Svedoci smo svakodnevnih upozorenja koja ukazuju na velike probleme koji se javljaju u
svim oblastima čovekovog života i rada, bilo čoveka kao pojedinca, bilo kao člana uže sredine
ili ljudske zajednice u celini. Porazna je činjenica da je u prvenstvenoj meri čovek i njegova
težnja za napretkom u svakom smislu rezultirala pojavom najvećeg broja problema koji su
naša stvarnost, a neminovno će se u velikoj meri odraziti i na život budućih generacija. Već
nekoliko decenija stručnjaci ukazuju na realne opasnosti od zloupotrebe prirode i njenih
resursa u cilju zadovoljenja narastajućih potreba stanovništva naše planete.

Praistorijski čovek je živeo u savršenom skladu sa prirodom. Broj stanovnika je bio

izuzetno mali, prirodni resursi praklično neograničeni a potrebe pojedinca minimalne i svedne
samo na obezbeđivanja golog opstanka. Svoje potrebe za ishranom  čovek  je zadovoljavao
lovom i sakupljanjem plodova u neposrednom  okruženju,  voda za  piće  je bila obilato na
raspolaganju, staništa su bila prirodni zakloni. U takvoj zajednici, priroda i čovek su proživeli
u  skladu   desetine   hiljada   godina.   Prelaskom   na   poljoprivrednu   proizvodnju   i
pripitomljavanjem životinja u određenoj meri se narušava dotadašnji sklad. U stalnoj potrazi
za hranom,  čovek počinje  da  krči i pali šume,  sprovodi prve primitivne  pokušaje ukrštanja
domaćih životinja, prestaje sa dotadašnjim nomadskim načinom života i stvara prve manje i
veće naseobine. Sve navedeno rezultira pojavom prvih problema koje je sa sobom nosio život
u većim zajednicama na relativno ograničenom prostoru.

Sa pojavom prvih civilizacija problemi postaju sve veći, ali se još uvek ne može

govoriti o prekomernom korišćenju prirodnih resursa. Postoje pisani tragovi o tome da su već
tada postojali određeni propisi koje su donosili vladari, kojima se na određeni način iskazivala
briga o prirodi. Zakoni su propisivali izvesna pravila o pošumljavanju, korišćenju voda,
regulaciji narastajućeg

problema otpada i si. Može se sa sigurnošću

reći da se u

Starom veku

počela voditi briga o prirodnom okruženju, koja je kasnije zamrla i tokom

nekoliko narednih

vekova čovek se nije bavio torn problcmatikom.

Sve do 18-og veka

naše ere priroda je uspevala da uspešno odoli nasrtajima sve

brojnijeg i zahtevnijeg

stanovništva. Nezadrživi

napredak koji se tada javlja u

svim oblastima

ljudskog života i rada ostavlja prve posledice koje priroda više nije u

stanju da savlada. Nagla

industrijalizacija,

narastajuće potrebe za

sirovinama i energijom, uspostavljanje transporta

velike udaljenosti, velike migracije stanovništva, krupna naučna otkrića iz svih

oblasti, kao i

progresivno uvećanje broja stanovnika, dovode do prvih značajnijih i bespovratnih
degradacija prirodnog okruženja.

Već tada se javljaju i prvi napori da se nešto učini po pitanju očuvanja okruženja, ali

su to uglavnom bila sporadična nastojanja pojedinaca koja su ograničena na najužu životnu
sredinu. Tada verovatno kod većine ljudi nije postojala svest o tome da je u začetku problem
koji će

jednoga dana postati globalni. Čovek se sve vise otuđuje od prirode i posmatra sebe

kao nekoga ko gospodari svetom i ko  želi i može  da prirodu podredi sebi. Samo mali broj
ljudi je bio u stanju da shvati budući veliki problem u samom začetku. U prirodi se ništa ne
obnavlja samo za sebe. Svaka pojava deluje na drugu  i  obratno. Ako se zaboravi  činjenica
ovog   svestranog   kretanja   i   međusobnog   delovanja,   dolazi   u  većini   slucajeva  do   toga   da
istraživačima prirode smeta da vide jasno i najprostije stvari.

Tek nakon Drugog svetskog rata počinje da

se sve jače čuju glasovi stručnjaka i

ljubitelja prirode koji opominju na narastajuće ekološke probleme. Sedamdesetih godina se po
prvi put ekološki problem podiže na međunarodni nivo, o čemu počinju da se vode stručne i
političke rasprave. Čovečanstvo tada po prvi put počinje da uviđa da se nešto mora učiniti po
pitanju konkretne zaštite prirode i čoveka od sebe samog. Počinje da sazreva svest o tome da
prirodni reursi nisu

neiscrpni. Objavljuju se prve procene o ograničenom trajanju rudnog

bogatstva, o prezagađenosti voda i vazduha, o nestanku sa lica zemlje značajnog broja biljnih
i životinjskih vrsta koje su opstajale hiljadama godina. Ubrzo zatim stižu

prva svedočanstva o

pogubnom uticaju takvog stanja na fizičko i psihičko stanje svakog pojedinca.

Sadašnje stanje je izuzetno alarmantno. Decenije nemilosrdnog krčenja

velikih šuma

ostavile su za sobom pustoš. Urbanizacijom i izgradnjom potrebne infrastrukture ogromne
površine obradivog

zemljista su nepovratno degradirane. Eksploatacija rudnog bogatstva,

nafte

i gasa ostavlja za sobom pustinje. Industrijska postrojenja svih vrsta stvaraju profit ne

vodeći raćuna o tome da svakodnevno zagađuju vodu, vazduh i zemljište. Intenzivan
saobraćaj zagađuje vazduh

čak i više nego industrija. Otpad je zakrčio planetu.

Sa lica zemlje

nestale su brojne biljne i životinjske vrste, a neke su pred izumiranjem.

Prema podacima iz

2011.   godine,   40%   svetskog
stanovništva   nema   kvalitetnu
vodu   za   piće   a   oko   26%
zemalja nema dovoljno vode.
Svakih 20 godina udvostručuje
se svetska potreba za vodom a
klimatske   promene   dodatno
pogoršavaju   situaciju.   Tri
milona   ljudi   umire   svake
godine zbog upotrebe vode koja ne odgovara sanitarnim normama. Dakle, sasvim je jasno da
se   o   odnosu   prema   vodenim   resursima   mora   vodi   računa   na   svim   nivoima:   Globalnom,
regionalnom i lokalnom.

Organizacija UN za hranu upozorila je 2011. godine da u svetu svaki šesti čovek

gladuje. Prema istraživanjima ove organizacije, u odnosu na prethodnu godinu (2010), taj broj
se uvećao za oko sto miliona ljudi, pa ih je u 2011. godini bilo više od milijardu. Ovaj
istorijski rekord, pored ostalog, uslovila je i svetska ekonomska kriza.

Dženi Gustavson iz švedskog Instituta za hranu i biotehnologiju (SIK) kaže:

"Globalno gledano, trećina proizvedene hrane se izgubi na putu od polja do potrošača.
To je svake godine oko 1,3 milijarde tona".

Ovaj institut jedan je od autora studije o gubicima namirnica sprovedene po

nalogu FAO



Organizacije UN za hranu i poljoprivredu. Ako se gubici smanje, i hrana

pažljivo koristi, glad bi mogla da bude suzbijena.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/156571/Bacamo-milijardu-tona-hrane- (datum pristupa: 29. 02. 2012)

http://www.epus.org/projekti/voda.php (datum pristupa: 29. 02. 2012)

Vaša sloboda nije ništa drugo nego varljivo

prividjenje da jedna klasa ljudi može nekažnjeno
izgladnjivati druge. I jednakost je varljiva i šuplja ako
bogataš pomoću svojega monopola primenjuje pravo na
život i smrt u odnosu na svoga bližnjega, dok je mnoštvo
ljud,i u suzama i uzdasima, bez hleba i bez odeće.

Jacques Rouz

usluga,

čime se stvara teren za nestajanje svih onih koji ne poštuju prirodne i ljudske zakone.

Navedeni trend u našem neposrednom okruženju nameće potrebu da se i naša zemlja

postepeno uključi u navedene tokove. Domaća iskustva se u odredenoj meri poklapaju sa
svetskim. Viši nivo

obrazovanja, medijska podrška i donekle pooštravanje zakonskih propisa

neminovno su uticali na promenu svesti prosečnog građanina koji je istovremeno i potrošač
koji je u prilici da bira. Danas većina gradana zna da ima pravo da živi u zdravom okruženju i
nastoji da to istakne. Udruženja za zaštitu prirode se postepeno uključuju u društveni život,
sprovode se konkretne akcije i postavljaju zahtevi nadležnima. Najveći deo stanovništva kod
nas ipak ne učestvuje aktivno u navedenim oblicima društvenog života. Većina njih su pasivni
posmatrači koji podržavaju navedene akcije, ali se u njih ne uključuju. Prava prilika da pruže
svoju podršku na odredeni način jeste uticanje na ponašanje građanina kao potrošača. Njima
se mogu ponuditi proizvodi koji su u svakom pogledu ekološki podobni i za čiju proizvodnju
se ne koriste postupci koji ugrožavaju prirodu,

već se proizvodni proces unapređuje tako da

što više odgovori zahtevu za unapredenje kvaliteta životne sredine.

Domaći proizvođači u svim delatnostima treba da razmotre gore navedene mogu-

ćnosti.   Jedan  od   osnovnih   postulata   savremenog   poslovanja   jeste   zadovoljavanje   potreba
tržišta,   odnosno   potrošača.  Usmerenost  preduzeća  na  potrošača  i   poslovanje  okrenuto
okruženju  su osnovne

karakteristike savremenog marketinga. Svako preduzeće koje žeii da

uspe mora se otvoriti prema javnosti, istraživati zahteve potrošača i pravovremeno na njih
odgovarati, pa čak takve zahteve predviđati i kreirati. Savremena preduzeća kod nas, kao i u
razvijenom svetu, koja žele sigurnu budućnost moraju da, svako u svojoj oblasti poslovanja,
posluju po principima ekomenadžmenta, odnosno da doprinesu očuvanju i unapređivanju
kvalitetu života svakog pojedinca i opštem napretku društva.

S obzirom na sve izraženije potrebe potrošača u razvijenim zemljama, domaća pre-

duzeća koja se ponašaju ekološki odgovorno imaju realne izvozne šansc. Jedan od osnovnih
preduslova izlaska na strano tržište je upoznavanje sa problematikom ekomenadžmenta sa
aspekta preduzeća i sprovođenje aktivnosti i postupaka koji su u skladu

sa nastojanjima

konkurentskih preduzeća u zemljama uvoznicama. Svako proizvoljno tumačenje i proizvoljna
primena u

praksi mogu preduzeće da odvedu samo u gubitak, pogotovo u slučaju izvozne

orijentacije.

1. POJAM EKOLOŠKOG MENADZMENTA

1.1. TERMINOLOŠKO-METODOLOŠKE NAZNAKE

Izraz ekološki menadžrnent (ili u skraćenoj verziji ekomenadžment) predstavlja jednu

od savremenih formulacija koja se vrlo često sreće u upotrebi. Ogromni problemi životne
sredine i narasla svest o tim problemima uticali su na aktuelizaciju ovog izraza. To je uticalo i
na to da se, u vezi sa izrazom ekološki menadžment, sve češće koriste i neki drugi izrazi koji
u svojoj osnovi ukazuju na različite aspekte sagledavanja pojedinih problema ekologije i
životne sredine.

Izgleda da se u stranoj literaturi češće koristi izraz "

environmental management

mada se koristi i izraz "

ecological management

ili "

ecomanagement

kao i različiti izrazi

izvedeni na osnovu ovih. Izraz "environmental management" se kod nas najčešće prevodi kao
"upravljanje u oblasti životne sredme" ili "upravljanje zaštitom životne sredine". Оvo