1
Ekološki rizik
Koncept rizika
Analiza ekološkog rizika je sastavni element procesa donošenja ekoloških odluka. Donosioci
ekoloških odluka moraju prvo identifikovati sve rizike i oceniti mogućnost negativnih uticaja na
životnu sredinu. Na toj osnovi biće omogućen izbor najpodesnijeg pravca akcije za smanjenje
rizika. Realno, ne mogu svi ekološki rizici biti eliminisani. Zbog toga je važno da donosioci
ekoloških odluka odrede koliki je taj nivo rizika kojii bi društvo moglo da toleriše. Neophodno je
odrediti prihvatljiv nivo rizika.
Sa stanovišta ekološke ekonomije, upravljanje ekološkim rizikom trebalo bi bazirati na analizi
troškova i koristi (cost – benefit analysis) sa smanjenjem ekoloških šteta. Nažalost, menadžeri su
često suočeni sa nedostatkom podataka neophodnih za potpunu procenu troškova i korisiti
smanjenja ekološkog rizika. Rizik se može definisati kao negativno procenjena posledica čije je
ostvarenje neizvesno. Iz same definicije rizika, da bi se izbegle negativne posledice, slede dva
osnovna zadatka a to su: identifikacija i procena rizika, i reagovanje na rizik.
Vrste rizika
1. Dovoljno preduzet rizik i
2. Nametnut rizik
Dobrovoljno preuzet rizik
Ova kategorija rizika podrazumeva rizik koji je obazrivo i promišljeno preuzet na individualnom
nivou. On je rezultat svesne odluke. Svakog dana ljudi donose lične odluke o preduzimanju
određenih aktivnosti koje implicitno povećavaju ili smanjuju nivo rizika koji su oni kao
pojedinci izabrali da prihvate. Iako je u pitanju dobrovoljno preuzimanje rizika, neke aktivnosti
kriju u sebi rizik koji je u momentu preduzimanja aktivnosti neuočen. Mnogi dobrovoljno
preuzeti rizici rezultat su lične odluke opreduzimanju određenih aktivnosti koje su sastavni deo
svakodnevnog života (npr. pušenje cigareta).
U slučaju dobrovoljno preuzetog rizika javni sektor po pravilu nije uključen , ili igra veoma malu
ulogu. Kada Vlada interveniše, njena intervencija je najčešće ograničena na identifikovanje
uslova ili proizvoda koji su potencijalno opasni, kao i na prezentaciju informacija društvu o
takvim opasnostima. Na ovaj način Vlada pomaže pojedincima u identifikovanju i proceni rizika,
ali im ne nameće odluke o načinu reagovanja.
Nametnut rizik
Nametnuti rizik je onaj rizik koji se nalazi izvan kontrole pojedinca i koji je rezultat određene
“tvrdoglave” odluke.
• Primeri nametnog rizika:
•
Štete na imovini i povrede prouzrokovane prirodnim katastrofama (rizk od šteta koje
prouzrokuje uragan ili zemljotres nije dobrovoljno preuzet, iako određena verovatnoća
nastanka takvih događaja postoji),
•
Zagađenje vazduha,
•
Skladištenje opsanog otpada (opasnost od izloženosti hemikalijama nastaje kao eksterni
efekat proizvodnje, prometa opasnog otpada ili korišćenja proizvoda u potrošnji).
Rizik je značajan zbog toga što se uticaji međusobno prožimaju i proširuju na ljudsko zdravlje i
životnu sredinu.
2
Zbog toga što su izvori nametnutih rizika izvan kontrole pojedinca, njihova pretnja mora biti
posebna vrsta javnog problema. Vlada mora nastojati da kontroliše izloženost društva određenim
nametnutim rizicima. Kada su u pitanju hemijske zagađujuće materije, Vlada može preuzeti
najveći deo odgovornosti za smanjenje izloženosti društva ovoj opasnosti uvođenjem zakonske
kontrole. Zabranom opasnih hemikalija smanjenje rizika vodi na nulu, dok u manje ekstemnim
slučajevima javni sektor može ograničiti korišćenje hemikalija ili ograničiti njihovo izbacivanje
u životnu sredinu.
Razlika između dobrovoljnog i nametnutog rizika
Ovu razliku možemo ilustrovati na primerima savremenih ekoloških ishoda.
CIGARETE
Da li je pušenje cigareta i rizik od kancera pluća i ozbiljnih srčanih oboljenja dobrovoljno
preuzet rizik?
Ekološki rizik
Ekološki rizik je pokazatelj verovatnoće nastanka gubitka života, zdravstvene i imovinske štete
ili štete u životnoj sredini usled izloženosti datoj ekološkoj opasnosti. Sadržinu ekološkog rizika
određuju dva osnovna elementa:
•
ekološka opasnost,
•
izlaganje ekološkoj opasnosti.
Ekološka opasnost je izvor ekološke štete ili negativnog efekta, kao što su otrovne emisije iz
fabrika ili toksične hemikalije izbačene u reku. Izlaganje ekološkoj opasnosti obuhvata vezu
između izvora štete i životne sredine koja trpi uticaj.
Procena ekološkog rizika
PROCENA EKOLOŠKOG RIZIKA (KVANTITATIVNA I KVALITATIVNA PROCENA)
IDENTIFIKOVANJE EKOLOŠKE OPASNOSTI
ANALIZA ODNOSA DOZE I REAGOVANJA
ANALIZA IZLAGANJA EKOLOŠKOJ OPASNOSTI
KARAKTERIZACIJA EKOLOŠKOG RIZIKA
UPRAVLJANJE EKOLOŠKIM RIZIKOM
Procena ekološkog rizika predstavlja sistemski pristup kategorizaciji rizika izlaganja određenoj
ekološkoj opasnosti, tj. obuhvata kvalitativnu i kvantitativnu ocenu rizika za životnu sredinu od
aktuelnog ili potencijalnog prisustva (korišćenja) određenih zagađujućih materija. Model analize
ekološkog rizika koji je predložila američka Agencija za zaštitu životne sredine obuhvata tri
osnovne faze:
•
formulisanje problema,
•
analiza rizika,
•
kategorizacija rizika.
4
izražen kao verovatnoća da će se određena ekološka opasnost dogoditi korišćenjem numeričkih
vrednosti koje kvatifikuju verovatnoću događanja opasnosti u određenom vremenskom periodu.
Verovatnoću koja je utvrđena na osnovu stvarnih podataka pokazuje nam statistički rizik.
Pokazatelj statističkog rizika dobija se izračunavanjem broja žrtava date opasnosti u odnosu na
ukupan broj izlaganja opasnosti.
Primer: verovatnoća prevremene smrti od prirodne opasnosti udara groma je 0,00005% ili 5
ljudi na svakih 10.000.000 stanovnika.
Druga vrsta merenja verovatnoće može biti bazirana na osnovu bio istraživanja. Npr.
verovatnoća obolevanja od kancera usled izlaganja određenoj hemikaliji. Ostali ekološki rizici
mogu biti kvatifikovani kao nivo izlaganja opasnosti koja može biti tolerisana tokom života.
Takav nivo izlaganja ekološkoj opasnosti označen je kao preporučena ili referentna doza (RD).
Primer: ukoliko je RD za zagađujuću materiju X 0,005 grama po kilogramu telesne mase
dnevno, to znači da ta količina ne prouzrokuje štetu tokom životnog veka (ali samo taj odnos od
0,005 g).
Kvalitativna komponenta karakterizacije ekološkog rizika
daje kontekst numeričke vrednosti
rizika. Ona daje opis ekološke opasnosti, ocene izlaganja njoj, korišćenih podataka i metoda.
Karakterizacija rizika povezuje procenu rizika i menadžment ekološkim rizikom.
Upravljanje ekološkim rizikom
Glavni zadatak upravljanja ekološkim rizikom jeste reagovanje na identifikovan rizik.
Upravljanje ekološkim rizikom obuhvata formulisanje i sprovođenje politike smanjenja
društvenog rizika određene ekološke opasnosti. To je proces odabira između određenih
alternativnih regulativnih i neregulativnih instrumenata za reagovanje na ekološki rizik.
Za ocenu određenih alternativa donosioci ekoloških odluka pored informacija iz analize i
procene rizika, razmatraju i tehnološku izvodljivost, troškove sprovođenja politike i ostale
ekonomske, socijalne i političke posledice. Sprovođenja procesa upravljanja ekološkim rizikom
sadrži dva osnovna zadatka:
•
Utvrđivanje “prihvatljivog” nivoa ekološkog rizika,
•
Ocena i izbor strategije upravljanja rizikom.
Utvrđivanje “prihvatljivog” nivoa rizika podrazumeva nivo rizika koji je neophodan sa aspekta
nekih drugih oblasti. Ovaj nivo je nizak, ali nije nulti. Primer je rad fabrike sa toksičnim
hemikalijama.
Nulti nivo rizika značio bi zatvaranje fabrike – što dovodi do ekonomksih i socijalnih problema.
Politika “prihvatljivog” rizika nameće izvestan rizik određenom segmentu društva ili ekološkom
sistemu. Koristi se koncept minimalnog rizika. To je nivo rizika ispod kog dalje smanjenje ne
može da opravda troškove smanjenja rizika. Ocena i izbor strategije upravljanja rizikom
obuhvataju sledeće strategije:
•
komparativna analiza ekološkog rizika,
•
analiza rizika i koristi,
•
analiza koristi i troškova.
Komparativna analiza
rizika može pomoći u izboru najpodesnijeg alternativnog instrumenta za
efektivnu redukciju rizika. Ovaj pristup je nazvan rizik – rizik analiza. Ova strategija upravljanja
rizikom uključuje upoređivanje verovatnoće procenjenog rizika ili rezultate rangiranja rizika dve
ili više mogućih opcija politike (npr. skladištenje ili spaljivanje opasnog otpada).
Analiza rizika i koristi
istovremeno razmatra nivo rizika povezanog sa ekološkom opasnošću
ali i koristi za društvo od regulisanja date ekološke opasnosti. Zadatak ove analize jeste da
5
maksimira očekivane koristi i smanjenje rizika. (npr. benzin – koristi kao pogonsko gorivo, ali
zagađuje vazduh sagorevanjem).
Cost-benefit analiza
je metoda ekonomske analize kojom se upoređuju i vrednuju sve prednosti
i svi nedostaci nekog privrednog poduhvata ili projekta analizom troškova (cost) i koristi
(benefit). Analiza troškova i koristi upoređuje graničnu društvenu korisnost politike smanjenja
zagađenja sa povezanim graničnim troškovima. Efikasan nivo ekološkog rizika je onaj na kom je
granična društvena korisnost jednaka graničnim društvenim troškovima.
Sistem za upravljanje zaštitom životne sredine i šema provere (EMAS) i indikatori
ekoloških pokazatelja
EMS Sistem za upravljanje zaštitom životne sredine i šema provere
predstavlja dobrovoljni
program za upravljanje zaštitom životne sredine i proveru, koji omogućava organizacijama da
verifikuju svoj sistem upravljanja zaštitom životne sredine u skladu sa odgovarajućom Uredbom
Evropskog parlamenta i Saveta. EMAS III definisan je Uredbom (EZ) br. 1221/2009 koja se
primenjuje od januara, 2010. godine. EMAS je kod nas u zakonskoj regulativi delimično
definisan Zakonom o zaštiti životne sredine (Sl.Gl.RS 135/04, 36/09). EMAS sadrži u sebi sve
zahteve ISO 14001 standarda, kao i dodatne zahteve ("strožiji" je od ISO 14001). Usvajanjem
nove Uredbe za EMAS III, decembra 2009. godine, omogućena je registracija u EMAS registar i
organizacija van EU koje zadovolje sve neophodne zahteve.
Više od 4.100 registrovanih kompanija je uključeno u ovaj program. Sve one imaju pravo
korišćenja EMAS logoa koji je garancija njihovog kvaliteta upravljanja zaštitom životne sredine.
Među sertifikovanom organizacijama su: industrijske kompanije, mala i srednja preduzeća,
servisi, administrativne i internacionalne organizacije, uključujući i Evropsku komisiju i
Evropski parlament.
Da bi organizacija bila registrovana od strane EMAS potrebno je da:
Vrednovanje ekološkog rizika
Inicijalni izveštaji
(kvalitet životne
sredine, uticaj na životnu sredinu,
kumulativni uticaj..)
Ekološka politika
(izražava spremnost, kontinuirano
unapređenje ekoloških prenformansi)
Planiranje
(uključuje mere navedene u
politici, ciljeve i program realizacije)
Implementacija i operacionalizacija
(uz
aktvino uključenje zaposlenih, saradnj asa
dobavljačima, lokalnom zajednicom)
Ekološka izveštaj o rezultatima
(na
osnovu vrednosti i promena vrednosti
indikatora – svek egodine)
Kontrola i korelacija
(monitoring,
uočavanje nedostatka korekcija)
Izveštaj menadžmenta
(dostupan
javnosti)
7
Javnu dostupnost
: EMAS zahteva da politika, program, sistem upravljanja životnom sredinom i
detalji aktivnosti organizacije budu javno dostupni kao deo izjave o životnoj sredini. ISO zahteva
samo da politika bude javno dostupna.
Revizije
: EN ISO 14001 zahteva revizije, iako nije specifikovana učestalost revizije niti je
detaljno navedena metodologija kao kod sistema EMAS.
Izvođači radova i dobavljači robe
: EMAS je malo eksplicitniji u kontroli izvođača radova i
dobavljača robe, zahtevajući da se primene pravila javne nabavke i da postupak angažovanja
izvođača radova i dobavljača robe bude u skladu s politikom zaštite životne sredine koju
organizacija sprovodi. EN ISO14001 zahteva da ugovarači i dobavljači budu obavešteni o
relevantnim procedurama.
Obaveze i zahtevi
: EN ISO14001 ne navodi do koje mere aktivnosti moraju da budu poboljšane.
EMAS navodi da organizacije moraju da pokušaju da "smanje negativni uticaj na životnu
sredinu, do nivoa koji ne prelazi onaj koji je u skladu sa ekonomski održivom primenom
najboljih tehnologija".
Mreža ekološkog menadžmenta na nivou lokalne zajednice i prezentovanje ekoloških izveštaja
omogućava bolju raspoloživost podacima i pravovremeno informisanje donosilaca odluka.
Raspoloživost adekvatnim podacima i uvid u realizaciju postavljenih ciljeva omogućava:
•
Sagledavanje pojedinačnih uticaja poslovnih subjekata i njihovu uzajamnu
povezanost;
•
Uspostavljanje partnerskih odnosa u postavljanju i realizaciji ciljeva (u smeru
minimiziranja negativnih uticaja na okruženje);
•
Usmeravanje razvoja lokalne zajednice u pravcu smanjivanja kumulativnih uticaja;
•
Pravovremeno informisanje stanovništva.
Jedan od prvih pokušaja standardizovanja sadržaja ekološkog izveštaja datira iz 1993. godine.
Sadrži sledeće tačke:
•
Podaci o preduzeću
•
Ekološka politika
•
Sistem ekološkog menadžmenta
•
Uticaji na medijume životne sredine (vazduh, vodu, zemljište)
•
Smanjenje eksploatacije resursa
•
Ekološki rizik
•
Usklađenost sa zahtevima zakonodavstva
•
Uticaji za vreme životnog ciklusa proizvoda.
Razvijanjem koncepta „čistije proizvodnje“, UNEP kao preporuku za standardizaciju sadržaja
ekoloških izveštaja navodi 50 tačaka grupisanih u 5 oblasti:
• Menadžment
(podaci o preduzeću, ekološka politika, sistem ekološkog menadžmenta, ciljevi,
istraživanje i razvoj, ...)
•
Analiza ulaz/izlaz
(materijali, energija, resursi, ekološki rizik, otpad, ambalaža, transport,
životni vek proizvoda, aerozagađenje, otpadne vode,
zagrevanje, ...)
•
Finansije
(finansijski pokazatelji, ekološko računovodstvo, ostvarene uštede, investicije, ...)
•
Zahtevi zainteresovanih
(zaposleni, investitori, poslovni partneri, lokalnazajenica, nauka i
obrazovanje, mediji, ...)
