавршава.
Данашња педагогија настоји да устаљени начин учења замени
бољим и ефикаснијим, који би обезбеђивао да већи број деце за
краће време успешније припреми за активно учешће у даљем
развоју науке, технике, технологије и друштвених односа. Из тог
разлога у интензификацији наставе као значајан елемент истичу
се аудио-визуелна средства, јер она проширују знања, допуњују
материјал и доприносе трајности знања.
Савремена образовна технологија, уз корисћење
мултимедијалних система, ствара предуслове за ангажовање
свих чула у процесу стицања нових знања, развија креативност
ученика и обезбеђује већу активност ученика у настави и учењу.
Зато су информатика и информациона технологија значајни
садржаји наставе на свим степенима школовања.
Делова пирамида искуства упозорава да деца и одрасли
запамте:[1]
• само 10% онога што прочитају – читање,
• 20% онога што чују – слушање речи,
• 30% оног што виде,
• 50% оног што виде и чују – гледање слика, радњи или
демонстрација,
• 70% оног што кажу и напишу, што одиграју – стварање
драме, играње улога, писање/читање о датом питању,
• 90% оног што учине – чинити нешто стварно, остварити
актуелне циљеве, трагати за солуцијама.
Истраживање попут овог подстакло је развој интерактивних
наставних метода, које се користе упоредо са традиционалним
дидактичким методама. Оне се не предлажу као алтернативе
традиционалним дидактичким методама него као додатак
њима.
У модерна наставна средства спадају: образовни рачунарски
софтвер, рачунари, мултимедије, електронска комуникација,
експертни обучавајући системи, наставне базе знања и слично.
Да би се обезбедила дидактичка вредност примене наставних
средстава, неопходно је да средства која се употребљвају буду
коришћена: одмерено, правовремено, потпуно, економично,
спретно и комбиновано.
Да би се информациона технологија применила у пракси, кроз
рад са децом, неопходно је да се васпитачи едукују како да
пренесу основна информатичка знања деци, сходно њиховом
узрасту и како да информациону технологију користе као
дидактичко средство у васпитању и образовању предшколске
деце. Овде се не мисли на информатичку обуку деце, него да се
информациона технологија користи као допуна већ постојећим
дидактичим средствима, тј. да се позитивно искористе сви
потенцијали ове технологије у свакодневном васпитно-
образовном раду.
бави законитостима организације и реализације у настави и
произилази да она даје теориску основу образовној технологији.
Што значи да у образовној технологији не морају понављати
садржаји везани за проучавање метода, облика, и начине
примене различитих дидактичких материјала, што у
информационалној технологији представља незаобилазан извор
информација. Морамо истаћи да у настави приликом
организације наставе морамо бити рационални и не можемо
користити приликом организовања наставе само различита
техничка средства већ у складу са принципом научности,
систематичности и постпности их применити, јер ако овако не
поступамо доћи ће до засићења код ученика, али и до
непродуктивности у наставном процесу. Што поново доводи до
закључка да ја наставник тај који „води“ ученика кроз наставн
процес и он мора познавати све претходно наведене области
како би био успешан у свом послу. Дидактичке материјале
можемо „грубо“ поделити на: природне дидактичке материјале
и вештачке дидактичке материјале. Ми ћемо овде говорити о
вештачким дидактичким матерајалим и то су: аудитивни
(репродукција тона помоћу различитих учила), визуални
(апликације, неми филмови, слајдови, графикони исл.),
аудиовизуални (филм, магнетска трака, материјали који се
емитују путем видео-система). Данас се све више користе
мултимедија дидактички медији (компакт дискови, садржаји
који се примају преко компјутера). Овакви материјали су добри
зато што омогућавају да се оставри интеракција између ученика,
„њих“ и наставника, што је веома битно јер без интеракције
немамо ни модеран начин реализовања наставног процеса што
је свакако наш циљ. Организовање модерног наставног процеса
захтева примену свих ових дидактичких материјала, али они се
не примењују само да би дошло до вида организовања модерне
наставе, него зато што је научно потврђено да је ученик у
процесу учења највише ангажован и до највеће продуктивности
долази ако су укључена сва његова чула, а то имамо применом
