naslov seminarskog rada
EKOLOŠKA SVEST KAO UNIVERZALNA EVROPSKA VREDNOST
UVOD
:
Iako je zaštita životne sredine relativno novi koncept u uređenju EU, danas je ona jedna od
temeljnih i osnovnih evropskih vrednosti. U Rimskom sporazumu iz 1957. godine, jednom od
prvih zajedničkih evropskih dokumenata, životna sredina i njena zaštita nisu pominjane. Tek
krajem 1960-tih, u okviru sve jačih društvenih pokreta «zelenih», ekološka pitanja počinju da
dobijaju institucionalnu formu. Ujedinjene nacije na svojoj konferenciji održanoj 1972. godine,
pripisuju ekološku odgovornost nacionalnim državama i preporučuju međunarodnu saradnju po
pitanju zaštite životne sredine. U ovom periodu postaje jasno da ekološki problemi kao i njihovo
rešavanje, nadilaze političke okvire (i posebno okvire nacionalnih država) i da zahtevaju širu
kooperaciju i saradnju, kako u regionu, tako i na globalnom nivou. 1973. godine, na nivou EU se
usvaja prvi Akcioni plan zaštite životne sredine. Aktuelni Akcioni plan zaštite životne sredine
(6th Environmental Action Programme 2001-2010) predlaže pet prioritetnih oblasti stateške
akcije:
Usavršavanje implementacije postojeće zakonske regulative u ovoj oblasti
Uključivanje politika zaštite životne sredine u ostale politike
Bliska saradnja sa tržištem u ovim pitanjima
Osnaživanje ljudi kao građana-pojedinaca da promene svoje ponašanje u skladu sa
ekološkim vrednostima
Uzimanje u obzir zaštite životne sredine pri planiranju upotrebe zemljišta (European
Commission: Information on the 6th Environmental Action Programme:
http://europa.eu.int/scadplus/leg/en/lvb/l28027.htm
Kao što se može videti, jedina vaninstitucionalna preporučena oblast je edukacija građana o
važnosti zaštite životne sredine u cilju izmene njihovog ponašanja u pravcu usvajanja ekoloških
vrednosti i ekološki odgovornog delovanja. Ipak, bez ovih pretpostavki na nivou pojedinca,
verovatno je da primena institucionalnih mehanizama neće dati očekivane rezultate. Zato je
osnovna pretpostavka ovog rada da bez usvajanja ekoloških vrednosti i izmene ponašanja
pojedinaca, zaštita životne sredine kao globalni koncept ostaje obesmišljena. U radu je dat kratak
osvrt na istraživanje ekološke svesti građana sprovedeno u vojvođanskim gradovima u slivu
Dunava. Naznačeni su oni aspekti ekološke svesti građana koji su ključni za suštinsko usvajanje i
primenu koncepta zaštite životne sredine u našem društvu.
Ključne reči
: ekološka svest, Evropska Unija, politike zaštite životne sredine
Nastanak i razvoj ekološke svesti
Ekološka svest predstavlja deo šire filozofije društvenog pokreta usmerenog na očuvanje i
unapređenje prirodnog okruženja, kako u interesu pojedinca, tako i u interesu civilizacije i
njenog opstanka u celini. (http://en.wikipedia.org/wiki/Environmental_awareness). Društveni
pokreti za zaštitu životne sredine u Evropi (“zeleni”) nastaju u glavnom kao reakcija na osnovni
uzrok modernog zagađenja životne sredine-industrijsku revoluciju i urbanizaciju koje
prava na život kao osnovnog prirodnog prava čoveka i prava koje pripada grupi osnovnih
(ustavnih) prava. Garantujući pravo na zaštitu životne sredine među osnovnim odredbama ustava
ustavotvorac ukazuje na suštinski značaj koji životna sredina i njeno očuvanje ima za pojedinca,
za društvo i njegov razvitak. Novija komparativna ustavnost stoji na stanovištu da se
međunarodni izvori prava smatraju sastavnim delom unutrašnjeg prava i kao takvi se neposredno
primenjuju. Ta je činjenica posebno važna kada je u pitanju pravo životne sredine, budući da se
standardi vezani za garantovanje, sadržaj i zaštitu seta prava koja čine sadržaj prava životne
sredine propisan upravo međunarodnim pravom. Osim toga, poštovanje svih ljudskih prava
čvrsto je povezano sa zaštitom životne sredine. Ovo pre svega važi za ljuska prava na život i
zdravlje, ali i za sva druga ljudska prava na socijalnom, ekonomskom, kulturnom i političkom
planu, jer ljudska prava mogu biti zaštićena samo u ekološki zdravoj životnoj sredini. Već u
preambuli Povelje o osnovnim pravima u Evropskoj Uniji1, postavljen je princip
održivog
razvoja
kao jedna od temeljnih i zajedničkih evropskih vrednosti. Koncept održivog razvoja
podrazumeva obrazac korišćenja resursa koji ima za cilj zadovoljavanje ljudskih potreba uz
očuvanje okoline, i to na takav način da se uzimaju u obzir i potrebe budućih generacija
(http://en.wikipedia.org/wiki/Sustainable_development). Iako je koncept održivog razvoja nešto
širi od koncepta zaštite životne sredine (odnosi se i na socio-kulturnu i ekonomsku sferu), on
predstavlja jedan od njegovih temelja. U Povelji se naglašava i da «uživanje ovih prava iziskuje
odgovornosti i obaveze u odnosu na ostale pojedince, ljudsku zajednicu i buduće generacije».
Ovakav stav predstavlja odraz novog pogleda na svet koji prepoznaje, kako pravo pojedinca,
tako i njegovu odgovornost, ne samo u aktuelnom kontekstu, već i s obzirom na budućnost
ljudskog društva. Ovakav stav i pogled na svet, jesu sam temelj ekološke svesti. U posebnom
odeljku-Zaštita životne sredine-, čl. 4, st. 37) Povelje navodi se da: «Visok nivo zaštite životne
sredine i poboljšanje kvaliteta okoline moraju biti uključeni u politike Unije i obezbeđeni u
skladu sa principom održivog razvoja» ( čl. 4, st. 37. Povelje o osnovnim pravima u Evropskoj
Uniji).
Zdrava životna sredina kao jedno od osnovnih ljudskih prava
Razvoj svesti o važnosti zaštite životne sredine, postepeno dobija svoje obrise i na
institucionalnom nivou. Tako je, u većini modernih ustava, pravo na zdravu životnu sredinu
postavljeno kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Od pravila sadržanih u ustavu polazi i pravo
životne sredine kao nova grana pravnog sistema. Pravo na zdravu životnu sredinu nesumnjivo
pripada kategoriji osnovnih ljudskih prava. Sadržina ovog prava najdirektnije je vezana za zaštitu
prava na život kao osnovnog prirodnog prava čoveka i prava koje pripada grupi osnovnih
(ustavnih) prava. Garantujući pravo na zaštitu životne sredine među osnovnim odredbama ustava
ustavotvorac ukazuje na suštinski značaj koji životna sredina i njeno očuvanje ima za pojedinca,
za društvo i njegov razvitak. Novija komparativna ustavnost stoji na stanovištu da se
međunarodni izvori prava smatraju sastavnim delom unutrašnjeg prava i kao takvi se neposredno
primenjuju. Ta je činjenica posebno važna kada je u pitanju pravo životne sredine, budući da se
standardi vezani za garantovanje, sadržaj i zaštitu seta prava koja čine sadržaj prava životne
sredine propisan upravo međunarodnim pravom. Osim toga, poštovanje svih ljudskih prava
čvrsto je povezano sa zaštitom životne sredine. Ovo pre svega važi za ljuska prava na život i
zdravlje, ali i za sva druga ljudska prava na socijalnom, ekonomskom, kulturnom i političkom
planu, jer ljudska prava mogu biti zaštićena samo u ekološki zdravoj životnoj sredini.
