Zbornik PFZ, 63, (3-4) 659-682 (2013)

659

EFIKASNOS

T ARBITRAŽE I PRAVILA O SVEDOČENJU I

VEŠTAČENJU: IMA LI MESTA RACIONALIZACIJI?

Prof. dr. sc. Gašo Knežević

UDK: 347.918.01

347.918:339.5

]

334.788.2(100)

Izvorni znanstveni rad

Primljeno: listopad 2012.

Za 2 M

Naše je vreme obeleženo imperativom ubrzanja pravozaštitnih postupaka i

smanjivanja njihove cene koštanja. Ista je pojava prisutna, manje ili više, kako
u domenu “javne”, tako i “privatne” pravde. Rad predstavlja pokušaj analize
mera racionalizacije vremena i smanjivanja utrošaka novca sadržanih u

novim

arbitražnim pravilima

ICC 2012. Ove mere uređuju (i) ročišta za izvođenje

dokaza na kojima se, po pravilu, pojavljuju svedoci i veštaci kao dokazna sredstva
za utvđivanje činjenica slučaja, a ponekad i za utvrđivanje pravnih normi. Kao
takvi oni su dragoceni i nezaobilazni činioci u procesu donošenja arbitražne od

luke pa se postavlja pitanje isplativosti racionalizacije u ovome domenu. Pitanje
je, dakle, mogu li se u dokaznom postupku, najzahtevnijem sa aspekta vremena i
utroška novca, postići uštede uz zadržavanje zadovoljavajućeg kvaliteta odluka.

Ključne reči: efikasnost odlučivanja, svedok, veštak, individualizacija postup

ka, tehnike rukovođenja.

1. EFIKASNOST SISTEMA ZAŠTITE PRAVA KAO NOVI PROCESNI

IMPERATIV

Efikasan je onaj pravozaštitni sistem (javni ili privatni servis zaštite ugrože

nih i/ili povređenih prava) koji u razumnom, a što kraćem roku, uz racionalnu

Dr. sc. Gašo Knežević, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Bulevar

kralja Aleksa

ndra 67, Beograd (Srbija).

Gašo Knežević: Efikasnost arbitraže i pravila o svedočenju i veštačenju: Ima li mesta racionalizaciji?

660

potrošnju novčanih resursa pruža strankama pravnu zaštitu zadovoljavajućeg

profesionalnog nivoa. Proizlazi da su dva lako merljiva kriterija efikasnosti -

vreme i novac. Profesionalnost, kvalitet pravne zaštite je treća, pomalo iluziv

na kategorija koju je teže kvantifikovati.

Od bolesti neefikasnosti pate ne samo javni pravozaštitni servisi (državni

sudovi), što je danas notorno, već i privatni, što vremenom postaje sve lakše

dokazivo.

Jer i arbitraže su već duže vremena suočene sa problemom efika

snosti te se i njeni korisnici osećaju frustriranim

iako i dalje ubeđeni u neza

visnost, nepristrasnost i neutralnost samog medija te u efikasnost procedure

izvršavanja jednom donete odluke.

Pravni blogovi su ta mesta na kojima se frustracije izlivaju. Tekst koji se

na blogu Kluwerarbitration pojavio 2010. g. svedoči o pomenutom nezado

voljstvu: CCIAG (

Corporate Counsel International Arbitration Group

) je u anketi

sprovedenoj 2010. g. među pravnicima zaposlenim u kompanijama (

in house

lawyers

) utvrdila postojanje stoprocentnog nezadovoljstva uslugama arbitraža,

pri čemu je 56% anketiranih korisnika bilo veoma nezadovoljno prevashodno
vremenskom dimenzijom postupaka, dok je još veći procenat nezadovoljnih
cenom arbitražne usluge (69%).

Istini za volju, treba imati na umu da je veći

broj tih arbitraža bio investicionog, a manji trgovačkog karaktera.

Dodatni problem evaluacije jednog pravozaštitnog sistema može nastati

kada se među nekim kategorijama korisnika pojavi disbalans između nave

denih merljivih kriterija efikasnosti tako da jedan od njih postane nadmo-

ćan, pa čak i isključiv. Tako je, na primer, uvrežena teza među onima koji
se profesionalno bave rešavanjem trgovačkih sporova (dakle, raznim pravnim
savetnicima, zastupnicima stranaka, sudijama, arbitrima, sudskom i arbitraž

nom administracijom) da je vreme za trgovce često vrednost veća od novca,
pa čak i od prava i istine. Da to nije puka izmišljotina pravnika, koji bi njome
da svedu svoj posao, govori činjenica da sličnu tezu zastupaju i oni o čijim se
povređenim ili ugroženim pravima radi. Sami trgovci se neretko žale na duži

Za neke od statističkih podataka i neke od uzroka neefikasnosti arbitraža v. kod:

Rivkin,

D. W.,

Towards a New Paradigm in International Arbitration: The Town Elder

Model Revisited

, Arbitration International,

vol.

24, br. 3, 2008., str. 375 - 386.

Kalicki, J. E.,

Controling Time and Costs in Arbitration: A Progress Report

, Part I, http://

kluwerarbitrationblog.com/blog/2011/11/21/controlling-time-and-costs-in-arbitra

tion-a-progress-report-part-1-of-2/ (3. 5. 2013.).

Reed, L.,

More on Corporate Criticism of International Arbitration

, http://kluwerarbitra

tionblog.com/blog/2010/07/16/more-on-corporate-criticism-of-international-arbi

tration/ (3. 5. 2013.).

Gašo Knežević: Efikasnost arbitraže i pravila o svedočenju i veštačenju: Ima li mesta racionalizaciji?

662

Ide i bez reči da su norme nacionalnih zakona koje regulišu parnicu, ali i druge
postupke pravne zaštite, neposredno primenljive za sistem javne pravde, dakle
samo pred sudovima i sličnim državnim organima.

S druge strane posmatrano, arbitražna zaštita, pa i njen procesni aspekt,

kao trasa tzv. privatne pravde, projektovana je prema potrebama trgovaca te
unapred kalkuliše sa značajem koje vreme ima u trgovačkim transakcijama.
Zbog rečene kalkulacije te veće fleksibilnosti arbitražnog postupka koja je njen
pratilac, dijapazon instrumenata koji pospešuju efikasnost arbitražnog odluči

vanja je nešto veći. U njih možemo ubrojati višestranačku arbitražu; bifurka

ciju postupaka; mogućnost donošenja delimičnih odluka o pojedinim spornim
pitanjima koja vodi efikasnijem odlučivanju o sporu u celini; identifikaciju

pitanja koja se mogu sporazumno ili putem veštaka rešiti te njihovo izdvaja-

nje; identifikaciju i razmatranje pitanja za čije rešavanje bazu daje postojeća
dokumentacija (isprave); striktno ograničenje tema i dužine podnesaka; raspo

red vremena predviđenog za obavljanje pojedinih procesnih radnji (

procedural

timetable

koji se delimično poklapa sa “vremenskim okvirom”); organizovanje

telefonskih i video sastanaka umesto

in person

sastanaka; podsticanje ili čak

učešće arbitara u sklapanju poravnanja između stranaka itd.

Čini se da arbitražna javnost inklinira stavu da neefikasnost arbitražne za

štite više pada na dušu stranaka no arbitraže kao sistema odlučivanja i samih
arbitara.

Iako ni ovi poslednji nisu potpuno nevini (pre svega zbog prihvatanja

novih angažmana uprkos svesti o sopstvenoj preopterećenosti

i tome posle-

Case Management Techniques

u 2012 ICC Arbitration Rules, Apendix IV.

Anketa koju je sproveo istraživački tim Queen Mary School of International Arbi

tration 2010. godine potvrđuje ove navode. Naime, čak 31% ispitanika smatra da
stranke najviše doprinose dužini postupka, 23% ispitanika smatra da je uzrok u ar

bitrima, a 21% uzroke nalazi u pravnim zastupnicima stranaka (

external counsels

). V.

2010 International Arbitration Survey: Choices in International Arbitration

, str. 32, http://

www.arbitrationonline.org/docs/2010_InternationalArbitrationSurveyReport.pdf.
(3. 5. 2013.) U istom smislu, istraživanja su pokazala da stranke izborom

najpre

stižnijih

pravnih zastupnika (ujedno i najskupljih) i

najprestižnijih

arbitara (ujedno i

najzauzetijih) značajno doprinose povećanju troškova postupka i produženju nje

govog trajanja. V. Kalicki,

op. cit.

u fn. 2, Part 2, http://kluwerarbitrationblog.com/

blog/2011/11/22/controlling-time-and-costs-in-arbitration-a-progress-report-part-

2-of-2/ (3. 5. 2013.) i

CIArb Costs of International Arbitration Survey 2011

, http://

www.ciarb.org/conferences/costs/2011/09/28/CIArb%20costs%20of%20Internatio

nal%20Arbitration%20Survey%202011.pdf (3. 5. 2013.).

To je osnovni razlog zbog koga je ICC uveo praksu davanja “izjave o dostupnosti“

(

Decleration of Availability

) koja bi imala da upozori arbitre na njihovu obavezu da

budu na raspolaganju strankama u pogledu svoga vremena. V. za značaj dostupnost
arbitara Bernardini, P.,

The Role of the International Arbitrator

, Arbitration Internati

Zbornik PFZ, 63, (3-4) 659-682 (2013)

663

dičnog sve većeg kašnjenja u donošenju odluka) po mišljenju javnosti stranke su
te koje se opredeljuju za tribunal umesto za, po prirodi stvari, efikasnijeg arbitra
pojedinca, one su te koje se opredeljuju za svetski najprestižnije, ali i najoptere

ćenije institucije i arbitre na glasu čije je vreme mesecima unapred isplanirano
i zauzeto, one su te koje se opredeljuju za strategiju odugovlačenja i taktiku
rasprave u kojoj i nebitne činjenice postaju krucijalne i one su te koje procedu

ralne mogućnosti, svoja procesna prava, koriste do nivoa “zloupotreba”.

Međutim, čak i ako je tačna konstatacija da pravda, kao i kvalitetno vino,

traži vreme (

good justice, like fine wine, takes time

)

to ne abolira pravnike, zarad

njih samih i zarad njihove profesije, dužnosti da se uhvate u koštac sa proble

mom efikasnosti u isporučivanju pravde, u krajnjoj liniji efikasnosti u obavlja

nju svog sopstvenog posla.

Tako posmatrana gornja dilema transformiše se

u generalnije pitanje koje bi sebi mogli postaviti poslenici svih provinijencija:
mogu li ja efikasnije raditi, a da ne ugrozim kvalitet sopstvenog dela i njegovog
proizvoda te time i svoju reputaciju?

U oblasti zaštite prava ovako postavljeno pitanje otvara potrebu za elabora

cijom pojma “veština upravljanja sporom” (tzv.

case management skills

). Njemu

se može pristupiti sa aspekta stranaka i sa aspekta pravozaštitnog organa.

Posmatran sa aspekta stranaka on obuhvata, pre svega, osnovno opredelje

nje stranaka za odabir glavne trase zaštite, tj. puta za koji je najracionalnije
opredeliti se: od upotrebe sile i samopomoći preko neposrednih pregovora ili
traženja pomoći u pregovorima od strane medijatora pa do opcije za neki od
adjudikativnih metoda zaštite među kojima su državni sudovi i arbitraže naj

češće.

Srećom po stranke, neke od izabranih trasa mogu se kumulirati, što

inicijalno opredeljenje ne čini konačnim i nepromenljivim.

S druge strane, za svaki od mogućih pravozaštitnih organa

case management

skills

ima drugačiju sadržinu. Kada se govori o ovde interesantnim adjudikativ

onal,

vol.

20, br. 2, 2004., str. 120; v i Dika, M.; Maganić, A.,

Expedited Arbitration

Proceedings – About Some Croatian Experiences

, Croatian Abitration Yearbook,

vol.

18,

2011., str. 13.

Prema neobjavljenim podacima beogradske Institucionalne arbitraže pri Privrednoj

komori Srbije dužina trajanja postupka, od momenta formiranja tribunala pa do
momenta donošenja konačne odluke, nešto je manja od 6 meseci. Ova efikasnost,
na prvi pogled frapantna, ima svoje racionalno objašnjenje koje vinu ipak ostavlja

vremena da sazri.

V. slično u: Dika, Maganić,

op. cit.

u fn. 10, str. 10.

V. više o upravljanju sukobima i sporovima u: Knežević, G.; Pavić, V.,

Arbitraža i

ADR

, Beograd, 2009., str. 190 - 191 i 204 - 206.

Zbornik PFZ, 63, (3-4) 659-682 (2013)

665

i struke. Takvo lice

se naziva veštak (samo

expert

ili

expert-witness

common-

law

tradiciji veštaka imenuje stranka i on predstavlja samo specijalizovani po

javni oblik svedoka budući da svaka strana može da pozove

svog

veštaka koji

se zatim svojim iskazima

bore

za poverenje porote i suda

, dok ga u

civil-law

sistemu uglavnom imenuje sud i on se razlikuje od običnog svedoka. Starija
literatura identifikovala je i tzv. svedoka-stručnjaka koji se svojom stručnošću
približavao veštaku iako je bio nezamenjiv.

Dika ga identifikuje pod nazi-

vom

“stručni svedok” (

sachverständige Zeuge

), kao osobu s posebnim stručnim

znanjem zbog koga bi mogla radi utvrđivanja činjenica o kojima

svedoči biti

upotrijebljena i kao veštak koji je sam opažao relevantne činjenice, dakle iako
mu to sud nije naložio.

Za razliku od drugih polja delatnosti (građevinarstva, farmaceutike, medici

ne, ekonomije itd.) o pravnim pitanjima veštak se, bar u kontinentalnim prav

nim sistemima, načelno ne izjašnjava, o čemu će biti reči kasnije. Ipak, već ovde
napominjemo da se potreba za njim može pojaviti i u tom domenu ukoliko se
pred sudom (arbitražom) pojavi spor nastao iz tzv. prekograničnih trgovačkih
odnosa. Tada mu u dužnost može pasti da asistira u postupku saznanja stranog
prava, njegovog dokazivanja i primene.

Tako posmatrana tema ovog izlaganja može se ubrojati među neuralgične

tačke pravne struke. Naime, ako je isporuka pravde, tj. donošenje pravosnažne
(konačne) odluke, ciljani rezultat svake procedure (i sudske i arbitražne) kojom
se štite prava pojedinaca, onda postupak koji se sastoji iz dobrog utvrđenja
činjeničnog stanja

(

praemissa minor

) i adekvatnog izbora odgovarajuće pravne

norme

pod koju se te činjenice imaju sumpsumirati

(

praemissa maior

)

postaje

centralno, najosetljivije, ranjivo pitanje pravilnog odlučivanja koje je zaštićeno

pravnim lekovima. Uloga svedoka i veštaka (pa i pravnih eksperata) vidljiva je

na oba pola procesa sumpsumcije: a) i na nivou prava i b) na nivou činjničnog