1.Pojam ekoloskog menadzmenta

-Ekoloski menadzment je proces kojim se usmerava, planira, motivise, organizuje,

koordinira i kontrolise privredna ili neka druga aktivnost, u oblasti ekologije, u vezi sa ekologijom, na ekoloski nacin ili
radi ostvarivanja ciljeva koji su pre svega u domenu ekologije.Ekoloski menadzment obuhvata one aktivnosti koje imaju
ili   bi   mogle   da   imaju   uticaj   na   zivotnu   sredinu.Specificnosti   ekoloskog   menadzmenta   su   odredjene   posledicama
aktivnosti,   koje   se   sprovode   u   okviru   menadzmenta,   a   koje   imaju   uticaj   na   zivotnu   sredinu.Ekoloski   menadzment
predstavlja   sistem   upravljanja   zastitom   zivotne   sredine,   s   ciljem   da   se   u   industriji   i   drugim   granama   uspostavi
sistematizovan   pristup   koji   obezbedjuje   da   se   razlozi   koji   se   ticu   zivotne   sredine   ugrade   u   biznis   strategiju   i
praksu.Strateski   ciljevi   ekoloskog   menadzmenta   su   odredjeni   u   zahtevu   za   stvaranje   pretpostavki   za   optimalno
uskladjivanje uslova vezanih za proizvodnju, trziste, potrosnju..., sa uslovima i zahtevima koji se odnose na zastitu
zivotne sredine. Odrzivi razvoj, u tom smislu, predstavlja opsti okvir ekoloskog menadzmenta.Ekolosko upravljanje je
usmeravanje   razlicitih   nivoa   organizacionih   sistema,   putem   kontrole   rizika,     ka   postizanju   opstanka
ekosistema.Ekomenadzment utice na praksu poslovnog i drzavnog upravljanja i prerasta u globalnu svest, da postoji
neophodnost da izvesni elementi ekolosnog menadzmenta postanu sastavni deo upravljanja, u svim sferama privrednog
i drustvenog zivota.

2.Ciljevi ekoloskog menadzmenta

- Opsti ciljevi vezani za zastitu zivotne sredine: Odrzivi razvoj ; Pravo coveka na

zdravu zivotnu sredinu; Kvalitet zivota ; Opstanak ekosistema.
Konkretni   ciljevi   pojedinih   subjekata   privredjivanja,   vezanih   pre   svega   za   samu   sustinu   trzisnog   privredjivanja:
Ostvarivanje  profita   u  uslovima  postojeceg  stanja  zivotne   sredine;   Konkretne  obaveze  i  ciljevi  u  vezi  sa  zivotnom
sredinom. Najopstiji cilje je ODRZIVI RAZVOJ.Sa makroekonomskog nivoa posmatranja – radi se o konceptu odrzivosti sa
stanovista  regiona,   drzava  i  cele  planete   i  moze   biti  izrazavan  razlicitim  indikatorima.  Sa  mikroekonomskog   nivoa
posmatranja – radi se o promeni ekonomskih praksi u pravcu odrzivog ponasanja, sto podrazumeva aktivno ukljucivanje
svih zagadjivaca (korporativna odrzivost, gde je ekoloska svest ukljucena u sustinu poslovne strategije).Analiza cijeva
ekoloskog menadzmenta se bazira na prakticnom postupanju glavnih subjekata upravljanja zastitom zivotne sredine i na
odredjenim formalno proklamovanim ciljevima.Formalno odredjeni ciljevi zastite zivotne sredine (Rio, 1992.)
-   Prvi   princip   Rio   deklaracije   o   zastiti   zivotne   sredine   –   ljudska   bica   imaju   pravo   na   zdrav   i   produktivan   zivot   u

harmoniji sa prirodom.

- Agenda 21 / glava 30, posvecena jacanju industrije i biznisa, sadrzi dva odvojena programska podrucja:

* unapredjenje cistije proizvodnje

* unapredjenje odgovornosti preduzetnistva

A) Ohrabrivati koncept upravljanja u menadzmentu i raspolaganju prirodnih resursa od strane   preduzetnika
B) Povecati broj preduzetnika angazovanih u preduzecima, koji su orjentisani sprovode politike  razvoja
Opstim   ciljem   se   smatra   procena   i   unapredjenje   ekoloskog   ucinka   neke   organizacije   i   obezbedjivanje   relevantnih
informacija javnosti i drugim zainteresovanim subjektima.

3.Koristi od ekoloskog menadzmenta

- Primena ekoloskog menadzmenta omogucava stvaranje uslova za uspesno

poslovanje, jer unapredjenje ucinka u zivotnoj sredini moze znacajno da utice na unapredjenje ukupnog poslovnog
ucinka.Prednosti koje se ostvaruju primenom ekoloskog menadzmenta:
1.

Smanjenje troskova

Obezbedjenje postovanja propisa i predvidjanje buduceg razvoja propisa

Smanjenje rizika po zivotnu sredinu

Zadovoljavanje zahteva u lancu snabdevanja

Unapredjenje odnosa sa institucijama koje se staraju o donosenju i sprovodjenu propisa

Unapredjenje javnog imidza

Povecanje trzisnih mogucnosti

Povecanje entuzijazma zaposlenih

4.Pojam I definicija zivotne sredine

- Zivotna sredina je ona u kojoj zivo bice zivi, kao u svojoj normalnoj spoljasnjoj

sredini, bez koje zivotno ne moze opstati, kojoj je prilagodjeno i individualno i preko prilagodjenosti vrste kao celine
kojoj pripada. Spoljasnja sredina (prostorno-funkcionalni sistem) je svaka sredina u kojoj se zivo bice nadje, bez obzira na
to sto nije njegova normalna sredina, ili sredina u kojoj ne moze opstati, vec se samo zadrzati kratko vreme da bi iz nje
pobeglo ili uginulo.Svaka zivotna sredina je spoljasnja sredina, ali svaka spoljasnja sredina nije i zivotna.Ekoloski faktori
koji   cine   spoljasnju   sredinu   (svetlost,   voda,   vazduh,   temperatura,   hrana,   hemijske   osobine,   zemljiste,   gravitacija,
magnetizam, vatra, strujanje vazduha...):
- su promenljivi u vremenu i prostoru, a ziva bica su ovim promenama na odredjeni nacin prilagodjena.
- imaju zajednicko i istovremeno delovanje, a takodje medjusobno uticu jedni na druge izazivajuci promene
U spoljasnjoj sredini osim odnosa izmedju razlicitih faktora sredine, postoje i odnosi izmadju zivih bica i same sredine. S
toga u ekologiji postoje tri razlicita medjuodnosa u svakoj spoljasnjoj sredini:
1.   Akcije – uticaj spoljasnjih faktora sredine na ziva bica
2.   Reakcije – uticaji zivih bica na spoljasnje faktore
3.   Koakcije – uticaj samih zivih bica jednih na druge
Definicije zivotne sredine:
1. ISO 14001, 14004 – Zivotna sredina je okruzenje u kome neka organizacija radi, ukljucujuci vazduh, vodu, zemljiste,

prirodne resurse, floru, faunu, ljude i njihove uzajamne odnose.

2. Britanica – Kompleks fizicki, hemijskih i biotickih faktora koji deluju na organizam ili ekolosku zajednicu i konacno

odredjuju njegovu formu i prezivljavanje.

3. Zivotna sredina i odrzivi razvoj – Kompleks svih uticaja vam odredjenog organizma, koji dolaze od nezive prirode

(fizicko-hemijskih faktora sredine), kao i od drugih zivih bica, a deluju sveukupno, na mestu na koje organizam zivi.

4. M. Djukanovic –Zivotna sredina je ekosfera koja je sastavljena odbiosfere, sveta prirode i prirodnih resursa, i

tehnologije, sveta ljudskih izuma i stvorenih materijalnih vrednosti.

5. EPA (Americka agencija za zastitu zivotne sredine) – Zivotna sredina je zbir eksternih uslova koji uticu na zivot, razvoj

i prezivljavanje organizama. Ekologija je odnos zivih bice medjusobno i prema okruzenju, ili proucavanje takvih
odnosa.

6. Zakon Republike Srbije – Zivotna sredina je skup prirodnih i stvorenih vrednosti ciji kompleksni medjusobni odnosi

cine okruzenje, odnosno prostor i uslove za zivot.

5.Radna I zivotna sredina

- Radno mesto obuhvata sva ona mesta na kojima radnici moraju da budu ili da dodju da bi

obavljali svoj posao, a koja su pod direktnom ili indirektnom kontrolom poslodavca.Radna okolina je prostor u kome se
obavlja rad i koji ukljucuje radna mesta, radne uslove, radne postupke i odnose u procesu rada.Radna sredina u
mnogome utice na zivotnu sredinu, jer je neizostavni deo nje, sva zagadjenja i opasnosti u radnoj sredini se direktno ili
indirektno prenose na zivotnu sredinu ciji je ona deo.

7.Najznacajniji zagadjivaci vazduha

- 1) Oksidi sumpora – sumpor dioksid, sumpor tioksid, sumporna i sumporasta

kiselina, kao i njihove soli; 2) Ugljen monoksid; 3)Oksidi azota – azot monoksid, azot dioksid; 4)Ugljovodonici – metan,
etan, propan, butan, benzol; 5) Ozon; 6) Fluoridi – soli fluorovodonicne kiseline; 7) Hlor i njegova jedinjenja; 8) Amonijak;
9) Cvrste cestice – dim i cadj; 10) Teski metali (olovo, ziva, kadmijum, kobalt, arsen, bakar, cink, nikl).
Najveci izvori zagadjujucih supstanci su: 1. procesi sagorevanja u stacionarnim izvorima energije (termoelektrane,
toplane, kucna lozista); 2. Procesi u industriji; 3. Saobracajna sredstva

8.Posledice zagadjenja zivotne sredine-

Direktni; Indirektni; Sinergijski uticaj privrednih i drugih aktivnosti na zivotnu

sredinu i zagadjenje. Efekti zagadjujucih supstanci: Toksicni; Mutageni; Kancerogeni; Teratogeni. Ekotoksikologija je
nauka koja se bavi izucavanjem delovanja stetnih materija na zive organizme.

9.Ekologija- predmet I podela-

Opsta ekologija – proucava opstu ekolosku problematiku, izlaze i komentarise opsta

ekoloska nacela (ona koja su karakteristicna za sve ekoloske fenomene, nezavisno od pojedinacnih objekata koji su
predmet ekoloskog istrazivanja.Globalna ekologija – ima cilj da opste ekoloske principe projektuje na Zemlju u celini,
odnosno na njenu bio(geo)sfefu, kao vrhunski zemaljski ekosistem.
Kosmicka ekologija – projektuje na citav univerzum.
Idioekologija – proucava ekologiju pojedinacnih organizama u odnosu na spoljasnji svet.
Sinekologija – proucava ekologiju zivotnih zajednica / biocenoza.
Ekologija populacija – izucava uslove po kojima se formiraju pojedine populacije, odnosi izmedju pojedinih grupacija
populacija, njihovu uzajamnost, organizaciju, dinamiku...
Ekosistemologija – nauka o ekosistemima
Sistemska ekologija – odnosi se na specijalan sistemski pristup ekoloskim fenomenima, posebno ekosistemima
Biocenologija
Fitocenologija i Fitoekologija – proucava biljne zajednice, tj. Biljne vrste, zajednice i njihov odnos sa okolinom.
Humana ekologija – proucava promene nastale ljudskom aktivnoscu u sredini, uzroke nastalih promena kao i njihove
posledice.
Socijalna ekologija se razvila naglasavanjem potrebe da se pored prirodnih faktora sredine izucavaju i drustveni. Izucava
posebnu vezu izmedju coveka i njegove zivotne sredine.
Kulturna ekologija proucava adaptaciju drustva u sredini u kojoj zivi.
Urbana ekologija proucava odnose i procese u vestacki izgradjenoj sredini.
Radiaciona ekologija – proucava promene koje nastaju pod uticajem radijacije
Ekologija zagadjenih sredina – proucava odnose organizama u zagadjenim uslovima i promenjenoj sredini.

10.Istorijski razvoj ekologije

- Oikos = dom, staniste; Logos = nauka, znanje, ucenje. Ernest Hekel je prvi definisao

ekologiju (1868.) kao nauku koja proucava odnose zivotinja prema okolini, organskoj i neorganskoj sredini, kao i odnose
zivotinja prema drugim zivotinjama i biljkama.Ekologija je nauka koja proucava odnose organizama i zivotnih zajednica
prema uslovima spoljasnje sredine, kao i uzajamne odnose izmedju zivih bica i izmedju njihovih cenotickih sistema, pre
svega biocenoza i ekosistema.

11.Elementi opste ekologije

- Ekosfera – sfera u kojoj postoje ekoloski odnosi ili uslovi za postojanje ekoloskih odnosa.

To je zapravo zivotna sredina.
Ekosferu cine:
1. Biosfera –

prirodna sredina koja deluje kao jedinstven sistem, koji funkcionise na osnovu kontinuiranog

protoka sunceve energije i kruzenja materije.

Sacinjavaju je: A) atmosfera; B) hidrosfera; C) litosfera; D) pedosfera.

2. Tehnosfera - deo sredine koji je covek stvorio i stalno stvara i menja svojim uticajima, snagom, voljom, umom.

Cine je materijalne vrednosti kao sto su: ljudka naselja, kuce, ulice, mostovi, spomenici, fabrike,

prateca infrastruktura, a sve to su predmeti koji sluze za zadovoljavanje razlicitih potreba.

12.Ekosistem-biotop I biocenoza

- Ekosistem je jedan deo biosfere, tj. sistem zivih bica (biocenoza) i spoljasnje sredine

(biotop) u kome vladaju ekoloski odnosi.Ekosistem – funkcionalno gledano, je prenos energije i informacija, koji je
otvoren u pogledu koriscenja Sunceve energije.S druge strane, to je zatvoreni sistem u kome materija cirkulise iz jednog
oblika u drugi.Ako je EKOSISTEM osnovna strukturalna jedinica biosfere, onda je vise ekosistema PREDEO, vise predela
BIOM (Tajga u Sibiru), vise bioma cini BIOCIKLUS, a svi biociklusi zajedno cine BIOSFERU.Biotop je osnovna topografska
jedinica prostorno vise ili manje ogranicena sa sraznerno slicnom ili istom kombinacijom ekoloskih uslova (kompleksom
zivotnih faktora – klima i tlo).Biocenoza je skup svih vrsta zivih biljaka i zivotinja sa odredjenim rasporedom – gustinom
naseljenosti, i nju cine: fitocenoza; zoocenoza; mikrocenoza. Populacija je konkretno naselje jedne vrste organizama, a
odlikuje je sastav, gustina, disperzija, natalitet, mortalitet, uzrasna struktura, tok rastenja, potencijal rastenja. Stanje
populacije oznacava se:
- obiljem (kolicina jedinki jednog oblika u odnosu na celinu)
- dominacijom (procenat jedne vrste jedinki u odnosu na drugu, njihovo preovladavanje)
- pokrivenoscu (povrsina pokrivena tom vrstom u odnosu na celinu)
- biomasa (opsta masa jedinki neke vrste u odnosu na celinu, po jedini povrsine ili zapremine)
- bioprodukcija (prirast biomase za odredjeni period)
Podela ekosistema:Prema prirodi nastanka:

1. Prirodni; 2. Vestacki (antropogoni)

Prema vrsti vegetacije: 1. Sumski; 2. Travnati;3. Mocvarni itd.

- Kjoto protokol uz Konvenciju o klimatski

promenama

15.Emisija, imisija I granicne vrednosti

- Poremecaji u sastavu vazduha poticu od covekovih aktivnosti (najvise od

saobracaja i stacionarnih postrojenja za proizvodnju energije – termoelektrane, toplane, kucna lozista), kao i od
prirodnih procesa (sumski pozari, vulkanske erupcije, oluje, raspadanje organskih materija)
Sve materije koje zagadjuju vazduh mogu da se svrstaju u dve kategorije:
1. Tipicne zagadjujuce materije (gasovi koji su stalno prisutni u urbanoj sredini)
2. Specificne azgadjujuce materije (nisu uvek prisutne nego se javljaju u specificnim sredinama u odredjeno vreme)
Regulativnim merama se tezi zadrzati zagadjenje u optimalnim granicama, a u vezi sa kontrolom kvaliteta vazduha se
posebno utvrdjuju:
1. Maksimalno dozvoljene koncentracije stetnih materija u atmosferi (kolicina koja ne ugrozava zdravlje)
2. Granicna vrednost emisije stetnih i opasnih materija na mestu izvora zagadjivanja (maksimalan iznos)
3. Granicna vrednost imisije (najvisi dozvoljeni nivo koncentracije u vazduhu)
EMISIJA Nivo kolicina i koncentracija stetnih materija se utvrdjuju na sledeci nacin:

- masena koncentracija (masa stetne materije u odnosu na jedinicu zapremine)

- maseni protok (masa emitovanja u odnosu na jedinicu vremena)

- faktor emisije (masa emitovane materiju u odnosu na masu proizvedenog produkta)

- stepen emitovanja (odnos emitovane kolicine i kolicine materije koja ulazi u

proces, u procentima)
Stetne i opasne materije su klasifikovane: kancerogene ; praskaste neorganske materije; neorganska jedinjenja u obliku
aerosola, pare ili gasa; organska jedinjenja.
Vrste merenja emisije: kontinualno merenje; godisnje kontrolno merenje; pojedinacno merenje; garancijsko merenje.
IMISIJA Sistematsko merenje imisije sprovodi se za:neorganske materije; talozne materije iz vazduha; teske metale u
suspendovanim cesticama; organske materije; kancerogene materije
Za svaku od navedenih materija se utvrdjuju granicne vrednosti imisije, a postoje i posebna merenja za:
1. Imisije upozorenja (kada se dostigne nivo propisan za svaku zagadjujucu supstancu za koju se utvrdjuje imisija

upozorenja)

2. Epizodno zagadjenje vazduha (usled nepovoljnih meteoroloskih uslova, kada se dostize neki nivo zagadjenja)

16.Ekoloski faktori

- Dele se na:

1. Abioticke

(faktori neorganskog porekla – klimatski faktori (voda, vlaznost, vazduh, vetar, svetlost, temperatura),

geofizicki (gravitacija, magnetizam, oscilatorna talasna kretanja), edafski (fizicko-hemijske i bioloske karakteristike
maticnog zemljista i stena), orografski (odlike reljefa)
2. Bioticke

(organski faktori zive prirode koji obuhvataju uticaj biljaka na biljke, biljaka na zivotinje, zivotinja na

zivotinje, kao i medjusobne uticaje mikroorganizama i njihovuticaj na biljke i zivotinje, osim svih gore navedenih stavki
COVEK je jos jedan cinilac koji ima uticaj na sve gore navedene faktore uticaja)
Podela biotickih faktorana osnovu odnosa prema materiji i energiji koju preradjuju:

1. Producentski (proizvodjacko-preradjivacki, biljke)

2. Konzumentski (potrosaci, zivotinje)

3. Reducentski (razlaganje materija, mikroorganizmi)

Podela biotickih faktora na osnovu kriterijuma produkcije organske materije:

1. Autotrofni (organizmi koji sami izgradjuju materiju, bakterije)

2. Heterotrofni (ne stvaraju sami organsku materiju, ali se hrane njome, zivotinje)

Za odnos faktora sredine izuzetno su znacajni:

1. Priliv energije i njeno koriscenje

2. Priliv i kruzenje nutrijenata (hranljivih materija)

3. Promenljivost faktora sredine

17.Ekoloski faktori I zdravlje

- Ekoloske katastrofe su velike ubice dece. Ekoloski rizici poput – zagadjenja vazduha, loseg

kvaliteta vode, losih sanitarnih uslova, trovanja olovom i povreda, uzroci su trecine smrtnih slucajeva kod
dece.Ravnoteza abiotickih i biorickih faktora je od esencijalne vaznosti za opstanak zivota.Poremecaji ravnoteze mogu
biti prirodnog i vestackog porekla, a najcesci prirodni uzroci poremecaja su:

vulkanske erupcije, nagle promene

temperature,   previsoke,   preniske   temperature,   zemljotresi,     poplave,   oluje,   pozari   (mogu   biti   i   vestacki   izazvani).
Supstance koje se najcesce pojavljuju kao rezultat narusavanja ravnoteze ekosistema su: jedinjenja   sumpora   i   fluora
(usled vuklanskih erupcija), azotni oksidi (u toku oluja priliko elektricnog praznjenja),  amonijak, vodoniksulfid, metan i
druga jedinjenja koja nastaju dejstvom mikroorganizama, itd.

18.Ekonomija, ekologija I zivotna sredina

- Odnos prema ogranicenim resursima je kljucno pitanje ekonomije i tacka u

kojoj se ekonomija dodiruje sa ekologijom, tj. Zastitom zivotne sredine.Ekonomski cilj je maksimiziranje korisnosti uz
minimalno koriscenje resursa, dok, s druge strane, ekologija ima za cilj minimiziranje gubitka u zivotnoj sredini, u situaciji
ekspanzije ljudske ekonomske aktivnosti.
D. Pirs identifikuje cetiri funkcije prirodne sredine:
- izvor prirodno obnovljivih i neobnovljivih sirovina, za proizvodnju ekonomskih dobara i usluga
- izvor prirodnih dobara – javnih resursa, kojima covek u njihovom prirodnom stanju zadovoljava svoje potrebe    (voda,
vazduh, razni ekosistemi prirodne lepote za rekreaciju i uzivanje)
- prostor za odlaganje otpada – priroda kao kolektor otpada
- priroda kao prostor za obavljanje aktivnosti coveka – priroda kao sveopsti izvor zivota
Pitanje ‘’kvaliteta zivota’’ – obicno je vezivano za dostupnost javnih dobara, koja su dostupna svima, i besplatna su. Ta
dobra ne podlezu delovanju trzista i trzisnim zakonima, pa predstavljaju jednu vrstu kvazitrzisnih dobara. Urbanizacija,
kao ekonomski prices, moze se posmatrati kroz ocekivane i neocekivane posledice.Ocekivanje posledice su povecanje
kvaliteta zivota, ekonomski razvoj.Neocekivane posledice mogu biti pozitivne i negativne, i nazivaju se eksternalijama.
Tri grupe negativnih eksternalija koje izaziva urbanizacija su:
1. Grupa zagadjivaca osnovnih medijuma zivotne sredine – prirodnih dobara
2. Grupa prostornih ekocida – zagusenost prostora
3. Grupa psihickih ekocida – buka!
Ogranicenost resursa – stanje obnovljivih i neobnovljivih resursa (prirodni resursi koji su zakonski zasticeni: stanista
retkih vrsta, prirodna bogatstva od estetskog i naucnog znacaja...). Pravni status resursa – tradicionalna drustva su
smatrala da su resursi koje ubiraju za odrzavanje zivota, zajednicko vlasnistvo. U tom rezimu, svako ko prekomerno ili na
nacin koji nije predvidje eksploatise resurse, biva kaznjen. Divlje zivotinje su se uvek smatrale nicijim vlasnistvo, i svako je
mogao da ih prisvoji.Sada neke drzave regulisu i to, zastitom odredjenih stanista. Biljke su se uvek smatrale vlasnistvom,
posedovanjem teritorije na kojoj se nalaze. Teritorije koje nisu u vlasnistvu dozvoljavaju eksploataciju biljaka, ali samo
onih koje nisu od ekonomskog znacaja (kao sto je drvece).Problem javnih dobara i preterane eksploatacije – tu na snagu
stupa drzavna regulativa, u cilju sprecavanje prekomerne eksploatacije dobara, jer javni resursi, kao resursi koji ne
podlezu vlasnistvu i stoje na raspolaganju svima, imaju tendenciju da budu prekomerno eksploatisani.
Drustveni trosak eksternalije negativnog tipa

1. Marginalni eksterni troskovi (troskovi trecih lica za koje proizvodjac

ne snosi odgovornost); 2. Marginalni privatni troskovi (troskovi upotrebe resursa koje ima

proizvodjac, ali ne

obuhvataju troskove drugih subjekata); 3. Marginalni drustveni troskovi (zbir marginalnih privatnih i

eksternih

troskova)
Kompenzacija eksternalija negativnog tipa: zabrane, dozvole, regulisanje ponasanja industrije, preventivne

mere

itd. Internalizacija eksternalija –

1.uracunavanje u cenu kostanja ; 2.proizvodnja od nusprodukata

zivotne sredine , sada se nalazi u fazi kada se ozbiljno preispituje opstavan covecanstva, buduci da se konacno
iscrpljivanje nekih resursa na zemlji moze predvideti.Broj i kolicina zagadjivaca zivotne sredine je u stalnom porastu, a
pored prirodnih zagadjivaca, sve je vise i vestackih, nastalih aktivnostima coveka.

21.Pojam odrzivog razvoja

- Odrzivi razvoj je razvoj kojim se zadovoljavaju potrebe sadasnjih generacija bez narusavanja

takvih mogucnosti buducim generacijama. Odrzivost se podjednako odnosi i na obnoviljive i na neobnovljive resurse.
Koncept odrzivog razvoja obuhvata 4 komponente:Ekonomska ; Drustvena; Kulturna; Ekoloska.

22.Kljucni elementi odrzivog razvoja

- 1. Integracija politike zivotne sredine u razvojnu politiku i sektorske politike

2.Prava buducih generacija

3. Racionalno koriscenje prirodnih resursa

1. Integracija politike zivotne sredine u sektorske politike
Ekonomske dimenzije imaju prioritet u raspravi o odrzivom razvoju, jer je prirodno okruzenje sa svojom karakteristikom
obezbedjivanja zivota, postalo jedna vrsta resursa, koji je, izmedju ostalog, i ogranicen.
Izmerene stope rasta realnog drustvenog proizvoda per capita u vremenu, nisu indikator da je rast odrziv, osim ako ne
govore o tome da i dalji rast nije ugrozen povratnim spregama bilo iz biofizickog ili socijalnog okruzenja (stopa rasta
blagostanja per capita je pravi pokazatelj odrzivog rasta).
Ostvarivanje procesa odrzivog razvoja nije moguce ako se zastita zivotne sredine ne smatra sastavnim delom razvojnih
procesa.
Znacaj stanja pojedinih sektora ima izuzetan znacaj na stanje zivotne sredine, a ti kljucni sektori su:

Energetika;

Industrija; Poljprivreda; Sumarstvo; Ribolov; Transport; Turizam; Naucno-tehnoloski razvoj.
2. Prava buducih generacija
Jedno od osnovnih ljudskih prava trece generacije je PRAVO COVEKA NA ODGOVARAJUCU ZIVOTNU SREDINU.
Odgovarajuca zivotna sredina coveku treba da obezbedi zdravlje i blagostanje.
I dalje postoje sporovi oko tumacenja prava buducih generacija na zdravu zivotnu sredinu:

- objasniti koncept generacije

- sadrzaj prava buducih generacija

- pitanje sprovodjenja i primene prava buducih generacija

3. Racionalno koriscenje prirodnih resursa
Svi pokazatelji ekoloske krize ukazuju na to da trenutni model eksploatacije prirodnih resursa nije racionalan sa
stanovista ukupnih potencijala prirodnih resursa i dalje perspektive njihove primene.
Racionalno koriscenje prirodnih resursa podrazumeva:
1. Primena eksploatacije koje ce obezbediti obnavljanje u razumnom vremenskom periodu
2. Primena eksploatacije kojom se ne ugrozavaju pojedini mediji zivotne sredine ili se ugrozenost svodi na minimum
3. Racionalna eksploatacija neobnovljivih resursa ili pronalazenje odgovarajucih supstituta
4. Ocekivana pravedna redistribucija prihoda od eksploatacije prirodnih resursa

23.Pojam cista tehnologija

- Pojam CISTE TEHNOLOGIJE sve vise dobija na znacaju (kao i pojmovi zelena tehnologija i

ekoloska tehnologija), a odnosi se na alternativne tehnologije koje imaju za cilj smanjenje negativnog uticaja na zivotnu
sredinu ili njegova potpuna eliminacija. Najcesce se spominju alternativni izvori energije – koriscenje energije vetra,
solarne energije, hidroenergije, upotreba biomase, biogoriva itd.Ekoloske tehnologije se odnose na primenu tehnologija
koje imaju za cilj ocivanje i zastitu prirodnih resursa. Ciste tehnologije se najcesce vezuju za pojam odrzivog razvoja, a
njihova primena se odvija u dva pravca: Smanjivanje relativnih troskova primene ovih tehnologija;Razumevanje uticaja
primene starih tehnologija na postojece sisteme na Zemlji.
Primena ciste tehnologije naglasava: 1. Racionalno koriscenje prirodnih resursa , 2. Manja proizvodnja otpada,
3. Postojanje jednakih ili boljih performasi u odnosu na klasicne tehnologije

Goodstein navodi cetiri karakteristike ciste tehnologije:

Nije spekulativna, 2. Proizvodi usluge slicnog kvaliteta kao postojece tehnologije, 3. Ima minimalne dugorocne privat
e

granicne

troskove

koji

mogu

upored

24.Biodiverzitet

-Predstavlja raznolikost zivota na Zemlji, a oznacava siroku raznolikost biljaka, zivotinja i

mikroorganizama.   Takodje   ukljucuje   i   geneticke   razlike   unutar   svake   vrste   (hromozomi,   geni   i   DNK,   odredjuju
specificnost svake jedinke).Posebna karakteristika biodiverziteta je raznolikost ekosistema kakva moze da se nadje u
pustinjama, sumama, mocvarama, planinskim podrucjima, jezerima, reklama, poljoprivrednom zemljistu.Biodiverzitet
oznacava kombinaciju zivotnih formi i njihovih medjusobnih odnosa sa drugim, kao i sa ostalom zivotnom sredinom na
Zemlji.Biodiverzitet obuhvata tri nivoa: - geneticki diverzitet (razlicitost gena unutar pojedinih vrsta); diverzitet vrsta
(razlicitost vrsta, posebno izmedju divljih i kultivisanih) ;   diverzitet   ekosistema   (oznacava   lanac   prirodnih   stanista   u
okviru kojih se razlicitost vrsta razvila). Znacaj biodiverziteta za coveka je ogroman, jer covek potpuno zavisi od njega:
obezbedjuje hranu, goriva i vlakna; obezbedjuje zastitu i materijal za gradju; ciscenje vazduha i vode; detoksikaciju i
raspadanje otpada; regulisanje klime; obuzdavanje poplava, susa, ekstremnih temperatura, snage vetra ;   proizvodnja   i
obnavljanje plodnosti zemlje; oprasivanje biljaka; kontrola stetocina i bolesti; odrzavanje genetickih resursa; kulturne i
estetske koristi.

25.Vodni resursi I upravljanje

- prosecno koriscenje vode krece se od 200 do 300 litara po osobi dnevno u vecini

evropskih drzava, pa sve do 575 litara u SAD, s tim sto stanovnici nekih americkih drzava (Arizona, Feniks) koriste I vise
od 1000 litara dnevno, dok stanovnici nekih drzava u nerazvijenim zemljama(Mozambik) koriste manje od 10 litara. U
pogledu slatkovodnih resursa smatra se da su glavni problemi: raspolozivost voda, los kvalitet voda I fizicke promene.
Osnovnim uzrocima postojeceg stanja u pogledu raspolozivosti voda smatraju se: -porast upotrebe usled visoke gustine
naseljenosti I oticanje iz javne distributivne mreze; - intezivna poljoprivreda I to uglavnom u podrucjima koja koriste
vodu za irigaciju; porast industrijske upotrebe vode koji je povezan sa visokom koncentracijom aktivnosti I neefikasnom
upotrebom vode; prirodni uzroci(varijacije izmedju sezona I godina, globalno otopljenje). Osnovnim uzrocima postojeceg
stanja u pogledu kvaliteta vode smatraju se: koriscenje djubriva I visak djubriva; koriscenje pesticida; nedovoljno ili
potpuno odsustvo tretmana prljave vode; zagadjivanje teskim metalima, sintetickim hemikalijama, radionukleidima,
uljima… Osnovni nacini otklanjanja ili smanjivanja kolicina zagadjujucih supstanci u vodama su: system zatvorenih
ciklusa; postupak preciscavanja otpadnih voda; prirodno preciscavanje ili samopreciscavanje. Najznacajniji instrument
zastite   slatkovodnih   resursa   na   globalnom   nivou   je   Konvencija   o   neplovidbenom   koriscenju   medjunarodnih
vodotokova(NJujork 1997), ali I Helsinska pravila(1966). Okeani I mora pokrivaju vise od 70% ukupne Zemljine povrsine I
oni imaju veliki uticaj na stanje klime. Oni su bogati hranom, energijom, mineralima, sirovinama za lekove. Smatra se da
preko 70% zagadjivanja morske sredine potice od aktivnosti sa kopna, dok pomorski transport I aktivnosti odlaganja na
moru doprinose sa 10%. Procena je da se 600000 tona ulja godisnje ispusti u okeane.Konvencija UN o pravu mora je
najznacajniji globalni instrument o zastiti slanih voda.

26. Zemljiste I degradacija zemljista

- S’obzirom na velike poduhvate koje covek cini menjajuci prirodu I preradjujuci

prirodne materijale, on je promenio I dalje menja fizicke uslove I pejzaze. Da bi sve to uradio, trosi velike kolicine
energije I prirodnih I mineralnih resursa, cime u zivotnu sredinu unosi velike kolicine zagadjujucih materija u sva tri
agregatna stanja I u sva tri medija: vazduh, vodu I zemljiste. Doslo je do poremecaja prirodne ravnoteze, koja se ogleda u
sledecem:-zagadjenim   povrsinskim   vodama   (rekama,   morima,   okeanima,   jezerima);   -zagadjenim   I   degradiranim
podzemnim   vodama;   -promenama   u   sastavima   svih   faktora   zivotne   sredine;   -globalnom   zagadjenju   atmosphere   I
klimatskim promenama izazvanim tim zagadjenjima; -promenama reljefa; -promenama u sastavu I stabilnosti zemljista;
-unistavanju suma I druge vegetacije; -nemogucnosti faktora u zivotnoj sredini da na prirodan nacin obavljaju razmenu
materije (reciklazu); -iscrpljivanju mineralnih I drugih izvora; -stvaranju velikih sistema tehnosfere; -izumiranju I nestanku
mnogih populacija biljnih I zivotinjskih vrsta I ugrozavanju postojecih; -sve vecem obolevanju I smrtnosti ljudi zbog
zagadjene zivotne sredine.Razlikujemo dva   osnovna tipa degradacije   zemljišta:1. Degradacija odnošenjem zemljišta
(erozija vetrom i vodom); 2. Degradacija zemljišta oštećenjima unutar profila. Degradacija odnošenjem zemljišta (erozija
vetrom i vodom) Degradacija zemljišta usled erozije vodom ili  vetrom nastaje usled gubitka površinskih delova zemljišta,
nje govog razaranja, premeštanja i odnošenja. Dejstvom vode ili vetra promene reljefa su  česte  zbog stvaranja različitih
ero zionih oblika,brazde, jaruge, odnosno peščane  dine. Zbog erozionih procesa mnoge plodne površine su trajno ne
stale, a neke su postale pogodne samo za ekstenzivno stočarstvo.Degradacija zemljišta oštećenjima unutar profila
Postoji čitav niz   različitih faktora koji uslovljavaju pogoršanje fizičkih, hemijskih i bioloških osobina u samom profilu
zemljišta.Prema M. DJukanovicu zemljiste se ugrozava na sledece nacine: zauzimanjem, pretvaranjem u neprirodno;
modernom obradom zemljista I pretvaranjem u poljoprivredne svrhe; osiromasivanjem biljnog fonda; povrsinskom
eksploatacijom mineralnog I rudnog bogatstva; nekontrolisanim I prekomernim  navodnjavanjem.  Pravilnikom RS  o
dozvoljenim kolicinama opasnih I stetnih materija u zemljistu I void za navodnjavanje utvrdjeni su standardi vezani za
zagadjujuce materije: kadmijum 3mg/kg; olovo 100mg/kg; ziva 2mg/kg; arsen 25mg/kg; hrom 100mg/kg; nikal 50mg/kg;
fluor 300mg/kg; bakar 100mg/kg; cink 300mg/kg; bor 50mg/kg; simazin I atrazin 0,06-0,09mg/kg u lucerki, uljanoj repici
I secernoj repi; 0,15-0,2mg/kg u ovsu, soji, jecmu I krastavcima; 0,2-0,25mg/kg u suncokretu; 0,25-0,3mg/kg u psenici.

27. Otpad I upravljanje otpadom

- postojeci modeli proizvodnje I potrosnje imaju za rezultat strahovit porast kolicina

otpada.   Svi   privredni   sektori   imaju   udeo   u   proizvodnji   otpada   I   otpad   predstavlja   jedan   od   elemenata   svih   faza
proizvodnje I potrosnje. On se vezuje za neadekvatnu potrosnju resursa I energije ali I neadekvatnu potrosnju finalnih
proizvoda. Procenjuje se da se u Evropi generise vise od 3000 miliona tona otpada svake godine. To iznosi 3,8t/c u
Zapadnoj Evropi, 4,4t/c u Centralnoj I Istocnoj Evropi I 6,6t/c u zemljama Istocne Evrope, Kavkaza I Centralne Azije.Sa
stanovista   upravljanja,   najznacajniji   problem   u   vezi   sa   otpadom   su:   porast   proizvodnje   otpada;   neadekvatno   I
nekontrolisano odlaganje otpada, narocito opasnog I transport otpada, narocito opasnog. Na osnovu grubih procena
moze se zakljuciti da se najveci deo otpada generise u: poljoprivredi, rudarstvu, industrijskoj proizvodnji, domacinstvima
I proizvodnji energije. S’ obzirom na vrstu otpada, industrija otpada se razvila u 3 glavne grupe: komunalni cvrsti otpad,
industrijski otpad I opasan otpad. Polazeci od postojeceg stanja u upravljanju otpadom, razlikuju  se 4 razlicita pristupa
ovom problem: pristup UN; pristup SAD; pristup ostalih visoko I srednje razvijenih zemalja I pristup zemalja u razvoju. Za
svrhe procesa upravljanja I kontrole, otpad se cesto kategorizuje na osnovu razlicitih kriterijuma, od kojih je kriterijum
procesa unutar koga nastaje, pojavljuje kao najcesci. Tako je moguce razlikovati: klinicki otpad; otpad koji nastaje u
farmaceuttskoj industriji; otpad koji nastaje u proizvodnji I upotrebi pesticide; otpad iz proizvodnje I upotrebe smole,
lateksa, plastike, lepila; otpadna mineralna ulja… Osnovni medjunarodni document koji regulise pitanja upravljanja
otpadom kao globalnim problemom je Bazelska konvencija o prekogranicnom kretanju opasnih otpada I njihovom
odlaganju (1989), uz koju je 1999.godine zakljucen poseban protocol o odgovornosti I nadoknadi stete. Smatra se da
strategija upravljanja otpadom treba da bude zasnovana na tri osnovna principa: sprecavanje nastanka otpada na izvoru;
ponovno koriscenje otpada I reciklaza; bezbedno odlaganje ostataka koji ne mogu biti upotrebljeni u druge svrhe.
Postojeci podaci pokazuju da je procenat otpada koji se reciklira zanemarljivo mali. Dominantan metod postupanja sa
otpadom u Evropi je odlaganje na deponije, 57% komunalnog  otpada u Zapadnoj Evropi, a 83,7% u Centralnoj I Istocnoj

31. Koncept odrzive proizvodnje

- odrziva proizvodnja I potrosnja su koncepti koji predstavljaju odraz osnovnih principa

odrzivog razvoja u najsirem smislu reci I pokusaj izvesnog priblizavanja koncepcijskih ideja I konkretne prakse u ovoj
oblasti. Odrziva proizvodnja I potrosnja su dve strane istog procesa I treba ih posmatrati kao celinu nastojanja da se
ustanove sistemska resenja za problem zivotne sredine. U slucaju koncepta odrzive proizvodnje naglasak je na strain
nabavki   I   proizvodnog   procesa   u   celini,   sa   ciljem   unapredjivanja   ucinka   u   zivotnoj   sredini   u   kljucnim   privrednim
sektorima kao sto su poljoprivreda, energetika, industrija, turizam, transport…  Posmatrano sa nivoa koncepta, moze se
govoriti o 3 glavna uticaja postojecih modela (ne)odrzive potrosnje: uticaj na zivotnu sredinu; uticaj na drustvo; uticaj na
ekonomiju. Neodrziva potrosnja dovodi do 3 glavna tipa uticaja na zivotnu sredinu: osiromasenje resursa- iscrpljivanje
neobnovljivih I steta ucinjena obnovljivim resursima; zagadjenje- preopterecenje kapaciteta zivotne sredine; smanjenje
biodiverziteta- gubitak vrednih ekosistema I razlicitih vrsta.

32. Ciljevi koncepta-

1) manje- radikalno smanjenje ukupnih materijalnih uloga u razvijenim privredama; 2) vise- odrziv

ekonomski razvoj u zemljama u razvoju u skladu sa potrebama; 3) moralno- promene u globalnim obrascima potrosnje
zasnovane na ponovo razmotrenim vrednostima I kulturnim praksama na severu I jugu.

33. Koncept cistije proizvodnje(CP)

- je prvi put promovisan od strane UN za zastitu zivotne sredine 1989.godine, I to

kao nov I inovativan pristup upravljanju zivotnom sredinom I ocuvanju resursa. Prvobitni ciljevi su se sastojali u pokusaju
da se poveca svest o ovim pitanjima I industrijski sector ucini zainteresovanim za unapredjivanje svog odnosa prema
zivotnoj sredini.Danas ovaj concept predstavlja relativno prihvacen concept cije je osnovno polaziste preventivni pristup
kroz unapredjenje mogucnosti eliminacije otpada pre nego sto je on proizveden. Na taj nacin se sistematski smanjuje
ukupna proizvodnja zagadjenja I unapredjuje efikasnost koriscenja resursa. Smatra se da je osnovna razlika u odnosu na
druge koncepte u tome sto on posmatra proizvodni process unapred, sa ciljem predvidjanja, sprecavanja I smanjivanja
zagadjenja. Osnovni elementi koncepta CP prema Medjunjaradnoj deklaraciji os cistijoj proizvodnji su: vodjstvo, svest,
obrazovanje I obuka, integrisanje, istrazivanje I razvoj, komuniciranje I sprovodjenje.

34. Instrumenti za ostvarenje odrzive potrosnje

- programi odrzive proizvodnje ne mogu se oslanjati samo na

dijagnosticke tehnike I takticka predvidjanja, vec to zahteva jasno vidjenje politika I instrumenata koji su na raspolaganju.
Tri su “standardne” grupe instrumenata odrzive potrosnje: regulatorni- propisi I institucije koje primoravaju pojedince na
odredjenu vrstu ponasanja; ekonomski- strukturna I ad hoc prilagodjavanja trzisnim uslovima radi ostvarenja odredjenih
rezultata; drustveni- npr. podizanje svesti I obrazovanja. Kompleksnost koncepta zahteva vodjenje racuna o sve tri
osnovne grupe instrumenata, o njihovoj fleksibilnoj primeni kao I o razlicitim ulogama koje pojedini od subjekata
koncepta odrzive potrosnje (vlada, civilno drustvo, industria…) imaju u svakoj od ovih grupa. Posmatranosa stanovista
industrije   I   njenog   udela   u   ostvarivanju   ciljeva   odrzive   potrosnje,   treba   odvojeo   razmatrati   instrumente
dematerijalizacije   od   instrumenata   optimizacije.u   oblasti   efikasnosti   proizvoda   izdvajaju   se   4   najrazvijenije   I
najperspektivnije   metodologije:   ekoloski   dizajn,   procena   zivotnog   ciklusa,   prosirena   odgovornost   proizvodjaca   I
integrisana politika proizvoda. Znacajniji metodi povecanja efikasnosti procesa su: concept cistije proizvodnje, ekoloska
efikasnost   I   industrijska   ekologija.   Instrumenti   industrije   u   procesima   optimizacije   koji   se   narocito   razmatraju   su:
upravljanje zivotnom sredinom, izvestavanje, informisanje ukljucujuci tu I ekolosko oznacavanje, kodeksi ponasanja I
uporedjivanje I razmena najboljih praksi.

35.Instrumenti upravljanje zivotnom sredinom

- 1)koncept cistije proizvodnje(cleaner production); 2) integrisana

proizvodna politika (integrated product policy); 3) procena zivotnog ciklusa (life cycle assessment); 4) procene rizika I
upravljanje rizikom (risk assessment and risk management); 5) ekolosko proveravanje (environmental auditing); 6)
ekolosko oznacavanje (environmental labeling); 7) indikatori ucinka u zivotnoj sredini (environmental performance
indicators); 8) ekolosko racunovodstvo (environmental accounting); 9) zelene nabavke (green procurement); 10)
izvestavanje o zivotnoj sredini (environmental reporting); 11) dobrovoljni sporazumi (voluntary agreements); 12) sistemi
upravljanja u zivotnoj sredini (sistemi ekoloskog menadzmenta).

36. Nacionalni propisi u oblasti zivotne sredine

- nacionalni propisi RS u oblasti zivotne sredine obuhvataju veci broj

zakona I podzakonskih propisa. Cetiri sistemska zakona u oblasti zivotne sredine su: Zakon o zastiti zivotne sredine;
Zakon o proceni uticaja na zivotnu sredinu; Zakon o strateskoj proceni uticaja na zivotnu sredinu; Zakon o integrisanom
sprecavanju I kontroli zagadjivanja zivotne sredine. Pored ova 4 sistemska zakona u neposrednoj nadleznosti organa koji
se bavi poslovima zivotne sredine su i: Zakon o nacionalnim parkovima; Zakon o ribarstvu; Zakon o postupanju sa
otpadnim materijalima; Zakon o zastiti od jonizujucih zracenja; Zakon o geoloskim istrazivanjima; Zakon o proizvodnji I
prometu otrovnih materija; Zakon o prevozu opasnih materija. Zakoni iz drugih oblasti koji se primenjuju u oblasti zastite
zivotne sredine, obuhvataju: Zakon o sumama; Zakon o lovstvu; Zakon o vodama; Zakon o rudarstvu… Instrumenti koji
na osnovu ovih propisa stoje na raspolaganju subjektima sistema upravljanja zastitom zivotne sredine, ali I nadleznim
organima su: dozvole, saglasnosti, zabrane, nalaganje preduzimanja razlicitih mera, podsticajne mere… Sa stanovista
medjunarodnih ugovora globalna struktura upravljanja zastitom zivotne sredine moze se analizirati kroz 4 nivoa: najvisi
nivo obuhvata process upravljanja odlukama I to narocito process donosenja medjunarodnih odluka; drugi nivo je
medjunarodna institucionalna arhitektura; treci nivo je upravljanje operacionalizacijom politika I odlukama(menadzment
nivo); cetvrti nivo je nacionalna koordinacija odlukama koje su donate na nivou medjunarodnog upravljanja u zastiti
zivotne sredine, gde posebno mesto ima civilni sector. Svi znacajniji mejunarodni mlutilateralni sporazumi, a narocito oni
usvojeni nakon Konferencije u Stokholmu 1972.godine, u osnovi svoje structure imaju sledece elemente: konferencija
strana, sekretarijat, savetodavna tela, mehanizam prikupljanja I preciscavanja informacija(clearing-house mechanism),
finansijski mehanizam.

37. Sistemi upravljanja u zivotnoj sredini

- system upravljanja u zivotnoj sredini je jedno od sredstava upravljanja kojim

se vrsi identifikacija problema kao I njihovo resavanje tako sto se organizacijama obezbedjuju metode za sistematsko
upravljanje aktivnostima, proizvodima I uslugama u sektoru zivotne sredine. Tako se organizacijama pomaze da ostvare
svoje obaveze u vezi sa zivotnom sredinom I ciljeve koji su utvrdjeni. System upravljanja u zivotnoj sredini se moze
odrediti I kao izvestan broj medjuzavisnih elemenata koji funkcionisu zajedno radi ostvarivanja jasno definisanih ciljeva
efektivnosti upravljanja zivotnom sredinom.Prema odredbama clana.2 tacka k. Pravila Evropskog parlamenta I Saveta,
br.762/2001, upravljanje u zivotnoj sredini oznacava deo ukupnog sistema upravljanja koji ukljucuje organizacionu
strukturu, planiranje aktivnosti, odgovornosti, prakse, procedure, procese I resurse za razvoj, sprovodjenje, dostizanje,
preispitivanje I odrzavanje politike zivotne sredine. Osnovni elementi koji treba da budu obuhvaceni sistemom su:
politika   zivotne   sredine;   program   u   oblasti   zivotne   sredine   ili   akcioni   plan;   organizaciona   struktura;   integracija   u
operacije;   dokumentacioni   system   radi   prikupljanja,   analize,   pracenja   I   povratnih   informacija;   aktivnosti   ispravke   I
prevencije; provera sistema upravljanja u zivotnoj sredini; preispitivanje upravljanja; obuka; spoljne komunikacije.